Sloboda (u)književnosti

[Dragoljub69]

U Novom Zavetu I.H.5 poglavlje po Mateju u Besjedi na gori između
ostalog izreče da "neće književnika biti pošljednja"...
Iz ovoga sledi neminovna kontemplacija da ni jedan književnik ne
hodi putem božijim...
Preveliku slobodu,zaista,uzimaju sebi književnici i lažu o onom šta je bilo,
lažu da postoje svetovi o kojima pišu,lažu i o svojim osećanjima...Jednom
rečju:malo je toga u književnosti šta nije izmišljotina,hotimićno ili nehotično
krivljenje istine...Čak i kad pišu memoare i istorijske priče,romane i poeme
-lažu ulepšavajući da se dopadnu publikumu čija hvala tada hrani njinu dušu...

I da li stoga valja ustati protiv književnosti i mačem je uništiti-poput onog
nesretnog popa koji se od mača ne rastaje?

Polako s mačem...Njega ćemo u muzej...(Ne popa-mač...)

I šta onda s lažljivom književnošću???
Ništa! ! ! Ili,predlažem i da je još uzdignemo i hvalimo! Zašto kad je laž?
Evo objasniću odmah,samo da otpijem malo iz čaše s mudrošću...

Naime,šta rade književnici u stvaranju novih .lažnih svetova?
Ama ništa drugo do slikari,vajari,kompozitori,arhitekte,filmađije i drugi umetnici...
Vežbaju stvaranje ! ! ! Vežbaju na putu oboženja,vežbaju da kad jednom dostignu
božije moći (i svemudrost i dugovečnost,a sve je tu nadomak!) da se hvataju spremni
i počnu stvarati nove svetove! ! !
Jeres?
Evo još veća:Nisu li književnici stvorili bogove?
I to s kojom lakoćom...

 

[Borac za prava zivotinja]

Svi lažu ali nisu svi talentovani lažovi.
Pisac mora biti talentovan lažov.

Iako deluje da je laž precenjen greh, na njenoj "grešnosti" se insistira zato što je ona suvlasnik jednog beskrajnog skladišta vrlo opasnih činjenica, zvanog MAŠTA. Maštom su se sve religije vrlo rado poigravale, i vrlo dobro znaju njenu zavodljivu moć.

Književnost je LEPA laž. Istinu u književnom delu ne tražimo. Naprotiv, u književnost bežimo od surove realnosti, očekujući da ćemo s druge strane pronaći nešto manje surovo i manje realno, a pride i sami sebe lažemo jer znamo da svi ti izmišljeni svetovi i junaci zapravo odavno postoje - samo što ih mi do tada nismo videli, ili ih nismo videli očima koje nam je autor pozajmio za tu priliku.
I sve može i ne mora biti laž, ali jedno ne: osećanja opisana u književnom delu, osećanja koja se čitaju i tamo gde nisu opisana. Kada nam deluju lažno, pretenciozno, izveštačeno i, pre svega, neprepoznatljivo, znak je da delo nije umetničko. E onda je pisac džabe gradio, jer sva lepota sveta unutar knjiga počiva na iskrenoj emociji.

 

[robert v.]

Svi lažu ali nisu svi talentovani lažovi.
Pisac mora biti talentovan lažov.

Iako deluje da je laž precenjen greh, na njenoj "grešnosti" se insistira zato što je ona suvlasnik jednog beskrajnog skladišta vrlo opasnih činjenica, zvanog MAŠTA. Maštom su se sve religije vrlo rado poigravale, i vrlo dobro znaju njenu zavodljivu moć.

Književnost je LEPA laž. Istinu u književnom delu ne tražimo. Naprotiv, u književnost bežimo od surove realnosti, očekujući da ćemo s druge strane pronaći nešto manje surovo i manje realno, a pride i sami sebe lažemo jer znamo da svi ti izmišljeni svetovi i junaci zapravo odavno postoje - samo što ih mi do tada nismo videli, ili ih nismo videli očima koje nam je autor pozajmio za tu priliku.
I sve može i ne mora biti laž, ali jedno ne: osećanja opisana u književnom delu, osećanja koja se čitaju i tamo gde nisu opisana. Kada nam deluju lažno, pretenciozno, izveštačeno i, pre svega, neprepoznatljivo, znak je da delo nije umetničko. E onda je pisac džabe gradio, jer sva lepota sveta unutar knjiga počiva na iskrenoj emociji.

