(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SMEŠAK
Juče, divan dan. Jedan od onih svetlih, jasnih što zadovoljno u dnu dušice predu dok vitlaju po kući i dvorištu obavljajući sve one silne sitne ženske poslove koje niko i ne vidi, i naravno, u pratnji već čuvenih štetnika. Ali o njima i njihovoj ljubavi u nekim drugim tekstovima na blic, onako neknjiževno, zapisanih na odeljenju, a kojih će, plašim se, biti poviše spram umne visprenosti i neverovatne kreativne raznolikosti gore pomenutih lajavih aktera.
I tako...smešim se dok seckam povrće za šarenu salatu. Mrki čeka komadić krastavca ili šargarepe. Mara je medju ružama, a one....mmmmm u sunce obučene. Pa se ona trava, tj ostaci trave, koročeprno šarene. Kolutovi krastavaca upadaju u činiju ispod secka. Smešim se jer je danas nekome jedan od najlepših dana u životu....prelep dan, kao po želji njihovoj nacrtan, dan koji je kao retrospektiva za starije. Smešim se jer je ovo miholjsko leto nekako lepo i puno i volim ga svake godine....u ovo vreme, pre 4 godine počela sam da pišem i ovde objavljujem. Smešim se jer imam lepe misli. Tanki nepravilni krugovi paprike leže na dasci za sečenje. Smešim se jer čujem brusilicu iz radionice. Smešim se zato što je Maki prvo pomogao ocu pa onda odlepršao sa lepšom polovinom u dan. Smešim se jer mirno spavam. Listovi zelenog paradajza kao u proleće kad ozeleni drveće....drveće u kadici hahaha Smešim se jer vidim kroz prozor letnje kuhinje komšiju kod koga dodje kamion pun groždja i poveći broj ljudi....čuju se i vide mašine, dovikivanje, stvaranje. Smešim se na pomisao da će uveče doći Cic sa svojom krznenom pratiljom i najboljom drugaricom iz Čačka kojoj je uskoro venčana kuma. E, ta drugarica je trudna......toliko toga lepog se desilo za godinu dana od ćerine svadbe......i ružnog...i teškog....samo život, šaren, kao i ova salata....i ljudi i ćudi takodje šareni. Eeee, ko je koja povrćka hahaha? Sitni cvetovi karfiola kao beli oblaci zaploviše kadicom punom povrćkastog šareniša. Smešim se jer komšinica donese punu veliku krošnju dunja da pravim slatko uz smeh i zafrkavanje mog personalitija kad li ću da ga spremim kad u mrak odlazim i u mrak dolazim kući hahaha „Jes ti čula za treću smenu, m?“Smešim se jer se čuju udarci sekire kako cepaju drva kod drugog komšije i nepodmazana kolica koja cijuču haha Smešim se jer je baklava što je napravih poliglota
Smešim se i kad mi je slika kao isečak iz filma došla pred oči...restoran u mom tržnom centru, sa dve bašte. Lepo je, nenametljivo. Svakog predvečerja, tokom celog leta i jeseni, sedi nekolicina njih iz okoline. Mladi ljudi, zreli ljudi, stariji ljudi, kako kad, ali uvek su tu. I uvek, ali baš uvek, svi lepo razgovaraju, smeju se, zavitlavaju i sa mongoloidnim mladićem-čovekom koji dolazi sa svojim, već vremešnim ocem. Uključen je u razgovor, smeje se, svi ga razumeju. Uvek su uredni obojica, nikada namršteni, zlovoljni. Niko se od njih ne sklanja. Tu su, svoji na svome. Gledam ih godinama skoro svake večeri kad podjem kući i uvek, uvek se moj umor nasmeši videvši tu divnu sliku dobrih ljudi za stolom u bašti. Kupus kao sneg prekri šareno povrće.Velika šapa me sa puno ljubavi opauči po butini. To je Mrkiši dosadilo da čeka.
„Marooo“.....dve ipo sekunde i bezrepo dupence se sa velikim brojem obrtaja stvori kraj mene.
„Sedi“
Sedoše oboje......hahaha kako su smešni
„Mrki....polako“....otvara se velika čeljust i nežno uzima pola šargarepe
„Maro“....isuviše je naporno za nju da sedi mirno...mora malkice da poskoči inače bi crkla hahaha
„Ajde da vidimo da li kuvamo kafu?“
Veselo skakutanje me skoro sapliće dok idemo prema radionici.
„Maco, je l’ pijemo kafu?“
„Može“
Fontana žubori, krsta me bogme bole od dugog stajanja a još nije kraj obavezama....ali kafa miriše i sunce miriše....i zemlja miriše na sunce. Ovo dvoje jurišaju na nas. Njihova ljubav boli a pijenje kafe je misaona imenica. Pljesnem rukama, pogledaju me...“Dosta, pijemo kafu...lezi“.....kraj nogu legoše još dva osmeha.
I smešim se zbog svih divnih ljudi oko mene koji su u meni i pune mi dušu...i zato što je sve oko mene tako živo. Prosto mi celog dana taj osmeh stoji...i danas stoji.....eto, jednostavno..
PS Dobar dan... i znate šta, znam da je ta smešak tako dragocen....toliko malenih, običnih ljudi koji čine stvari koje osmeh u oko nateraju
_iff.jpg?ver=1369121400)
..izašlo 12 tegli 
prevedi mu pod obavezno 
a kad dodjete z Bg, pa kad ga posadim za pun astal duše ima i srpski da progovori, neće trebati prevod 
