Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 37.589
Случај „Штрпци” – успех после 20 година заташкавања
После две деценије разних опструкција, 2012. године формиран је нови полицијско-тужилачки тим за истрагу отмице 19 муслимана из воза Београд–Бар, који је заслужан за успех у акцији хапшења осумњичених
Случај „Штрпци” две деценије био је под велом тајне, јер су представници државних институција учинили све што су могли да кривци за отмицу и убиство 19 цивила из воза на линији Београд–Бар не буду приведени правди. И поред напора Тужилаштва за ратне злочине, до пре две и по године, због опструкције државних институција, о овом злочину ћутали су сви који су нешто знали, а таквих је било много.
Клупко је почело да се одмотава када је у марту 2012. године формиран нови полицијско-тужилачки тим који је заједно са колегама у Босни и Херцеговини спровео истрагу. Од тада до данас саслушано је више од 100 сведока у региону и широм Европе и то је довело до великог успеха тима тужиоца Владимира Вукчевића и прошлонедељног хапшења 15 особа осумњичених за злочин у „Штрпцима”.
Нови тим, у коме се није нашао нико од полицајаца који су до тада радили на овом случају, формиран је пошто више од пет година, од 2007. до 2012. године, полиција није реаговала на захтев тужиоца за ратне злочине да се доставе потребна обавештења која би довела до откривања нових чињеница. Ти нови људи су најзаслужнији што је случај „Штрпци” померен са мртве тачке.
Упућени кажу да је за решавање злочина подједнако заслужан и босански тим, односно сарадња на основу протокола између Србије и БиХ који је омогућио заједнички и координиран рад на овом предмету. Резултат је познат – прошлог петка ухапшено је 15 особа, петоро у Србији и десеторица у БиХ. Хапшење је изведено истовремено како би била спречена могућност утицања на сведоке.
У случају „Штрпци”, опструкције су почеле одмах након што се злочин догодио. Штавише, служба за безбедност на железницама имала је дан раније информацију да се спрема отмица из овог воза, али на то нико од надлежних институција, ни полиција, ни војска, ни државна безбедност, нису реаговали. То је откривено још у поступку против Небојше Ранисављевића, који је једини одговарао за овај злочин пред Вишим судом у Бијелом Пољу. Још тада се испоставило да су високи званичници тадашње Савезне Републике Југославије, представници Министарства одбране, Војске Југославије, Министарства унутрашњих послова, Државне безбедности били упознати са оним што ће се догодити 27. фебруара 1993. године на станици Штрпци.
У поверљивој информацији коју је генералном директору Железничко-транспортног предузећа Београд упутио директор Сектора за одбрамбене припреме и заштиту Митар Мандић, 1. фебруара 1993. године се наводи: „Ових дана, тачније 28. јануара 1993. године обавештен сам од шефа Секције СТП Ужице Живанића да ће припадници Српске војске општине Рудо извршити заустављање воза и одвођење путника. Читава акција одвијала би се на делу пруге Београд–Бар која пролази кроз Босну и Херцеговину. Вероватно у укрсници Штрпци или стајалишту Голеш.”
Поводом те информације, директор Сектора за одбрамбене припреме и заштиту предузео је низ активности о којима извештава генералног директора. Он је обавестио најужи стручни колегијум ЖТП, одржао састанак са представницима полиције и службе Државне безбедности, МУП-а Србије и на крају обавио разговор са помоћником министра одбране Србије, генералом Кузмановићем. Генерал је преузео обавезу да о најави отмице обавести министра одбране Републике Србије, а овај Војску Југославије.
У архивама и публикацијама које је о случају „Штрпци” објавио адвокат Драгољуб Тодоровић, пуномоћник оштећених, остало је забележено да је 1994. године тадашњи окружни тужилац Милена Инић-Дрецун, као сведоке против Лукића, предложила двојицу полицајаца пратилаца воза, отправника возова у станици Штрпци и тројицу полицајаца из Ужица, који су били путници воза, пошто су приватно путовали из Ужица у Прибој. Воз 671 из кога су 27. фебруара 1993. године, на станици Штрпци, отети путници имао је скоро 1.000 путника, који су били очевици отмице.
