Ред је излазио само три месеца. Одмах идуће године, 1985, Недић је покренуо Српски преглед, који није био политички лист као Ред, него књижевни.
Као уредник листа, Недић је имао великих махна. Он није умео да подешава расходе према приходима. Он је много држао на спољашњи изглед књиге; његове расправе Из новије српске лирике биле су, с техничког гледишта, најлепша књига свога времена; он је, исто тако, желео да Српски преглед буде и по формату и по хартији и по штампи нешто врло укусно и врло отмено, - и разуме се да се убрзо показало да наша читалачка публика, у оно време тако малобројна, није у стању покрити трошкове тако луксузног часописа.Поред тога, Недић је био издашан у хонорисању сарадника. Он није хонорисао све сараднике све сараднике одреда; давао је само онима за које је дpжао да су слабог материјалног стања, али овима је давао без икаква рачуна,према њиховим потребама, а не према количини и вредности њихових прилога. Недић је био врло слаб према пријатељим, и та се слабост испољавала и у овим новчаним стварима. Благајница Српског прегледа постала је зајмодавна каса за Недићеве пријатеље, од којих ниједан није мислио да узајмљени новац врати, него само да одради.После пет месеца, Српски преглед је остао без новчаних средстава, и морао је престати.
Али финансирање без рачуна није била једина уредничка махна Недићева. Друга његова махна била је искључивост. Он је скупио око себе врло узак круг сарадника; то су били више или мање они исти људи који су радили и у Реду. У сваком броју виђала су се једна и иста имена. "Изгледамо", говорио је Стеван Сремац, "као они стални гости у паланачким апотекама који свакога дана, у исто време, долазе на "стомаклију" и на разговор о политици". Круг се сарадника могао лако проширити, али Недић није хтео. Он је више волео да ради с малим бројем личних пријатеља; према новим лицима осећао је неку несавладиву нелагодност и неповерење. Уредник мизантроп, који одбија сараднике уместо да их прикупља, Недић је једнако патио од оскудице рукописа, и један је број морао издати са две празне стране. "Више волим", говорио је горко, "да их оставим празне, него да их испуним којечим".
Према својим сталним сарадницима, од којих није могао да се одвоји, није био нимало слаб и попустљив. Он није био у стању да им се одупре када су долазили да траже зајмове, али је, у накнаду за то, добијао необично отпорну снагу ако би они покушали да му протуре рђаву ствар за лист. Да врати рукопис на поправку, или да га поправи сам, чак и без пишчева пристанка, била је код њега обична ствар. Ако би се коме сараднику поткрала каква већа омашка, Недић је налазио нарочитог задовољства да му на њу сврати пажњу, и то пред сведоцима, - и после тога, неколико дана, причао би свима својим гостима како се тај и тај незгодно "оклизнуо". Иначе, сараднике је држао у великој стези и непрестано гонио на рад. Онај који не би био на време готов са чланком,имао је да издржи праву шибу. Недић би одмах уочио шта је у његову извињавању имало натегнутога и апсурднога, и подвлачио то са свирепим уживањем. Професор Момчило Иванић, добар Недићев пријатељ, и не само по струци него и по назорима филолог, задоцнио је једнога дана са рукописом, и покушао да се извини оскудицом инспирације. Недић се ухватио за ту реч "инспирација", и није више пуштао. Рекао је Иванићу да он није лирски песник да му треба инспирација, - и онда наставио да су његови чланци просто ређање факата, без нарочитог логичког везивања, писани "сувим филолошким стилом"; да такве ствари човек може писати у свако доба, и "без помоћи Муза"; да Иванић самог себе вара кад свој нерад објашњује оскудицом инспирације; да њему не оскудева инспирација него вредноћа; да је он у основи лен човек, који не воли да ради, него воли само да "цуња по књигама", - и да је само код овако необавештене публике као наша могао тим цуњањем стећи глас вреднога човека... Ово је било избачено без предаха; Недић, који иначе није био беседник, и шта више запињао у говору, добијао је у оваквим приликама једну беседничку течност и ширину, која је поражавала. Сиромах Иванић само је тражио шешир - и, како је би кратковид и неспретан, није могао да га нађе.
..................................................................................................................................................