Ko kaže da je književnost laž. Književnost je jedina istina. Ona je zatvoren svet, univerzum za sebe. Sve što treba nalazi se u njoj, od prvih do poslednjih stranica. Ona ništa neće sakriti od vas, sve je tu. Ona nije prijatelj s kojim ćete otići na kafu i pričati o svemu osim o onom što vas zaista muči. Ona nije draga koja od vas krije što oseća o vama. Književnost ste vi. Ona samo priča ono što vi osećate, ali ne možete rečima reči. U književnosti nema tajni, nema skrivenih mesta. Sve je ispred nas, crno na belom. I isto kao kad gledate u sebe, ako nešto ne vidite, pogledajte bolje, ugledaćete.
(profesorice Krasuljak, može dvojka?)

 

[Borac za prava zivotinja]

Pa Roberte, vidiš da lažem k'o pas.

 

[robert v.]

Pa Roberte, vidiš da lažem k'o pas.

Pa jel' vidiš da ja pokušavam da te nadmašim

 

[Dragoljub69]

Krasuljak nek zasluži,a vama čista desetka!
Valjda je ovo "moja" tema...

 

[Dragoljub69]

Mislim da bi mogla jedna ispravka da upristoji malo ono što smo od jutros dosta grubo
kvalifikovali kao laž...
Izrazi "izmišljotina","izmišljanje"ili "smišljanje ne menjaju smisao tekstova,ali ga ublažuju...
A moguće da ne treba ublažavati već baš tako grubo naglasiti...
Ipak,kad bismo za Manove priče i kratke romane "Smrt u Veneciji" "Bunderbrokovi" i ostalo
rekli da su laži-ne bismo gađali u "sridu"...Zašto?Jer je to fantazija izmišljena,ali i izvučena
od skupa primisli samog Mana čoveka sa celokupnom podsvešću u kojoj su zagurani kod
svakog čoveka takvi ili slični sadržaji...Pa i to da se "svari",ali ipak ne bi išlo radi kulturne lavine
koju je tim delima u Europi izazvao!
Slobodno mogu da kažem da i autorica ne laže ,već zatalasava emocije čitalaca premeštajući ih
kao teleporterom iz stvarnosti u svoj roman...
Ma...Iluzionisti...

 

[Dragoljub69]

Ka sam već pomenuo T.Mana,a u vezi ove teme-neprocenjiv je doprinos
Tomasa Mana oslobođenju književnosti od viktorijanskih stega koje su do njega manje-više bile
u literaturi stare dame prisutni...Razbijanje tabua te širenje književnog horizonta je
biser uporediv samo sa recimo Servantesovim biserom...Ali to je za neku drugu raspravu...
Siguran sam u to da staroj dami treba jedan Man ili Servantes 21 veka! Srbiji naročito!
(Lično sam navijao za Marka,ali zasad nema tog pravog romana da razbija srpske vetrenjače
ili da incestuozno "odvali" svoju otađbinu ili bilo šta slično...Biće ipak da će neko drugi biti taj!)
Postmoderna se ispucala s tek po kojim hicem (Fama o biciklistima i Hazarski rečnik pravi-ostalo
ispod toga...)i izgleda zaista treba oslobođenje književnosti!

 

[krasuljak]

Pa Roberte, vidiš da lažem k'o pas.

Znači, biće od tebe književnica.

- - - - - - - - - -

Dragoljube, što volim kad si ovako konkretan.

 

[Dragoljub69]

Znači, biće od tebe književnica.

- - - - - - - - - -

Dragoljube, što volim kad si ovako konkretan.

Kako...? ()

 

[quentin]

Nedavno sam čitao Džulijana Barnsa i on kaže da, kad ga pitaju za svrhu romana, odgovori da roman pripovijeda lijepe i skladne laži u kojima se kriju precizne i snažne istine. Tako da je tačno ono što Borka gore kaže, jedina književna istina koja podliježe provjeri je autentičnost emocije koju tekst donosi.

