SLIČUGE

Nott :
'Di me nađe sa sličugama ! U tom "sportu" provedoh detinjstvo..a Boga mi...i onaj period posle toga.Ustanemo ujutru i još onako krmeljivi, sličuge preko ramena i pravac >Taš <...pa do iznemoglosti
Bravo !!!,,...za izbor slikice !

http://www.spox.com/de/sport/mehrsport/wintersport/1103/Bilder/eiskunstlauf-moskau-514.jpg


123loncar:

Sličuge !.... lako je tebi bilo na "Tašu " ; imali ste sličuge...tamo daleko od taša i dedinja ; gde su živeli oni koji su od vlasti krili brašno , slaninu i čvarke - dakle u provinciji, nije bilo taša , sličuga , pa ni prodavnica bilo čega a o sportskoj opremi i da ne govorim ...tu su bake plele sve od vune , a majke šile odela od platna koja su pravile..e tu su očevi pravili drvene sanke i sličuke okivali gvožđem...deca su se razlikovala po tome..oni koji su imali sanke pa povrh njih i sličuge pride - sve okovano ; bili su zaseočki bogatuni...ja sam na svoju nesreću morao sam da pravim te divne okovane sličuge ( verovatno sve krijući socijalni status , stvarao sam zavist kod mojih vršnjaka ... od tih vremena i danas mi za po nešto zavide )...bilo je teško praviti te okovane sličuge kao desetogodišnjak..ali uspevao sam...matorci su mi zavideli kako ugradim gvozdeni okov da tokom sličuganja nikad ne ispadne...verovatno me inat terao - il nemaština...tek ludo sam se sličugao na ledenim staklastim površinama...pre neki dan prisetim se nostalgično tih vremena...moj kum kaže : bila su divna , ali i danas te pomalo mrzim zbog tih sličuga..onako u šali kažem ; aj' sad da ti napravim jedan par ; da mi oprostiš to moje malo zlobno umeće... a on : ma jok ; oćeš da polomim kuk - znaš koliko košta sad nov !?...i tako setismo se tog divnog detinjstava...i sad , često sve gledam tim dečijim očima, i tonem u detinjstvo...ovi moji klinci iz kraja , uskraćeni su za mnogo štošta što je imalo naše detinjstvo i njegovo vreme...ah tako bih se rado i dan danas sankao !

 

[mari47]

Podseti me, dragi Lončar i kume...Oni rukavci što ih Sava ostavila po vrbacima, i zaledjene ribe koje se vide
ispod kristalne površine, pa moje sličuge, nasledjene od ujaka, vozila cela ulica onako na red, ja bila važna cele zime zbog njih...

 

[123loncar]

..e draga moja Mari , bejahu to lepe zime..odem kao svršeni osnovac u jedno ravničarsko selo, usred zimskog raspusta za Sv.Jovana...ja važan sav na okovanim sličugama..oni gledaju - bleje ćutke...još im pričam kako kući imam one metalke, na gvint - što vataju cokule kao za oko...jede se ; da crknu od zavisti....a ja drobim li drobim i sve u krug oko njih...pirueta , jedna za drugom...seoske devojke smijure se - momčići duvaju ko bešika posle svinjokolja ..mislili oni mislili - pa smislili... namame me da probam klizanje na santi leda sa štapom ..odemo u bedrike ( zaleđene velike bare u močvarnim priobaljima)..oni otseku sekirama santu i izvade...okrugla ko leteći disk..uzmeš motku , guraš santu po ledenoj bari i skočiš na nju...ona leti a ti upravljaš ...sve mi rekoše, ali kako se upravlja i izbegavaju otvori u ledu - nisu...i tako ja sav važan- glavni dasa dođoš , uletim u jedan otvor u ledu ko šaranče.. očas potonem, skoro do guše...vriska piska , al spasoše me..do kuće mog domaćina, zaledim se ko lula na seoskoj štali..i tako ja rešim da zabatalim selo, sličuge - a bedrike izbegavam i dan danas , čak i leti..posle nekako te zime krenuh na igranke, po tim ledenim zimskim daniam...više se nisam ni sankao...sećam se kao danas, pao je neki veliki sneg te godine početkom marta meseca - pa udari neki mraz..beše nedelja popodne, a ja pun sebe krenem na igranku u gimnazijskoj sali...tma i tušta devojaka...ulazim , a lokalci sviraju Hey Joe ...osećam da nešto veliko u meni raste...veliko, nesrazmerno mojoj duši i mojim , rekao bih mogućnostima...veliko kao žal..neki veliki žal..posle toga, dugo sam slušao tu stvar..izdrao dve ploče...otišao u vojsku stom stvarčicom...i danas kad slušam ovu stvar, osećam ono isto kao te večeri...samo sad mi nekako sve više liči na žal za mladost ; a tad nisam znao da je u meni kao plima, nadošla spoznaja koja se teško oprašta sa detinjstvom / snovima / dečijim pogledima...nisam znao da sam te večeri, nekako počeo da sazrevam i starim...da starim, a ne mogu a da ne gledam svet oko mene očima onog dečaka , koji se svemu radovao , pa čak i snegu ...ovo biva kao neka žal za mladost..za onu mladost, koja je osetila bol starosti, ali nije znala kako da je izbegne...kao da sam ostao zaleđena riba u rečnim profilima / bedrikama / limanima ...da zarobljenik u dečijim očima.. zarobljenik u žalu za mladošću... eto zarobljen sam i zaleđen u životnim mukama i nedaćama ovoga sveta....