Од свега што је објавио у Српском прегледу, његове критике биле су најбоље.О писцима и књигама Недић је казивао своје мишљење са необичном непосредношћу и оштрином. Он је био свео своју редакцију на најмањи број чланова, и није морао имати према нашим књижевницима оних обзира којих обично има један критичар-уредник који осећа потребу од књижевника као од сарадника. Затворен болешћу у собу, он није одржавао скоро никакве друштвене везе са књижевницима о којима је писао, и могао је говорити о њима са слободом једног критичара који живи на страни.Био је раскрстио са свима котеријама, а своју још није био створио, - и стога имао одрешене руке као ниједан наш критичар ни пре ни после њега.Он је знао добро у каквим се изузетним приликама налази, и користио се њима у пуној мери. Ова безобзирност његове критике увукла је Недића у разне полемике, од којих је нарочито запажена она са доктором Миланом Јовановићем.
Милан Јовановић, доктор медицине, био је полиглот и "глобтротер". Знао је све главније европске језике, и као лекар једног паробродског друштва путовао по свету, видео Мисир и Индију. Био је је велики љубитељ музике и књижевности. Многописац, објавио је медицинске књиге, трагедије, комедије, приповетке, књижевне критике, естетичке расправе, путописе, итд.Његово знање страних језика и његова далека путовања давала су му у ондашњој Србији, непросвећеној и забаченој сељачкој земљи, толико ауторитета да је смео говорити о свему...
Његови путописи занимали су јако нашу публику, јер су говорили о далеким источњачким земљама, за које је она осећала скоро детињу радозналост.Књижевници су нарочито хвалили стил тих путописа - стил полукњижевни а полуновинарски, који је Јовановић добио читајући бечке фељтонисте. Стил бечких фељтониста постао је укрштањем немачког романтизма и јеврејског новинарства, и у њему су били чудновато спојени једно прилично отужно "чувствовање" и једна прилично неукусна праскавост. Држећи се тог образца Јовановић је добио један стил претрпан новинарским фразама, - сасвим лажнога тона, више разметљив него духовит, више бомбаст него речит.
У својим естетичким и критичким студијама, које су биле високо цењене, Јовановић је био следбеник старе немачке естетике, апстрактне и формалне. Целога је века расправљао нешто о трагичној кривици, а није успео да постане јасан ни себи ни другима. Имао је пуну главу правила како ваља писати драме и приповетке, покушавао да их по њима пише, и добијао драме и приповетке које, чудноватим начином, нису биле нимало добре. Поред свега свог знања естетике, он се стално претурао у својим књижевним оценама. Узимао је за озбиљно песнички дар Андре Гавриловића, с великом хвалом говорио о романима Лазе Комарчића, писао читаве расправе о трагичној кривици у комадима Милоша Цветића. Као уредник Отаџбине, препунио је тај часопис тако слабим почетничким радовима да је Отаџбина изгубила сваки глас, и престала да излази.
Недић је напао Јовановића због његове приступне академске беседе о индијској драми. Недић је замерао Јовановићу да је говорио о индијској драми без знања санскрита, дакле из друге руке, - а из друге руке могу се, понекад, писати популарни чланци за часописе, али не и стручне расправе за једну академију наука. Недић се љутио на нашу Академију што је Јовановићеву расправу примила, и тврдио да тако нешто не би било могуће "ни у Лумиру, или ином каквом чешком књижевном сполеку".
Сиромах Јовановић био је изненађен и запрепашћен, када је видео какву је оштру покуду навукао на себе због једне расправе за коју је био сигуран да ће, већ због своје егзотичне теме, изазвати опште дивљење. На оскудицу своје научничке стручности није ни помишљао. Та се стручност није тада тако строго изискивала, - и он је наивно мислио да он који је био у Индији и кога је цео Београд звао "Бомбајски", - има права говорити о свему што се тиче Индије, па и о индијској драми.
Он је покушао да се брани, али Недић га је тако стегао да није могао мрднути. Недић је, као сви велики полемичари, умео да усредсреди дискусију на једну тачку, и то ону која је за његова противника била најнеповољнија. Он се није давао одвући на друга споредна питања. Забадава се Јовановић бранио да он није говорио о индијској драми, него само бацао поглед на њу, - и да га се она сама није тицала, него га се тицао њен утицај на грчку трагедију...На све ово Недић је одговарао да је Јовановић ипак говорио о индијској драми, а то није смео чинити, - бар не у академији наука, - без знања санскрита. Он је толико понављао и толико подвлачио Јовановићево незнање санскрита да је Јовановић, велики естетичар и путописац, изгубио бар за тренутак своју дотадашњу књижевну физиономију, и претворио се у једнога господина чија је сва карактеристика у томе што не зна санскрит.