Večeras sam na jednoj drugoj temi vidio da je neko, čini mi se krasuljak, preporučio istorijski roman o onom slučaju kad je maskirana žena izabrana za papu, pa zbog toga i danas svakom novom papi provjeravaju da li ima genitalije. To sa tom šupljom stolicom i povlačenjem za mošnje nije nikakva istorijska činjenica, nego urbani mit, ali za književnost je to sasvim nebitno. Ako je knjiga dobro napisana, to bi mogao biti sjajan roman o Vatikanu.

 

[Dragoljub69]

Ajd i ti desetku...
(Ša je ovo-sve sami odlikaši...I niko ne prepisuje?)

 

[Dragoljub69]

Kako da oslobađamo književnost?
I od čega?
Prvo da napomenem da se ne radi samo o romanu! Radi se i o priči i o poeziji
i mnogim drugim književnim formama...
(Borka ima taj autoritet i začas usmeri,nekad i nehotice raspravu...)
Ipak prvo od čega?
Ne bih rekao od klišea jer oni znaju i da koriste...Taj zanatski deo i nije neka smetnja...
Treba se oslobađati,po meni,uticaja svakodnevice tj,mejnstrima...Književnost ,kao vežba
stvaranja novog sveta,treba da pobrine za izlatzak iz mejnstrima u taj novi svet i život u njemu!
Kako se to može izvesti?
Vežbom i lukavstvom uma...
Jer um je u stanju da proizvede čitave filmove koji se tek tu i tamo oslanjaju na stvarnost!
Ne zagovaram SF,naprotiv,pošto već živimo u toj budućnosti-više nam i ne treba toliko(a možda i
grešim!),već slobodu fantaziranja i maštanja!
Naravno,ako pritom u tim fantazijama se osmisli neko mudro rešenje-spremajte nagrade! ! !
(Eto...Pokušavam biti kratak i manje naporan za čitanje...Witgensteina se setim...)

 

[Borac za prava zivotinja]

Dragoljupče, Tomas Man je - Tomas Man.
Iliti, kako je moj prof. Stojanović imao običaj da kaže: "Zamislite svetsku književnost kao veeeelikiii tunel. Prolazite kroz njega, saplićete se o Šekspira, očešete se o Dostojevskog ... a na kraju tunela vas čeka svetlo u kome je Tomas Man."

Pre nekoliko godina upoznala sam književnicu koja mi se požalila kako se već godinama muči da napiše roman. Nije joj bio prvi, ali je koncept bio drugačiji od svega što je do tada napisala. Želela je da eksperimentiše, da načne osetljivu temu, da promeni doradašnji stil. Sve je već bilo smišljeno i skicirano: zaplet, likovi, svršetak. Međutim, nakon nekoliko nedelja intenzivnog pisanja, morala je da prekine zato što je „zaglavila“ u problemu sa emocijama koje je htela da dočara. Meni nije bilo jasno kako je unapred zamislila da „dočara“ emocije, na šta sam dobila i odgovor: kada zamisliš lik i radnju, moraš odmah znati i kako će se taj lik osećati u određenim situacijama... a njoj, jednostavno, nikako nije polazilo za rukom da se poistoveti sa likovima koje je kreirala. Ispostavilo se da likovi nisu bili njena autentična tvorevina, već kopije njoj poznatih i bliskih ljudi od krvi i mesa. Nije znala šta je koči u daljem pisanju. Meni se tada činilo (a sada sam sigurna) da je bila nezadovoljna zbog toga što nije kreirala sopstveni, originalni sveta i da je negde, duboko u sebi, bila svesna felera zvanog „nedostatak mašte“. Umesto da izmašta taj život (a život u književnom delu čine živa bića, odnosno onoliko živa koliko nam njihove akcije, razmišljanja i emocije izgledaju moguće, tj. „istinito“), ona se bavila prepravljanjem rečenica i stilskim doterivanjem ... što je u konačnom bilansu dovelo do toga da rukopis bude skoro stilski savršen ali dozlaboga dosadan i beživotan. Ništa – ni ideja, ni zaplet – nije moglo nadoknaditi manjkavost likova, bez čije ubedljivosti i ne može biti dramatičnosti ... a bez dramatičnosti roman nije roman.
Rukopis je prekrajala narednih nekoliko godina. Zatim su je snašle okolnosti zbog kojih je neko vreme bila nesrećna i sama. Tako izolovana, počela je da primenjuje recept starih majstora književne kuhinje: da, šetajući gradom, posmatra prolaznike i zamišlja ko su, šta su, kuda idu ... da fantazira o ljudima koje ne poznaje i smišlja različite sudbine modela samo na osnovu nekog prvog impulsa. Vizuelni utisak, u sprezi sa njenim trenutnim raspoloženjima i unutrašnjom atmosferom, ali i iskustvima iz realnog okruženja, otvorio je čitav dijapazon mogućih životnih priča s kojima je – baš zato što nisu bile sigurne i proverljive – napokon uspela da razradi imaginaciju.

