Neke generacije žena pronaći će se ovde.. znaće šta želim da kažem…
One koje su čekale da mamin poslednji broj „Bazara“ ili „Praktične žene“ zastari i pročita se,da bi ga krišom uzele i onda seckale sličice poznatih omiljenih likova iz sveta mode,filma,serija ...a zatim,ritualno, sa najboljom drugaricom u nekom ćošku,lepile, razmenjivale i pravile neku vrstu mini spomenara uz šuškanja o simpatijama...te slike bile su praćene nekim finim tekstovima,veselim...kakvo je uostalom,bilo i vreme tad..
Nošeni vetrovima vremena,spomenari su davno završili u podrumu ili na tavanu...ili ko zna gde..sa njima,rame uz rame otišli su i albumi sa dragim fotografijama na kojima su neki prvi koraci...prvi osmesi....
Odavno su spomenari dobili novi,savremeni izgled,virtuelnu dimenziju...a fotoalbumi su u vidu one žute fascikle na ekranu,kojoj sam se junački dugo odupirala...i predala se na kraju...Iz časopisa ,utvrdili smo,skoro ništa ne možemo naći osim adresa gde da potrošimo novac..u stalnoj jurnjavi da bi stigli ovaj život,izgubismo navike da ušuškani pregledamo fotografije,slažemo u neku starinsku kutiju i uživamo u svedocima vremena...koje prolazi,prolazi,prolazi...
I zaboravljamo da proživljavamo svoje lepe dane a i ne primetimo ih..tek kad dođu ružni dani,mi želimo da se vrate oni lepi.....prijatne,vesele trenutke ne znajući,ostavljamo sa zabrinutim licem a posle kad naiđu životne tuge uzalud čeznemo za njima...i zaboravimo da je sreća u malim stvarima tu oko nas....
Odoh da preturim tavan....
One koje su čekale da mamin poslednji broj „Bazara“ ili „Praktične žene“ zastari i pročita se,da bi ga krišom uzele i onda seckale sličice poznatih omiljenih likova iz sveta mode,filma,serija ...a zatim,ritualno, sa najboljom drugaricom u nekom ćošku,lepile, razmenjivale i pravile neku vrstu mini spomenara uz šuškanja o simpatijama...te slike bile su praćene nekim finim tekstovima,veselim...kakvo je uostalom,bilo i vreme tad..
Nošeni vetrovima vremena,spomenari su davno završili u podrumu ili na tavanu...ili ko zna gde..sa njima,rame uz rame otišli su i albumi sa dragim fotografijama na kojima su neki prvi koraci...prvi osmesi....
Odavno su spomenari dobili novi,savremeni izgled,virtuelnu dimenziju...a fotoalbumi su u vidu one žute fascikle na ekranu,kojoj sam se junački dugo odupirala...i predala se na kraju...Iz časopisa ,utvrdili smo,skoro ništa ne možemo naći osim adresa gde da potrošimo novac..u stalnoj jurnjavi da bi stigli ovaj život,izgubismo navike da ušuškani pregledamo fotografije,slažemo u neku starinsku kutiju i uživamo u svedocima vremena...koje prolazi,prolazi,prolazi...
I zaboravljamo da proživljavamo svoje lepe dane a i ne primetimo ih..tek kad dođu ružni dani,mi želimo da se vrate oni lepi.....prijatne,vesele trenutke ne znajući,ostavljamo sa zabrinutim licem a posle kad naiđu životne tuge uzalud čeznemo za njima...i zaboravimo da je sreća u malim stvarima tu oko nas....
Odoh da preturim tavan....