Као уредник листа, Недић је имао великих махна. Он није умео да подешава расходе према приходима. Он је много држао на спољашњи изглед књиге; његове расправе Из новије српске лирике биле су, с техничког гледишта, најлепша књига свога времена; он је, исто тако, желео да Српски преглед буде и по формату и по хартији и по штампи нешто врло укусно и врло отмено, - и разуме се да се убрзо показало да наша читалачка публика, у оно време тако малобројна, није у стању покрити трошкове тако луксузног часописа.Поред тога, Недић је био издашан у хонорисању сарадника. Он није хонорисао све сараднике све сараднике одреда; давао је само онима за које је дpжао да су слабог материјалног стања, али овима је давао без икаква рачуна,према њиховим потребама, а не према количини и вредности њихових прилога. Недић је био врло слаб према пријатељим, и та се слабост испољавала и у овим новчаним стварима. Благајница Српског прегледа постала је зајмодавна каса за Недићеве пријатеље, од којих ниједан није мислио да узајмљени новац врати, него само да одради.После пет месеца, Српски преглед је остао без новчаних средстава, и морао је престати.
Али финансирање без рачуна није била једина уредничка махна Недићева. Друга његова махна била је искључивост. Он је скупио око себе врло узак круг сарадника; то су били више или мање они исти људи који су радили и у Реду. У сваком броју виђала су се једна и иста имена. "Изгледамо", говорио је Стеван Сремац, "као они стални гости у паланачким апотекама који свакога дана, у исто време, долазе на "стомаклију" и на разговор о политици". Круг се сарадника могао лако проширити, али Недић није хтео. Он је више волео да ради с малим бројем личних пријатеља; према новим лицима осећао је неку несавладиву нелагодност и неповерење. Уредник мизантроп, који одбија сараднике уместо да их прикупља, Недић је једнако патио од оскудице рукописа, и један је број морао издати са две празне стране. "Више волим", говорио је горко, "да их оставим празне, него да их испуним којечим".
Према својим сталним сарадницима, од којих није могао да се одвоји, није био нимало слаб и попустљив. Он није био у стању да им се одупре када су долазили да траже зајмове, али је, у накнаду за то, добијао необично отпорну снагу ако би они покушали да му протуре рђаву ствар за лист. Да врати рукопис на поправку, или да га поправи сам, чак и без пишчева пристанка, била је код њега обична ствар. Ако би се коме сараднику поткрала каква већа омашка, Недић је налазио нарочитог задовољства да му на њу сврати пажњу, и то пред сведоцима, - и после тога, неколико дана, причао би свима својим гостима како се тај и тај незгодно "оклизнуо". Иначе, сараднике је држао у великој стези и непрестано гонио на рад. Онај који не би био на време готов са чланком,имао је да издржи праву шибу. Недић би одмах уочио шта је у његову извињавању имало натегнутога и апсурднога, и подвлачио то са свирепим уживањем. Професор Момчило Иванић, добар Недићев пријатељ, и не само по струци него и по назорима филолог, задоцнио је једнога дана са рукописом, и покушао да се извини оскудицом инспирације. Недић се ухватио за ту реч "инспирација", и није више пуштао. Рекао је Иванићу да он није лирски песник да му треба инспирација, - и онда наставио да су његови чланци просто ређање факата, без нарочитог логичког везивања, писани "сувим филолошким стилом"; да такве ствари човек може писати у свако доба, и "без помоћи Муза"; да Иванић самог себе вара кад свој нерад објашњује оскудицом инспирације; да њему не оскудева инспирација него вредноћа; да је он у основи лен човек, који не воли да ради, него воли само да "цуња по књигама", - и да је само код овако необавештене публике као наша могао тим цуњањем стећи глас вреднога човека... Ово је било избачено без предаха; Недић, који иначе није био беседник, и шта више запињао у говору, добијао је у оваквим приликама једну беседничку течност и ширину, која је поражавала. Сиромах Иванић само је тражио шешир - и, како је би кратковид и неспретан, није могао да га нађе.
..................................................................................................................................................