Pisac prosto ZNA kada potrefi žicu (u sebi), i onda dobija vetar u leđa, pa se jedno nadovezuje na drugo: ok, stvorio si ličnost, kreator si njegovog fizičkog izgleda, znaš zašto je baš takav i znaš šta će mu se dogoditi u narednih dvesta, trista strana, i sad – pošto si iznedrio to književno-ljudsko čedo koje je deo tebe ali nisi ti – moraš mu dati i autentična osećanja. Neka od tih osećanja mogu biti tvoja, ali nipošto sva, jer pisac ne piše o sebi (u protivnom bi stalno pisao jednu te istu knjigu). I zato si, kao pisac, osuđen na prokletstvo večitog laganja. Prvo lažeš da postoje ljudi koji realno ne postoje, zatim lažeš da se sve desilo onako kako se (realno) nije desilo ... ili se možda negde i nekad desilo ali si ga lažima doterao do faze neprepoznatljivosti uzora. Ali osećanja nikako ne mogu biti lažna u svom „inicijalnom“ obliku. Ljubav je ljubav, mržnja je mržnja, bes je bes – i svi znamo kakva su to osećanja ali ih na različite načine preživljavamo, pa je na piscu da nam dočara poseban, jedinstven a ipak prepoznatljiv doživljaj besa, ljubavi, mržnje itd. Ako u tome ne uspe, ako čitalac makar na trenutak posumnja da akter drame ne oseća ono što pokazuje ili govori i prozre nesposobnost autora da bude dovoljno talentovan i empatičan šizoid, prekida se kvalitetna komunikacija na relaciji pisac – čitalac. Loše dočarana emotivna motivisanost izmišljene ličnosti rađa gubitak čitaočevog interesa i poverenja u piščev talenat za laž. Tada ona „lepa“ književna laž postaje obična, jeftina, rutinska obmana, poput one koju osetite kada u pekari kupite crni hleb a kod kuće otkrijete da nema ni ukus ni miris pravog crnog hleba tj. da je obojen, te da ste prevareni, i nakon jednog parčeta više nikada ne kupite isti hleb ili – još pametnije – uopšte ne kupujete u toj pekari.
Dakle, pisac je lažov, i što ubedljivije laže, to čitalačkoj publici njegovi likovi i radnje deluju istinitije.

 

[Borac za prava zivotinja]

Nije dovoljno samo zrnce kreativnog ludila; za oslobađanje je potrebno ne razmišljati o utiscima i učincima. Pisanje je kao seks: ako se ne opustiš i ne prepustiš, ništa od orgazma.

Pustiti um da slobodno vijuga neistraženim lavirintima.