У то време, од отмице је прошло само годину дана и постојала је могућност препознавања отмичара, поготово када је Лукић био у затвору. Тужитељка тада није предложила саслушање кондуктера, машиновође и његовог помоћника, иако је постојао комплетан материјал са изјавама који је сачинила железница. Сведоцима који су могли да помогну у решавању случаја прећено је, а једном од њих је поручено да ће добити метак у чело уколико препозна Лукића.
Истражни судија Окружног суда у Београду, Драгослав Ракић испитао је окривљеног Лукића, који је негирао сваку повезаност са отмицом. У току истраге није обављено препознавање Лукића у складу са одредбама Закона о кривичном поступку. Истрага је трајала само 20 дана, после чега судија, уместо да достави списе тужилаштву да оно одлучи да ли ће подићи оптужницу, како је то уобичајено,
сам пише предлог кривичном већу Окружног суда да обустави истрагу пошто нема доказа да је окривљени учинио кривично дело. По овом члану 171 Закона о кривичном поступку, на који се позвао судија, у предметима у којима је захтев за спровођење истраге ставио јавни тужилац није поступио ниједан истражни судија у бившој и тадашњој Југославији.
Лукић је изручен Републици Српској иако нису постојали законски услови за то, пошто Република Српска није имала статус државе и није била међународно призната.
Приликом доласка у Републику Српску Милан Лукић, не само да није притворен, већ је дочекан као херој.
У Хагу је осуђен на доживотни затвор.
Доротеа Чарнић
----------------------------------
Како се десио злочин
Воз 641 који је саобраћао на линији Београд–Бар у 15 сати и 48 минута, 27. фебруара 1993. стао је у станици Штрпци крај Рудог. Никада до тада није се заустављао на том месту. У воз су ушли припадници паравојне јединице у маскирним униформама. Из воза су извели 20 особа, углавном Бошњака из Србије и Црне Горе. Међу њима је било и држављана БиХ. Одвели су их у салу основне школе у месту Прелово где су их опљачкали и претукли. Потом су их, везане, одвели у гаражу у вишеградском селу Мушићи крај Дрине, где су их ликвидирали из ватреног оружја.
Оно што злочин у Штрпцима чини страшним јесте чињеница да су починиоци унапред знали ко се налази у возу.
http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Slucaj-Strpci-uspeh-posle-20-godina-zataskavanja.sr.html
Posle 20.godina
После две деценије разних опструкција, 2012. године формиран је нови полицијско-тужилачки тим за истрагу отмице 19 муслимана из воза Београд–Бар, који је заслужан за успех у акцији хапшења осумњичених
Случај „Штрпци” две деценије био је под велом тајне, јер су представници државних институција учинили све што су могли да кривци за отмицу и убиство 19 цивила из воза на линији Београд–Бар не буду приведени правди. И поред напора Тужилаштва за ратне злочине, до пре две и по године, због опструкције државних институција, о овом злочину ћутали су сви који су нешто знали, а таквих је било много.
Клупко је почело да се одмотава када је у марту 2012. године формиран нови полицијско-тужилачки тим који је заједно са колегама у Босни и Херцеговини спровео истрагу. Од тада до данас саслушано је више од 100 сведока у региону и широм Европе и то је довело до великог успеха тима тужиоца Владимира Вукчевића и прошлонедељног хапшења 15 особа осумњичених за злочин у „Штрпцима”.
Нови тим, у коме се није нашао нико од полицајаца који су до тада радили на овом случају, формиран је пошто више од пет година, од 2007. до 2012. године, полиција није реаговала на захтев тужиоца за ратне злочине да се доставе потребна обавештења која би довела до откривања нових чињеница. Ти нови људи су најзаслужнији што је случај „Штрпци” померен са мртве тачке.
Упућени кажу да је за решавање злочина подједнако заслужан и босански тим, односно сарадња на основу протокола између Србије и БиХ који је омогућио заједнички и координиран рад на овом предмету. Резултат је познат – прошлог петка ухапшено је 15 особа, петоро у Србији и десеторица у БиХ. Хапшење је изведено истовремено како би била спречена могућност утицања на сведоке.
У случају „Штрпци”, опструкције су почеле одмах након што се злочин догодио. Штавише, служба за безбедност на железницама имала је дан раније информацију да се спрема отмица из овог воза, али на то нико од надлежних институција, ни полиција, ни војска, ни државна безбедност, нису реаговали. То је откривено још у поступку против Небојше Ранисављевића, који је једини одговарао за овај злочин пред Вишим судом у Бијелом Пољу. Још тада се испоставило да су високи званичници тадашње Савезне Републике Југославије, представници Министарства одбране, Војске Југославије, Министарства унутрашњих послова, Државне безбедности били упознати са оним што ће се догодити 27. фебруара 1993. године на станици Штрпци.
