Nikada se nigde nisam uklapala, u meni je uvek postojao neki strah koji me je sprečavao da se otvorim, tama sa kojom smo se gledali oči u oči, praznina u koju sam upadala svaki put kada bih pokušala da je ispunim. A ja sam bežala, bežala od sebe, od svih, u pokušaju da se zaštitim od bola... Dok te nisam srela.
Sa tobom sve ima smisao, sa tobom sam ja ja, sa tobom je sve lakše, sa tobom je bol podnošljiv, zbog tebe žurim da se probudim, svet ima boju...
A ti si tako sjeban da se ja osećam razumno pored tebe. I zato ne mogu da odustanem.
Naslikala sam svoj osmeh na tvom licu, od tebe sam sagradila sebe, u tvojim grudima našla sam mir za svoju dušu.
Želim da mislim na tebe kada ne mogu da zaspim...
Ili, ne želim da zaspim kad mislim na tebe...
Mislim na tebe čak i kada mislim da ne mislim i kada ne želim da mislim.
Ima dana kada sve mogu da podnesem i daljinu i misli i reči, ali ima dana kada je moja misao planina, a reč jaruga. Onda si mi toliko potreban da mi je i blizina mala. Toliko si mi potreban da bih ti se uvukla u kožu, pa neka moje srce kuca sa tvojim kao jedno. Toliko si mi potreban da bih tvojim očima gledala i tvojim usnama ćutala, da ne bi izašla ni reč ni misao. Da se ne rasu kao zvezde na nebu.
Ne mogu da se prepustim bolu i dostignem olakšanje za kojim toliko čeznem, ne smem da se izgubim u nedostajenje da bih preživela sećanje na tople uzdahe, moram da zaustavim srce, nek prestane da kuca dok ne dodirneš me, da smirim gubitak razuma, ovu noć, i svaku drugu sličnu njoj.....
Sa tobom sve ima smisao, sa tobom sam ja ja, sa tobom je sve lakše, sa tobom je bol podnošljiv, zbog tebe žurim da se probudim, svet ima boju...
A ti si tako sjeban da se ja osećam razumno pored tebe. I zato ne mogu da odustanem.
Naslikala sam svoj osmeh na tvom licu, od tebe sam sagradila sebe, u tvojim grudima našla sam mir za svoju dušu.
Želim da mislim na tebe kada ne mogu da zaspim...
Ili, ne želim da zaspim kad mislim na tebe...
Mislim na tebe čak i kada mislim da ne mislim i kada ne želim da mislim.
Ima dana kada sve mogu da podnesem i daljinu i misli i reči, ali ima dana kada je moja misao planina, a reč jaruga. Onda si mi toliko potreban da mi je i blizina mala. Toliko si mi potreban da bih ti se uvukla u kožu, pa neka moje srce kuca sa tvojim kao jedno. Toliko si mi potreban da bih tvojim očima gledala i tvojim usnama ćutala, da ne bi izašla ni reč ni misao. Da se ne rasu kao zvezde na nebu.
Ne mogu da se prepustim bolu i dostignem olakšanje za kojim toliko čeznem, ne smem da se izgubim u nedostajenje da bih preživela sećanje na tople uzdahe, moram da zaustavim srce, nek prestane da kuca dok ne dodirneš me, da smirim gubitak razuma, ovu noć, i svaku drugu sličnu njoj.....