 

[Dragoljub69]

Dobro-laž...Ali ne laž kojom nešto postižeš konkretno...Izmišljaš svojom imagincijom
likove ,radnje,scenu itd...Čak likove i ne opišeš kakvi su,kakvu svest ,podsvest,šta sve u njima,već to imaš
pred sobom zamišljeno i takve ih puštaš da učestvuju u sceni koju si zamislila...Komplikovano za opisati,ali
nije toliko kad se smišlja...Mnoge stvari idu u hodu...
Ja imam lepši i lakši posao kad pišem priče...
Pustim film da odradi priču i samo je opišem...
No,dobro,većinu priča i ne smišljam,samo se prisetim šta je bilo...To su zapisi...
Ali one prave...Mislim da si neke i čitala,ali nema veze...
Mislim da je budućnost književnosti u tim kraćim formama jer će biti sve veća
urbana gužva i nestašica vremena...Rat i mir sumnjam da u Srbiji pročita desetak ljudi godišnje...
Problem je s pričom što ograničava na jedan događaj,scenu i sl.Nema detaljisanja-sve ide sintetski
i traži da se dovijaš birajući i čak izmišljajući reči...
Tu će promene i najlakše da se "zapate"
A one treba da nađu izlaz iz zaglavljene postmoderne...
Neoklasika nije nikakav izlaz-mora to bolje...

 

[Dragoljub69]

Nije dovoljno samo zrnce kreativnog ludila; za oslobađanje je potrebno ne razmišljati o utiscima i učincima. Pisanje je kao seks: ako se ne opustiš i ne prepustiš, ništa od orgazma.

Pustiti um da slobodno vijuga neistraženim lavirintima.

Negde sam ovde odvalio da živimo za onih par rečenica koje su sjajne
i blistaju iz romana,priče...bilo čega...A do njih dolaziš u groznici pisanja kad za par sati
levitirajući na vrhu jedne sive ispišeš pedeset strana u hipu...Sama se ta rečenica "namesti" u tom
visoko pobuđenom mozgu ostavljajući drhtavicu i nesanicu ustreptalosti...
Koji crni sex?Nikad od tog ,najčešće neuspešnog,reproduktivnog ,čina nisam bio tako neurastenično
pobuđen kao od pisanja...Posle orgazma mi se spava,a posle takvog rašomonskog pisanja
ostaje ustreptala lepota koja neda snu na oči...
P.S.Ne sporim da treba i sex inovirati...Međutim,lično mi je dosta sexanja i ovo po Krsti()
idem malo da nešto radim-i tamo će biti sexa 100%

 

[flaj]

Ko kaže da je književnost laž. Književnost je jedina istina. Ona je zatvoren svet, univerzum za sebe. Sve što treba nalazi se u njoj, od prvih do poslednjih stranica. Ona ništa neće sakriti od vas, sve je tu. Ona nije prijatelj s kojim ćete otići na kafu i pričati o svemu osim o onom što vas zaista muči. Ona nije draga koja od vas krije što oseća o vama. Književnost ste vi. Ona samo priča ono što vi osećate, ali ne možete rečima reči. U književnosti nema tajni, nema skrivenih mesta. Sve je ispred nas, crno na belom. I isto kao kad gledate u sebe, ako nešto ne vidite, pogledajte bolje, ugledaćete.
(profesorice Krasuljak, može dvojka?)

Da, književnost nije i ne može biti laž
Nije važno što pisac nije doživeo lično sve ono o čemu
govori, što lično nije poznavao sve te likove, što nije
učestvovao u svim tim događajima iz ko zna kojih vremena..
Dobar pisac ima moć da "izmišlja" na tako uverljiv način
da nas uvede u kjnigu kao u neki novi svet, često
ne samo kao posmatrača, već kao jednog od junaka priče.
Da, u dobroj knjizi sadržane su sve moguće istine o ljudskoj prirodi, o životu...
Prepoznajemo ih kao istinite jer smo neke i sami proživeli.
I mi postajemo svedoci te istine.
Dobra knjiga prepuna je mudrosti.
Pamtimo ih i citiramo.
I zato književnost ne može biti laž.

Odakle piscu takva moć?
Sposobnost da oživi neki lik ili događaj kao da je bio u njemu?
Kao da sve to već postoji u njemu , kao u nekom rudniku,
potrebno je samo da kopa i kopa, dok ne naiđe na zlatnu žicu.
Rudnik je Mašta, rudar je Nadahnuće, a alat je Nadarenost.
Kao Sveto Trojstvo.
Pa zbog toga je valjda tako malo dobrih pisaca među piscima.
Dobra kniga nikada ne može biti laž .