...vreme je za svirku...nek igranka subotom uveče počne...devojčice i dečaci , zaplešite lagano...lagano kao da nikad niste bili odrasli i ozbiljni ljudi ..kao da nikad niste starili...kao da ste zarobljeni u mladosti punoj isčekivanja i nadanja...maestro izvoli :

 

[mari47]

I što me sada rasplakala, Lončar ? Nismo ostarili, vreme je ostarilo, mi smo ostali isti,
potpuno isti... Hey Joe, da li je moguće...I Džimi Hendriks...Ne imasmo mobilne
a u svakom smo času znali gde su nam drugari...Hej, hvala ti za Hendriksa

 

[Tol]

E moj Lončar Divni dečače, kako lepo detinjstvo nosiš u sebi
Priča je toliko lepa, da je čitam već nekoliko puta

 

[123loncar]

Hvala !

...evo još jedne muzičke zvezde , sa kojom nekako napustih sanke i sličuge u uđoh u more nekakve sete / žala , šta li već to bi :

...ova stvar, posebne emocije izaziva u meni i budi prohujala vremena ...onako tiho, duboko - seže do dna duše kroz celo moje postojanje..........bilo je to davno...jedne zimske večeri ,prvi stih , neprekidno - ANA mi je pevala ...nismo više bili deca, a nismo bili ni odrasli...a tako smo voleli ; tako smo voleli da volimo i dostojanstveno tiho čekali da budemo voljeni...te zime , sneg je neprestano padao danima ...sad znam , saosećao je sa nama i belinom pokrivao prljavštinu života, koji nas je čekao...da , više nismo bili deca i nismo se pisali na tarabe !

 

[123loncar]

...posle tog mog detinjstva , koje je zakoračilo u momkovanje ; i momkovanja, koje je bežalo od detinjstava , opštinska uprava izgradila je klizalište sa iznajmljivanjem sličuga...bio je to uzaludan trud vlasti , kad je reč o meni i toj vrsti zabave...plešući nesigurno na igrankama , pravio sam neke druge piruete i sličuge nisu bile više važne...ili nisam imao više onu publiku, pred kojom bih pun sebe leteo po ledu u našim sokacima...ili nije više bilo tih sokaka , pa nije više bilo ni te publike ...sokaci su postali ulice sa trotoarima, po kojima je zimi posipana so i rizla .. publika se rascvetala po belom svetu ...visoke i više škole gutale su kao aždaha moju generaciju - retko se viđamo i danas... mnogi su otputavali u preseljenje..... Ana je otišla u nepovrat ,onog leta... mlada , lepa - ma prelepa i nežnija od cveta lokvanja ...ničeg više nije bilo ; nije bilo devojčica i dečaka ; nije bilo smeha, cike , očijukanja, dodirivanja , tajnih milovanja...da ničeg više nije bilo ... nekako smo tužno sazreli a da nismo ni znali zašto...danas više ničeg nema, od nas , od plača - ostala su samo setna sećanja...samo seta, žal....šta li .... da , samo to od tolikih nadanja..........Milovan je poodavno otišao Aninim putem...kažu bosna...lažu...Milovan je nasilno krenuo za Anom...ubi ga prebogata dečačka tuga , snovi , nadanja - šta li .....jednom pred rat, reče mi : ti bre čoveče, kao da si pelcovan od tog našeg detinjstva ; kao da nisi ti ; ili si izrastao u nekog tvrdokornog limenka- bez srca; ja bre ne mogu bez toga , bez - i osta nedorečeno , mada sam znao bez koga...ćutao sam ...kao da samo on ima detinjstvo; tako mi se to sad činilo .. posle shvatih da se to on opraštao pred polazak na Anin put preko bosne... zima je bila, sneg je padao kad je otišao !