Književnost Slika Dorijana Greja

  • Začetnik teme Začetnik teme Nina
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Nina

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
388.205
Roman Oskara Vajlda

Jedan od najsubverzivnijih romana XIX veka.

Ali slika? Šta na to da kaže? Ona je krila tajnu njegova života i pričala njegovu istoriju. Ona ga je naučila da voli sopstvenu lepotu. Da ga neće sada naučiti da se gadi sopstvene duše? Da li će je moći ikada više gledati?

Pišući o grehu i savesti, širini velegrada i teskobi duše, Oskar Vajld u romanu Slika Dorijana Greja uspostavlja klaustrofobični ambijent koji odiše fatalističkim duhom vremena. Faustovski pakt kojim Dorijan Grej prodaje dušu za mladolikost i njegova narcisoidna zagledanost u portret kao refleksiju lepote svog tela, a potom i kao hroniku propasti svoje duše, predstavljaju mitski okvir u koji Vajld smešta svoju sliku o autodestruktivnom porivu viktorijanske kulture.
 
Poslednja izmena:
"Konačno, tragedija Dorijana Greja leži u njegovom neprestanom bekstvu od stvarnosti i odbijanju prihvatanja svoje autentične ličnosti.
Njegov krajnji pad je neizbežan rezultat njegove nemogućnosti da se suoči sa posledicama svojih postupaka i da razvije istinski osećaj za moral i etiku.

„Slika Dorijana Greja” ostaje kao večiti podsetnik na opasnosti narcizma, moralne korupcije i posledica života sprovedenog u potrazi za površnim zadovoljstvima, zanemarujući dublje, suštinske vrednosti."
 
Slika Dorijana Greja je jedini objavljeni roman Oskara Vajlda. Kraća verzija u formi novele objavljena je u julu 1890. u američkom časopisu Lippincott's Monthly Magazine, dok se u obliku romana pojavila u aprilu 1891. godine.

London, krajem XIX veka. U jednom umetničkom studiju, zanosni i bogati Dorijan Grej pozira slikaru Bazilu. San o posedovanju portreta koji će stariti umesto njega i prihvatiti tragove vremena na njegovom anđeoskom licu postaće za Dorijana paradoksalna, zastrašujuća stvarnost. Ali neće samo belezi starosti preći na sliku ovog lepog mladića, već i sramni poroci njegove duše: duše pune oholosti, iskvarene i dekadentne, zarobljene u ponoru izopačenosti i cinizma, neobuzdane pohlepe i želje za uživanjem svake vrste. Iz unapred izgubljene borbe za večnu mladost, Dorijan će izaći poražen, kao rob apsurdne želje da poistoveti umetnost sa životom
 
Oskar Fingal O'Flaerti Vils Vajld rođen je 1854. godine u Dablinu. Bio je irski dramski pisac, pesnik i autor brojnih kratkih priča i jednog romana. Poznat po svojoj britkoj duhovitosti i obilju aforizama, postao je jedan od najuspešnijih dramaturga s kraja viktorijanskog doba i jedna od najvažnijih ličnosti svog vremena. Provokativan, ekstravagantan, intelektualno nadmoćan, Vajld je rušio zastarele kanone. Kada je prvi put objavljena u Engleskoj, Slika Dorijana Greja izazvala je pravi skandal i uskomešala duhove javnosti. Međutim, uskoro se javljaju problemi sa alkoholom, a njegova slava počinje da bledi. Nakon što je dve godine proveo u zatvoru, seli se u Pariz. Nikada se nije vratio u Irsku ili Britaniju, i umro je u siromaštvu, zaboravljen od svih. Kažu da je na samrti rekao: „Jedno od nas moraće da ode.“
 
Ah, ostvarite svoju mladost dok je tu! Ne rasipajte zlato svojih dana, ne slušajte dosadne, nemojte pokušavati da popravljate sudbinu onih koji su svoj život promašili zanavek, ne poklanjajte svoj život neznalicama, prostacima i običnima! To su bolesni ciljevi, lažni ideali našeg doba. Živite! Živite divnim životom koji je u vama! Ništa ne izgubite! Uvek tražite nove doživljaje za čula vaša! Ne bojte se ničega
 
Svaki nagon koji bismo hteli da ugušimo traje i dalje u duhu našem i truje nas. Telo samo jednom greši i skida greh sa sebe, jer je delanje neka vrsta čišćenja. Preostaje samo uspomena na jednu nasladu i sladak bol da je ona prošla. Jedini put da se oslobodimo iskušenja jeste da mu se podamo. Odupri mu se i tvoja će duša biti bolesna od čežnje za stvarima koje je sama sebi zabranila, bolesna od čežnje za onim što su njeni strašni zakoni napravili strašnim i nedopuštenim.
 