Ona je istina nad istinama.

 

[Andrea De]

"Nosi stari kaput a kupi novu knjigu"postao je moj moto već ima dosta godina.Uprvao što slobodu pisca ne treba sputavati,i on će nanizati reči i mi ćemo shvatiti ,naučiti,doživeti,preživeti to napisano.Najsrećnija sam kada se ušuškam izmedju stranica knjiga.Tada sam sigurna da je to "moj pisac"

 

[krasuljak]

Dragoljube, može li ovo ovde da prođe? Ako misliš da je spam, obrisaću...

PREPOZNALI SE U ROMANU: Književni junaci premlatili spisateljicu!
http://www.kurir-info.rs/prepoznali...junaci-premlatili-spisateljicu-clanak-1017473

 

[flaj]

U Novom Zavetu I.H.5 poglavlje po Mateju u Besjedi na gori između
ostalog izreče da "neće književnika biti pošljednja"...
Iz ovoga sledi neminovna kontemplacija da ni jedan književnik ne
hodi putem božijim...
Preveliku slobodu,zaista,uzimaju sebi književnici i lažu o onom šta je bilo,
lažu da postoje svetovi o kojima pišu,lažu i o svojim osećanjima...Jednom
rečju:malo je toga u književnosti šta nije izmišljotina,hotimićno ili nehotično
krivljenje istine...Čak i kad pišu memoare i istorijske priče,romane i poeme
-lažu ulepšavajući da se dopadnu publikumu čija hvala tada hrani njinu dušu...

I da li stoga valja ustati protiv književnosti i mačem je uništiti-poput onog
nesretnog popa koji se od mača ne rastaje?

Polako s mačem...Njega ćemo u muzej...(Ne popa-mač...)

I šta onda s lažljivom književnošću???
Ništa! ! ! Ili,predlažem i da je još uzdignemo i hvalimo! Zašto kad je laž?
Evo objasniću odmah,samo da otpijem malo iz čaše s mudrošću...

Naime,šta rade književnici u stvaranju novih .lažnih svetova?
Ama ništa drugo do slikari,vajari,kompozitori,arhitekte,filmađije i drugi umetnici...
Vežbaju stvaranje ! ! ! Vežbaju na putu oboženja,vežbaju da kad jednom dostignu
božije moći (i svemudrost i dugovečnost,a sve je tu nadomak!) da se hvataju spremni
i počnu stvarati nove svetove! ! !
Jeres?
Evo još veća:Nisu li književnici stvorili bogove?
I to s kojom lakoćom...

U početku beše Reč, kažu ...reč Božja.
A onda je tu reč preuzeo čovek kao štafetu,( ili
mu je bogomdana?), i od tada je prenosi kroz pokolenja.
Veliki mislioci, pisci, umetnici, naučnici - svi veliki stvaraoci
imaju sposobnost da vide, zamisle i osmisle ono što običan čovek
ne može.
Njihove zamisli vodile su i unapređivale civilizaciju, iako od svojih savremenika
ne samo da nisu uvek bili shvaćeni, nego su i proganjani, spaljivani...

Oni su mutanti ljudskog roda - čudo Prirode.

Da nije njih Bog bi se pokajao što je stvorio čoveka.
Ili bi bar uzeo bolji materijal nego što je blato.

A ko je koga stvorio?
Bog čoveka, ili čovek Boga ?
Još uvek se ne zna, ali se svi i dalje trude.

Baklja postoji i svetli, to je najvažnije.

Priroda ili Bog?
To su samo dva različita imena za ISTO.

A kuda će ta čovekova potreba da neprekidno
stvara, igrajući se sa svim i svačim i ne mareći za posledice,
kao da se igra Boga - teško je zamisliti.

Naježim se i od same pomisli na to.
Umetnost će valjda biti pošteđena, bar se nadam.

Nadam se da će ipak "književnička biti poslednja."

