Immanuel Kant: "Ako bi mogli videti sami sebe i ostale stvari onakve kakve stvarno jesu, mi bi videli sebe u svetu duhovne prirode, zajedništvo koje, niti nastaje našim rođenjem, niti nestaje smrću naših tela."
*
Chaucer: "I svako, sem budale, zna u svojoj duši da svaki deo proizilazi iz ove velike celine, jer priroda ne može nastati iz nekog naročitog dela ili samo dela, već iz celine i netaknutog savršenstva iz kojeg se silazi u ono što se menja i što truli."
***
Shvatanje da je univerzum nastao slučajem se sve više opovrgava novijim otkrićima. I ne samo njima, već i logikom koja ukazuje na neophodnost postojanja inteligencije iza fizičkih zakonitosti. Dovoljno je poći od činjenica. Osnovna karakteristika smisla je kreativni kontinuitet. Besmisao nema sposobnost kreacije. Haos ostaje haos.
Univerzum opstaje zahvaljujući izuzetno smišljenom i uskladjenom redu po kojem funkcioniše. To samo po sebi svedoči da je njegova osnova smisao jer iz besmisla nikada ništa ne bi moglo nastati. Pogotovo ne svest i razvoj života.
Naravno da je tokom razvoja prisutna i destrukcija i besmisao, ali to je propratni element uskladjivanja razlika i suprotnosti. Suprotnosti su neophodne. Bez njihove interakcije ne bi bilo aktivnosti koja stvara promene. Besmisao je nužna faza razvoja smisla. Podsticaj za dostizanje višeg nivoa, pa je uvek prolazan i podredjen. Smisao ga, pre ili kasnije, prevazilazi stvarajući novo i drugačije.
Svest se, kao nevidljiva živa suština u fizičkom svetu, usavršava kroz pojavni, materijalni oblik. Promenom svesti dolazi i do promene oblika. Dobar primer je transformacija gusenice u leptira. Gusenica u interakciji sa spoljašnjim svetom doživljava postepene strukturalne promene rukovodjene unutrašnjim zakonitostima smisla/života. Zato se uvek pretvori u čauru.
Egzistencija čaure je drugačija jer je njena svest izmenjena i transformisana. Ima drugi nagon/cilj - da postane leptir. Kada leptir, kao sinteza živog smisla, napusti čauru kod čaure nastaje razgradnja u skladu sa fizičkim zakonitostima.
Iako je svest unutar različitih materijalnih oblika (gusenica, čaura, leptir) menjala aktivnost i na taj način uzrokovala promenu oblika nije nikad nestajala, već se samo razvijala i transformisala. Dok je kod materije završetkom interakcije dolazilo do razlaganja i razgradnje oblika, dotle je kod svesti nastajala smisaona sinteza. Destrukcija i razgradnja je karakteristična samo za oblik/pojavu, ali ne i za svest kao suštinu toga oblika. Kod nje, uvek, nastupi drugačiji egzistencijalni smisao. Nesvesnost i besmisao ne može biti osnova univerzuma. Jedino iz svesti, kao bezoblične smisaone celine i suštine, može nastati pojava koja ima karakteristike individualnosti i prolaznosti.
*
Chaucer: "I svako, sem budale, zna u svojoj duši da svaki deo proizilazi iz ove velike celine, jer priroda ne može nastati iz nekog naročitog dela ili samo dela, već iz celine i netaknutog savršenstva iz kojeg se silazi u ono što se menja i što truli."
***
Shvatanje da je univerzum nastao slučajem se sve više opovrgava novijim otkrićima. I ne samo njima, već i logikom koja ukazuje na neophodnost postojanja inteligencije iza fizičkih zakonitosti. Dovoljno je poći od činjenica. Osnovna karakteristika smisla je kreativni kontinuitet. Besmisao nema sposobnost kreacije. Haos ostaje haos.
Univerzum opstaje zahvaljujući izuzetno smišljenom i uskladjenom redu po kojem funkcioniše. To samo po sebi svedoči da je njegova osnova smisao jer iz besmisla nikada ništa ne bi moglo nastati. Pogotovo ne svest i razvoj života.
Naravno da je tokom razvoja prisutna i destrukcija i besmisao, ali to je propratni element uskladjivanja razlika i suprotnosti. Suprotnosti su neophodne. Bez njihove interakcije ne bi bilo aktivnosti koja stvara promene. Besmisao je nužna faza razvoja smisla. Podsticaj za dostizanje višeg nivoa, pa je uvek prolazan i podredjen. Smisao ga, pre ili kasnije, prevazilazi stvarajući novo i drugačije.
Svest se, kao nevidljiva živa suština u fizičkom svetu, usavršava kroz pojavni, materijalni oblik. Promenom svesti dolazi i do promene oblika. Dobar primer je transformacija gusenice u leptira. Gusenica u interakciji sa spoljašnjim svetom doživljava postepene strukturalne promene rukovodjene unutrašnjim zakonitostima smisla/života. Zato se uvek pretvori u čauru.
Egzistencija čaure je drugačija jer je njena svest izmenjena i transformisana. Ima drugi nagon/cilj - da postane leptir. Kada leptir, kao sinteza živog smisla, napusti čauru kod čaure nastaje razgradnja u skladu sa fizičkim zakonitostima.
Iako je svest unutar različitih materijalnih oblika (gusenica, čaura, leptir) menjala aktivnost i na taj način uzrokovala promenu oblika nije nikad nestajala, već se samo razvijala i transformisala. Dok je kod materije završetkom interakcije dolazilo do razlaganja i razgradnje oblika, dotle je kod svesti nastajala smisaona sinteza. Destrukcija i razgradnja je karakteristična samo za oblik/pojavu, ali ne i za svest kao suštinu toga oblika. Kod nje, uvek, nastupi drugačiji egzistencijalni smisao. Nesvesnost i besmisao ne može biti osnova univerzuma. Jedino iz svesti, kao bezoblične smisaone celine i suštine, može nastati pojava koja ima karakteristike individualnosti i prolaznosti.