Slika "Trijumf smrti" Pitera Brojgela Starijeg

[Poli46]

Užasi Crne smrti prodrli su u sve aspekte srednjovekovne kulture, a posebno u umetnost.
Posledice su bile trajne, donoseći gustu tamu u vizuelnu umetnost, književnost i muziku.
Ružna trauma epohe podstakla je maštu pisaca i slikara ka mračnim i crnim slikama, koje
su opstale decenijama.
Opisaću jednu od užasnih slika Pitera Brojgela Starijeg "Trijumf Smrti"koja je nastala kao
strašni prikaz ove pošasti..Kuge.

Platno pokazuje panoramu armije kostura i haos koji ona donosi u pocrneli, opustošeni, predeo.
Vatre gore u daljini, more je posuto olupinama brodova. Drveće bez lišća na obroncima na kojima
inače nema vegetacije; riba koja truli na obalama jezera prepunog leševa. Kako je to opisao istoričar
umetnosti Džems Šnajder u svojoj analizi ove slike: “spržena, pusta zemlja, bez ikakvog života dokle
god oko može da vidi”.Među stotinama i hiljadama umetničkih slika čiji je motiv, neposredno ili posredno,
bila apokalipsa Crne smrti, izdvaja se jedna: “Trijumf smrti”, Pitera Brojgela Starijeg iz 1562.

https://zorancicak.wordpress.com/2020/05/06

 

[Poli46]

Na ovom pejzažu, legije kostura napadaju žive, koji ili beže u panici ili uzaludno pokušavaju
da se odbrane. U prvom planu, jedni kosturi vuku zaprežna kola puna ljudskih lobanja;
u gornjem levom uglu, drugi zvone zvonom koje je najavilo smrt sveta. Ljudi su uterani
u zamku u obliku mrtvačkog sanduka, ukrašenu krstovima, dok kostur na konju ubija ljude
kosom. Slika predstavlja ljude različitog društvenog porekla – od seljaka i vojnika do plemića,
kralja i kardinala – koje smrt uzima bez razlike.

Kostur koji svira orgulje predstavlja parodiju ljudske sreće – dok točkovi njegovih kola gaze
čoveka kao da nije ništa. Žena je pala na put kojim idu kola smrti: ona ima tanku nit koju će
preseći makazama u drugoj ruci – Brojgelova predstava Atrope, jedne od tri antičke suđaje.
Blizu nje, druga žena na putu kola u ruci drži vreteno i preslicu, klasične simbole lomljivosti
ljudskog života – Brojgelova predstava Klote i Lahese, druge dve suđaje; gladan pas gricka
glavu mrtvog deteta koju ona drži. Baš pored nje, kardinala – na putu ka svojoj sudbini –
vodi drugi kostur, koji mu se podsmeva, noseći i sam crveni kardinalski šešir, dok burad sa
zlatnim i srebrnim novcem umirućeg kralja pljačka treći kostur; poslednje misli glupog i jadnog monarha i dalje ga vode ka njegovom, sada sasvim beskorisnom i uzaludnom, bogatstvu,
čineći ga tako nesvesnim pokajanja.

 

[Poli46]

U sredini, hodočasniku koji spava kostur-razbojnik preseca grlo da mu uzme kesu sa novcem;
tačno iznad mesta gde se dešava ovo ubistvo, kostur-ribar hvata ljude u mrežu.
U donjem desnom uglu slike, vidimo scenu prekinute večere: gosti su skočili sa stola, izvukli mačeve u beznadežnom pokušaju da pruže otpor kosturima, obučenim u mrtvačke pokrove.
Ne manje beznadežno, dvorska budala pokušava da se sakrije ispod stola. Na stolu, rasute
karte za igranje i tabla za bekgemon, dok kostur, jedva sakriven ispod lica leša, prazni bokale
sa vinom. A šta se može videti od menija nasilno prekinute večere? Nekoliko vekni suvog hleba
i predjelo – koje se očigledno sastoji od odrane ljudske glave.

 

[Poli46]

Pored stola, žena se uzaludno opire zagrljaju kostura, u jedva skrivenoj parodiji na malu
intimnost posle večere. Desno od cele te scene u kojoj izbija borba između gostiju i kostura,
još jedan kostur, pod kukuljicom, izigrava konobara: izgleda da on za sto donosi novo jelo,
koje se isto sastoji od ljudskih kostiju – užasavajući još jednu ženu simbolom smrtnosti.
A u donjem desnom uglu, muzičar svira lautu, dok njegova žena peva; oboje su nesvesni
da se, baš iza njih dvoje, nalazi kostur koji svira uz njih – sasvim svestan da ovaj par nema
šanse da izbegne neizbežnu sudbinu.

https://zorancicak.wordpress.com/2020/05/06

 

[Poli46]

https://zorancicak.wordpress.com/2020/05/06

Brojgel je, radeći na ovom svom remek delu, kombinovao elemente dve vrlo različite vizuelne tradicije: najpre, motive i simbole tzv. Plesa smrti, sa njegovog rodnog Severa, a onda italijansku koncepciju tzv. Trijumfa smrti, motiva kojeg je sam mogao da vidi na brojnim freskama – u Palati Sklafani u Palermu ili u Kampozante Monumentale u Pizi.

Ta jedinstvena sinteza umetničkih tradicija evropskog Severa i Juga, međusobno različitih na
toliko mnogo načina, a ovde neraskidivo isprepletanih i ujedinjenih na zajedničkoj apokaliptičnoj viziji jednog sveta koji se suočava sa svojim Sudnjim danom, predstavlja najbolju vizuelizaciju
Crne smrti u evropskom slikarstvu ranog baroka.