 

[Edmond_Dantès]

Oduvek sam smatrao, a sto sam stariji sve sam uvereniji u ispravnost tog stava, da su najbolji pisci (cast nekolicini izuzetaka), oni koji su proziveli ono o cemu pisu. To stvarnosno iskustvo tesko da moze masta nadomestiti, mozda u veoma, veoma retkim slucajevima. Jos ako se potrefi da oni koji su preko glave prebacili sve i svasta imaju i dara za pisanje, eto velikog knjizevnika. Mislim da ne treba da nabrajam sve primere takvih pisaca, pocev od Dostojevskog i Hemingveja, do Kamija.

 

[Rayela]

Oduvek sam smatrao, a sto sam stariji sve sam uvereniji u ispravnost tog stava, da su najbolji pisci (cast nekolicini izuzetaka), oni koji su proziveli ono o cemu pisu. To stvarnosno iskustvo tesko da moze masta nadomestiti, mozda u veoma, veoma retkim slucajevima. Jos ako se potrefi da oni koji su preko glave prebacili sve i svasta imaju i dara za pisanje, eto velikog knjizevnika. Mislim da ne treba da nabrajam sve primere takvih pisaca, pocev od Dostojevskog i Hemingveja, do Kamija.

Mnogo ti je smela ova teorija, a misljenja sam da su u pitanju stvarno izuzeci i to jako retki.
Tolstoj nije mrdnuo iz one svoje Jasne Poljane, a pisao je o dogodvstinama koje nikako nije doziveo.
I kakve veze Andric ili Kish imaju sa ovim stvarima i pojavama?
I ko o cemu , baba o ustipcima pa i ja o Tomas Man-u.
On je samo u jedno knjizi ( mozda i Tonio Kreger) pisao o sebi i svom vidjenju svog rodnog kraja.
Ali Carobni breg i DrFaustus nemaju nikakve veze s tim
Solzeenjici, Kundera, bi bili neki predtsavnicci te tvoje teorije, ali to bas i nije velika knjizevnost.
Za mene nije ni Hemingvej.

 

[Edmond_Dantès]

Mnogo ti je smela ova teorija, a misljenja sam da su u pitanju stvarno izuzeci i to jako retki.
Tolstoj nije mrdnuo iz one svoje Jasne Poljane, a pisao je o dogodvstinama koje nikako nije doziveo.
I kakve veze Andric ili Kish imaju sa ovim stvarima i pojavama?
I ko o cemu , baba o ustipcima pa i ja o Tomas Man-u.
On je samo u jedno knjizi ( mozda i Tonio Kreger) pisao o sebi i svom vidjenju svog rodnog kraja.
Ali Carobni breg i DrFaustus nemaju nikakve veze s tim
Solzeenjici, Kundera, bi bili neki predtsavnicci te tvoje teorije, ali to bas i nije velika knjizevnost.
Za mene nije ni Hemingvej.

Pa sad, ako bismo analizirali malo vise zivot svakog od pisaca, mislim da bi mnogo toga islo u prilog toj mojoj teoriji.

Recimo, kazes da Tolstoj nije mrdnuo iz Jasne Poljane, sto nije bas tacno. S druge strane, o cemu je upravo pisao u Ani, ako ne bas o toj svojoj Jasnoj Poljani? Ne doslovce, ali se jasno vidi.

O Hemingveju mislim da bas gresis. Spanski gradjanski rat, zivot u Africi. Gotovo je sve preneto u dela. Nije li u Dejvidu Koperfildu Dikens prikazao svoje detinjstvo i mladost?

Mogao bih delimicno da preformulisem teoriju - ono sto su sami pisci proziveli ili neko njima veoma blizak, sto su preneli na papir.

 

[flaj]

Hemingvej je dobio Nobelovu nagradu za jednu neobičnu
ribolovačku priču, ali samo zato što su je svi drugi
shvatili kao alegoriju.
A "Starac i more" je bukvalno ribolovačka priča i ništa više,
zapis sa lova na sabljarke koji je Hemingvej toliko voleo.
A kao alegorija je izuzetna, sjajna.
Nije veliki pisac onaj koji samo prenosi u književnost svoje
doživljaje, a Hemingvej je baš takav.
Za veliko delo treba mnogo više od toga.
Mnogo više mašte i naravno - filozofije.