„A kako tata može?“, pitao je Aljoša.
„To je drugo“, odgovori majka Dunja, „njemu treba za posao.“
„Nije pošteno!“
Aljoša je imao tek osam godina, ali već su mnogi njegovi vršnjaci raspolagali „letećim ćilimom“, zapravo podlogom od superlaganog artificijelnog pluta koje je pod opterećenjem do 85 kila lebdelo na par metara visine. Majka Dunja smatrala je da je preterano osmogodišnjaku kupiti tako sofisticiranu napravu, ali roditelji druge dece (ne sve, razume se) nisu tako mislili, nego su krenuli "razmazivati" svoju decu, pa kako ispadne.
„Nije pošteno!“ ponovi Aljoša pa baci figuricu čudovišta u zid.
„Aljoša! Kakvo je to ponašanje?“
„Lepo!“, odgovori Aljoša i utone u dečju depresijicu.
Leteće pluto nije bilo preskupo, naveliko se koristilo na kraćim relacijama. Ova dečja nisu mogla uzleteti više od metra, a ova, kakvim je raspolagao Aljošin otac Miško, bez problema su nadletala i najviše platane u drvoredu. Otac Miško radio je kao trgovački putnik, prodavao je stari hleb za prezle koji je, u ovim vremenima štednje, išao kao alva.
„Jesi se odljutio?“, pitala je majka Aljošu.
„Nisam“, reče Aljoša, premda vidno odobrovoljen. „Čekam da se tata vrati. Tražit ću da mi posudi svoj ćilim.“
„Neće ti dati. Ne može ti dati. Njegov je službeni, a ti imaš tek osam godina!“
„Daće mi!“
I, u jednom trenutku poslepodneva, otac se vratio kući, ali pešice.
„Tata, pa gde ti je ćilim?“
„Ostavio sam ga u firmi. Neki kvar.“
„Kvar?“, upita Dunja začuđeno.
Plutene letelice bile su poznate po nekvarljivosti.
„Zapravo, nema smisla da lažem. Oduzeli su mi je!“
„Ali zašto?“
„Nisam prošao test težine nakon radnog vremena. Ispalo je da imam 87 kila!“
„Ali jutros si imao svega 82!“
„Znam. Shvatio sam što je bilo tek na putu kući. Bilo mi je muka tokom leta pa sam se obilno ispovraćao u vrećicu. Hermetički sam je zatvorio i stavio u unutrašnji džep sakoa. I onda sam potpuno zaboravio na nju, uopšte je nisam bacio nego mi je ostala u sakou - zato sam na vaganju ispao teži.“
„Pet kila da si ispovraćao! To je nemoguće“, reče Dunja.
„Moguće je. Znaš da volim jače doručkovati, a let je stvarno bio gadan.“
„Ali tata“, reče Aljoša, „to što si povraćao je i pre bilo u tebi, nisi ti bio ništa teži ako si to stavio u džep!“
„Sine, razmisli malo. Dok je ta hrana bila u meni, ja sam je probavljao i ona se već računala kao sastavni deo moga tela. Tek kad sam je ispovraćao ona je dobila svoju vanjsku težinu. Pet kila!“
„Da, sad razumem. Oprosti tata.“
“Ništa sine. Drago mi je da razmišljaš i zanimaš se za stvari.“
“A kad dobiješ ćilim natrag, hoćeš ga meni nekad posuditi?“
„Ma... ko zna hoću li ga ikad više zadužiti. Već ga je Viktor preuzeo za septembar. Možda sledeći mesec...“
„Možda, možda, možda!“, reče Aljoša pa zavitla još jednu figuricu, ovoga puta u pravcu komode.
„Aljoša!“, reče majka Dunja.
„Opet mi je muka“, reče otac i uputi se u pravcu klozeta.