No, vrednost jedne ideje nema ničeg zajedničkog sa iskrenošću onoga koji je zastupa. Uistinu, vrlo verovatno je da će ideja biti utoliko čistija
ukoliko je čovek neiskreniji, jer tada ideja ne bi bila obojena njegovim potrebama i željama, ni njegovim predrasudama.
 
Ružni i glupi ljudi najbolje žive. Oni su u stanju da sede mirno i blenu u igru.
Oni, doduše, ne znaju za pobede, ali isto tako ne znaju ni za poraze.
Žive kao što bi trebalo svi mi da živimo: bezbrižno, ravnodušno i spokojno.
 
– Možete li se setiti ma koje svoje greške iz mladosti, gospođo vojvotkinjo! – upita je on, gledajući je preko stola.
– Bojim se da ih se sećam mnogo! – uzviknu ona.
– Onda ih ponovite još jednom – reče on ozbiljno.
– Da se mladost povrati, treba samo ponoviti njene ludosti.
 
Ja sam ljubomoran na sve čija lepota ne umire. Ljubomoran sam na sliku koju si od mene napravio.
Što ona da sačuva ono što ja moram izgubiti? Svaki trenutak što prolazi oduzima nešto od mene i daje njoj.
O, kada bi nešto obrnuto bilo! Kada bi se slika mogla menjati, a ja uvek ostati što sam!
 
Uvek! To je strašna reč.
Ja se grozim kada je čujem.
Žene je tako rado upotrebljuju.
One upropašćavaju svaki roman pokušajem da večito traje.
Osim toga, ta reč nema smisla.
Jedina razlika između ćudi i doživotne strasti u tome je što ćud nešto duže traje.
 
Kad vas mi žene ne bismo volele zbog vaših mana, šta bi bilo od vas?
Nijedan se od vas ne bi oženio i vi biste obrazovali sektu nesrećnih neženja.
Ali to vas ne bi mnogo izmenilo. Danas svi muževi žive kao neženje, a sve neženje kao muževi.
 
Draga moja Gledis! – viknu lord Henri. – Kako možeš to reći?
Romantika živi od ponavljanja, a ponavljanje pretvara svaku strast u umetnost.
Uostalom, svaki put kad neko voli, prvi put je da voli.
Promena predmeta ne kvari jedinstvo strasti, ona ga samo jača.
U najboljem slučaju, mi možemo imati u životu samo jedan jedini veliki doživljaj,
a tajna života leži u tome da se taj doživljaj što je moguće češće ponavlja.
 
Nina:
Slika Dorijana Greja je jedini objavljeni roman Oskara Vajlda. Kraća verzija u formi novele objavljena je u julu 1890. u američkom časopisu Lippincott's Monthly Magazine, dok se u obliku romana pojavila u aprilu 1891. godine.

London, krajem XIX veka. U jednom umetničkom studiju, zanosni i bogati Dorijan Grej pozira slikaru Bazilu. San o posedovanju portreta koji će stariti umesto njega i prihvatiti tragove vremena na njegovom anđeoskom licu postaće za Dorijana paradoksalna, zastrašujuća stvarnost. Ali neće samo belezi starosti preći na sliku ovog lepog mladića, već i sramni poroci njegove duše: duše pune oholosti, iskvarene i dekadentne, zarobljene u ponoru izopačenosti i cinizma, neobuzdane pohlepe i želje za uživanjem svake vrste. Iz unapred izgubljene borbe za večnu mladost, Dorijan će izaći poražen, kao rob apsurdne želje da poistoveti umetnost sa životom
Kliknite za proširenje...
Bas volim Viktorijansko doba, Serlok Holmes, Artur Konan Dojl najveci detektiv i krimi romanopisac, naravno Oskara Vajlda.
 
Nina:
Draga moja Gledis! – viknu lord Henri. – Kako možeš to reći?
Romantika živi od ponavljanja, a ponavljanje pretvara svaku strast u umetnost.
Uostalom, svaki put kad neko voli, prvi put je da voli.
Promena predmeta ne kvari jedinstvo strasti, ona ga samo jača.
U najboljem slučaju, mi možemo imati u životu samo jedan jedini veliki doživljaj,
a tajna života leži u tome da se taj doživljaj što je moguće češće ponavlja.
Kliknite za proširenje...
Zaboravljas da je Lord Henri upravo taj koji sa svojim kvazi cinicnim izjavama (koje nemaju nikakve veze sa njegovim zivotnim iskustvom, jer on ga nema), pokupljene od drugih ljudi, korumpira Doriana, i prosto ga gura u moralnu propast.On sam zasticen titulom i bogatstvom, nije trazio avanture u polusvetu
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top