У поверљивој информацији коју је генералном директору Железничко-транспортног предузећа Београд упутио директор Сектора за одбрамбене припреме и заштиту Митар Мандић, 1. фебруара 1993. године се наводи: „Ових дана, тачније 28. јануара 1993. године обавештен сам од шефа Секције СТП Ужице Живанића да ће припадници Српске војске општине Рудо извршити заустављање воза и одвођење путника. Читава акција одвијала би се на делу пруге Београд–Бар која пролази кроз Босну и Херцеговину. Вероватно у укрсници Штрпци или стајалишту Голеш.”
Поводом те информације, директор Сектора за одбрамбене припреме и заштиту предузео је низ активности о којима извештава генералног директора. Он је обавестио најужи стручни колегијум ЖТП, одржао састанак са представницима полиције и службе Државне безбедности, МУП-а Србије и на крају обавио разговор са помоћником министра одбране Србије, генералом Кузмановићем. Генерал је преузео обавезу да о најави отмице обавести министра одбране Републике Србије, а овај Војску Југославије.
У архивама и публикацијама које је о случају „Штрпци” објавио адвокат Драгољуб Тодоровић, пуномоћник оштећених, остало је забележено да је 1994. године тадашњи окружни тужилац Милена Инић-Дрецун, као сведоке против Лукића, предложила двојицу полицајаца пратилаца воза, отправника возова у станици Штрпци и тројицу полицајаца из Ужица, који су били путници воза, пошто су приватно путовали из Ужица у Прибој. Воз 671 из кога су 27. фебруара 1993. године, на станици Штрпци, отети путници имао је скоро 1.000 путника, који су били очевици отмице.
У то време, од отмице је прошло само годину дана и постојала је могућност препознавања отмичара, поготово када је Лукић био у затвору. Тужитељка тада није предложила саслушање кондуктера, машиновође и његовог помоћника, иако је постојао комплетан материјал са изјавама који је сачинила железница. Сведоцима који су могли да помогну у решавању случаја прећено је, а једном од њих је поручено да ће добити метак у чело уколико препозна Лукића.
Истражни судија Окружног суда у Београду, Драгослав Ракић испитао је окривљеног Лукића, који је негирао сваку повезаност са отмицом. У току истраге није обављено препознавање Лукића у складу са одредбама Закона о кривичном поступку. Истрага је трајала само 20 дана, после чега судија, уместо да достави списе тужилаштву да оно одлучи да ли ће подићи оптужницу, како је то уобичајено,
сам пише предлог кривичном већу Окружног суда да обустави истрагу пошто нема доказа да је окривљени учинио кривично дело. По овом члану 171 Закона о кривичном поступку, на који се позвао судија, у предметима у којима је захтев за спровођење истраге ставио јавни тужилац није поступио ниједан истражни судија у бившој и тадашњој Југославији.
Лукић је изручен Републици Српској иако нису постојали законски услови за то, пошто Република Српска није имала статус државе и није била међународно призната.
Приликом доласка у Републику Српску Милан Лукић, не само да није притворен, већ је дочекан као херој.
У Хагу је осуђен на доживотни затвор.
Доротеа Чарнић
----------------------------------
Како се десио злочин
Воз 641 који је саобраћао на линији Београд–Бар у 15 сати и 48 минута, 27. фебруара 1993. стао је у станици Штрпци крај Рудог. Никада до тада није се заустављао на том месту. У воз су ушли припадници паравојне јединице у маскирним униформама. Из воза су извели 20 особа, углавном Бошњака из Србије и Црне Горе. Међу њима је било и држављана БиХ. Одвели су их у салу основне школе у месту Прелово где су их опљачкали и претукли. Потом су их, везане, одвели у гаражу у вишеградском селу Мушићи крај Дрине, где су их ликвидирали из ватреног оружја.
Оно што злочин у Штрпцима чини страшним јесте чињеница да су починиоци унапред знали ко се налази у возу.
http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Slucaj-Strpci-uspeh-posle-20-godina-zataskavanja.sr.html
Posle 20.godina
)
)
