Gorčin Stojanović, pozorišni reditelj...
Gorki, da kažeš nešto za Krstu, a?
Važi, slatka...
Šta te trenutno okupira?
Ono u šta se svet pretvara pred mojim očima poslednjih četvrt veka…
To je ono što me interesuje… taj poraz slobodoumlja…
Koja je funkcija pozorišta?
Pozorište se, kao i književnost, obraća moralnom bilu čoveka, a ne njegovom
političkom opredeljenju… Šiler je rekao: “Pozorište počinje tamo gde prestaje
pravosuđe”… Ljudi idu u pozorište zato što ih se tiče ono što je pozorišno, a to
jeste jednako ljudsko. Pozorište je umetnost koja se bavi čovekom, u kojoj
ljudi pred ljudima rade nešto. Pozorište nije medij… pozorište je umetnost…
Pre nekog vremena si režirao Molijerovog “Don Žuana”…
Da… Don Žuana kao ideologiju cinizma… Vodio sam se našom svakodnevnicom…
Mi ga živimo na dnevnoj bazi u ovoj zemlji I to u najperfidnijem obliku… a izbori
su samo jedan njegov pojavni oblik…
Don Žuanova pohvala licemerju je ideologija cinizma, a njene 4 poluge su:
- Važno je da ti o sebi govoriš lepo
- Važno je da progoniš svoje neprijatelje
- Važno je da sudiš drugim ljudima
- Važno je da svet meriš svojim merilima
Molijerov Don Žuan je buntovnik, protiv društvenog poretka?
Odnosno, on je projekcija nas samih u nesavršenom ogledalu… Naša
senka, kameni gost… slika naše senke… krivi odraz nas samih koji vidimo
u krivom ogledalu… Don Žuan je ono što smo mi projektovali… Tako smo
smislili i Hrista da skupi sve naše grehe, da se razapne za sve nas I da nas
spase grehova naših… tako smo projektovali i da Don Žuan na kraju izgori…
I da nas tako spase licemerstva?
Don Žuan je Isus u negativu… Taština I licemerje, samoljublje, častohleplje
i laž, spremnost da se uvek jedno radi, drugo govori, treće misli, a četvrto
oseća – to su kolčevi, točkovi I krstovi po kojima je raspet čovek…
Don Žuan je čovek…
Isus je čovek…
Ima li spasa?
Don Žuan važi za simbol seksepila I erotičnosti…
Molijerov Don Žuan nije Kazanova I nema nikakve veze sa Don Đovanijem
Mocartovim,,, Molijer se bavi poslednjim danima jednog melanholika koji
polako odustaje od svega I u kome se gasi erotica… on je ostareo, tužan,
nemoćan… Ako imamo svest o njemu na osnovu primitivne pop kulture,
onda ćemo misliti o Don Žuanu kao o erotičnom liku. Ima ljudi koji uđu u
pozorište sa predrasudom, pa sa njom i izađu… Naš ostareli Don Žuan umre
svojom odlukom, ušavši pod krinolinu koja gori… Nije razlog za to bila njegova
moć, već njegova nemoć u čijoj je bio vlasti…
Nemoć na vlasti je ono što i mi živimo I to dugo…
Kako publika reaguje na predstavu?
Ima ljudi koji ne umeju da čitaju pozorište. A ono se čita na čulnom i
intelektualnom nivou… Predstava se završava tako da je svaki gledalac
završi u svom duhu… I u svom tumačenju…
Da sam ja imao odgovore koje sada dajem, ne bih radio ovu predstavu…
Radeći je, tražio sam i utehu… Za mene je pozorište mesto koje čoveku
ukazuje na njegovu nesavršenost I pruža mu utehu zbog te nesavršenosti…
Takvim se pozorištem bavim…
Hvala, Gorki… Nisi tako gorak…
Za tebe uvek, slatka…