Од свега што је објавио у Српском прегледу, његове критике биле су најбоље.О писцима и књигама Недић је казивао своје мишљење са необичном непосредношћу и оштрином. Он је био свео своју редакцију на најмањи број чланова, и није морао имати према нашим књижевницима оних обзира којих обично има један критичар-уредник који осећа потребу од књижевника као од сарадника. Затворен болешћу у собу, он није одржавао скоро никакве друштвене везе са књижевницима о којима је писао, и могао је говорити о њима са слободом једног критичара који живи на страни.Био је раскрстио са свима котеријама, а своју још није био створио, - и стога имао одрешене руке као ниједан наш критичар ни пре ни после њега.Он је знао добро у каквим се изузетним приликама налази, и користио се њима у пуној мери. Ова безобзирност његове критике увукла је Недића у разне полемике, од којих је нарочито запажена она са доктором Миланом Јовановићем.
Милан Јовановић, доктор медицине, био је полиглот и "глобтротер". Знао је све главније европске језике, и као лекар једног паробродског друштва путовао по свету, видео Мисир и Индију. Био је је велики љубитељ музике и књижевности. Многописац, објавио је медицинске књиге, трагедије, комедије, приповетке, књижевне критике, естетичке расправе, путописе, итд.Његово знање страних језика и његова далека путовања давала су му у ондашњој Србији, непросвећеној и забаченој сељачкој земљи, толико ауторитета да је смео говорити о свему...
Његови путописи занимали су јако нашу публику, јер су говорили о далеким источњачким земљама, за које је она осећала скоро детињу радозналост.Књижевници су нарочито хвалили стил тих путописа - стил полукњижевни а полуновинарски, који је Јовановић добио читајући бечке фељтонисте. Стил бечких фељтониста постао је укрштањем немачког романтизма и јеврејског новинарства, и у њему су били чудновато спојени једно прилично отужно "чувствовање" и једна прилично неукусна праскавост. Држећи се тог образца Јовановић је добио један стил претрпан новинарским фразама, - сасвим лажнога тона, више разметљив него духовит, више бомбаст него речит.
У својим естетичким и критичким студијама, које су биле високо цењене, Јовановић је био следбеник старе немачке естетике, апстрактне и формалне. Целога је века расправљао нешто о трагичној кривици, а није успео да постане јасан ни себи ни другима. Имао је пуну главу правила како ваља писати драме и приповетке, покушавао да их по њима пише, и добијао драме и приповетке које, чудноватим начином, нису биле нимало добре. Поред свега свог знања естетике, он се стално претурао у својим књижевним оценама. Узимао је за озбиљно песнички дар Андре Гавриловића, с великом хвалом говорио о романима Лазе Комарчића, писао читаве расправе о трагичној кривици у комадима Милоша Цветића. Као уредник Отаџбине, препунио је тај часопис тако слабим почетничким радовима да је Отаџбина изгубила сваки глас, и престала да излази.
Недић је напао Јовановића због његове приступне академске беседе о индијској драми. Недић је замерао Јовановићу да је говорио о индијској драми без знања санскрита, дакле из друге руке, - а из друге руке могу се, понекад, писати популарни чланци за часописе, али не и стручне расправе за једну академију наука. Недић се љутио на нашу Академију што је Јовановићеву расправу примила, и тврдио да тако нешто не би било могуће "ни у Лумиру, или ином каквом чешком књижевном сполеку".
Сиромах Јовановић био је изненађен и запрепашћен, када је видео какву је оштру покуду навукао на себе због једне расправе за коју је био сигуран да ће, већ због своје егзотичне теме, изазвати опште дивљење. На оскудицу своје научничке стручности није ни помишљао. Та се стручност није тада тако строго изискивала, - и он је наивно мислио да он који је био у Индији и кога је цео Београд звао "Бомбајски", - има права говорити о свему што се тиче Индије, па и о индијској драми.
Он је покушао да се брани, али Недић га је тако стегао да није могао мрднути. Недић је, као сви велики полемичари, умео да усредсреди дискусију на једну тачку, и то ону која је за његова противника била најнеповољнија. Он се није давао одвући на друга споредна питања. Забадава се Јовановић бранио да он није говорио о индијској драми, него само бацао поглед на њу, - и да га се она сама није тицала, него га се тицао њен утицај на грчку трагедију...На све ово Недић је одговарао да је Јовановић ипак говорио о индијској драми, а то није смео чинити, - бар не у академији наука, - без знања санскрита. Он је толико понављао и толико подвлачио Јовановићево незнање санскрита да је Јовановић, велики естетичар и путописац, изгубио бар за тренутак своју дотадашњу књижевну физиономију, и претворио се у једнога господина чија је сва карактеристика у томе што не зна санскрит.