Max Planck: "Sva materija potiče i postoji samo dejstvom snage koja dovodi čestice atoma do vibracije i drži taj minijaturni solarni sistem atoma zajedno. Moramo pretpostaviti da iza te sile postoji svest i inteligentni um. Taj um je matrica materije."
***
Nauka nastanak univerzuma zasniva na različitim teorijama. Teorija Velikog praska ima najviše potvrdjenih postavki. Njoj je jedno vreme konkurisala teorija Stalnog stanja koju su zagovarali Fred Hoyle, Hermann Bondi i Thomas Gold. Po teoriji Stalnog stanja svemir oduvek postoji. Nema ni početak ni kraj. Njegovo širenje se objašnjava spontanim nastankom nove materije u prazninama i njenom akumulacijom u nove zvezde. Problem je što u tom slučaju izmedju bliskih i dalekih galaksija ne bi postojala starosna razlika.
Teorija Velikog praska ima preimućstvo jer tvrdi da su daleke galaksije mladje. Pored toga, saglasna je i sa Hubbleovim zakonom. Teoriju Velikog praska je prvi opisao ruski fizičar Alexander Friedmann 1922 godine tvrdeći da se univerzum raširio iz stanja izuzetne gustine i visoke temperatute. Nezavisno od njega Georges Lemaitre (belgijski fizičar i katolički sveštenik) je 1931 godine predložio teoriju pod imenom Hipoteza praiskonskog atoma, da bi Fred Hoyle upotrebio ime teorija Velikog praska.
Po toj teoriji sažeta gustina i temperatura je dovela do Velikog praska usled kojeg se praiskonski atom, koji je sadržavao svu masu univerzuma, razdelio stvarajući prostor, vreme i nebeska tela. Po Lemaitre, širenje univerzuma će se nastaviti sve do izvesne granice koja će dovesti do ponovnog skupljanja. Time će se sve, opet, vratiti u pređašnje zgusnuto stanje praiskonskog atoma. Ima i onih koji smatraju da do toga ne mora doći i da svemir može nastaviti širenje i dovesti do sve većeg udaljavanja nebeskih tela. Teorija o zgusnutoj masi i singularnom praiskonskom atomu se može naći u religioznim postavkama.
U stvari, Lemaitre je inspiraciju za teoriju i dobio iz drevnog, duhovnog učenja o "svetskom ili kosmičkom jajetu." Najraniji koncept o jajoliko oblikovanom kosmosu nalazi se u sanskritskim spisima. O tome se detaljno govori u Brahmanda Purana. Reč Brahmanda je sastavljena od dve reči: Brahm znači kosmos ili širenje. Anda znači jaje. U Rig Veda izvor nastanka vasione je "zlatna utroba" ili "zlatni fetus" (Hiranyagarbha). U Vayu Purana (4.74-75) piše: "Ceo svemir uključujići sunce, mesec, planete i galaksije su bili untar jajeta i jaje je bilo okruženo s deset vanjskih kvaliteta." U Kineskom mitu Pangu vasiona je, takođe, počela kao jaje. Isto se odnosi i na neke egipatske i finske mitove.
Nedostatak teorije Velikog praska je što ne može da objasni šta je bilo pre njega. Isto tako, mogu se postaviti pitanja: Zašto se praiskonski atom zgušnjavao? Kako je on nastao? Iz ničeg? Nepostojanja? Šta je nepostojanje? S obzirom da nauka svodi sve na oblik, pojavu i materijalnost, nema objašnjenja.
Za duhovnost je svest nevidljivi život koji "diše". Koji se neprestano sažima i širi transformišući se u Dušu, Ideju i Duh. Mada su ta stanja, sama po sebi, bezoblična i nevidljiva njihovom promenom nastaje fizička manifestacija tame, svetlosti i prozračne eteričnosti. Skoro sva duhovna učenja, nezavisno jedna od drugih, govore isto. Na primer, u Tao Te Ching piše:
"Ono bez oblika prožima sve oblike."
"Sve stvari sveta su rođene od telesnog, a telesno je rođeno od netelesnog."
Biblija (Poslanica Jevrejima 11:3): "Verom poznajemo da je svet rečju Božjom stvoren, tako da je ono što je vidljivo postalo iz nevidljivoga."
Gnosticizam : "I ona je uredila svakog od njegovih potomaka u saglasnosti sa moći - po ugledu na gornju oblast, jer krenuvši od nevidljivog sveta stvoren je vidljivi."
Dakle, duhovnost uči da postojanje ima fizičku (pojavnu/vidljivu) sferu i nefizičku (suštinsku/nevidljivu) s komplementarno suprotnim zakonitostima. Dok je u pojavnom, fizičkom svetu sve razjedinjeno i individualno, u duhovnom, je jedinstveno.
Za Budiste je suština svega praznina. Nasadiya Sukta iz Rigveda govori o Jednom biću-nebiću koje "diše bez daha". U Upanišadima Brahman je predstavljen kao bezoblično Jedno koje je neiskazivo. Jevrejska religija ili judaizam propoveda Boga kao apsolutno bestelesno jedinstvo izvan vremena. U Soto Zen se kaže: "Sve je Jedno i sve je različito."
Dok u fizičkoj sferi nešto postaje veće širenjem dotle je u nefizičkoj obrnuto. Svest sažimanjem postiže višu sveobuhvatnost. Apsolutna svesna sažetost ili nemanifestovanost je, u isto vreme, apsolutna bezgraničnost i sloboda.
Sažimanje i širenje stvara suprotnosti kao i ritam ili pulsiranje vremena i života u univerzumu. Na primer, dan zamenjuje noć, leto zimu, umor iziskuje odmor, budno stanje spavanje. Kod ljudi i životinja život pulsira kroz otkucaje srca, izdisaj i udisaj itd. Jedno stanje uvek kulminira u drugo. Odvija se stalno kruženje u kojem ni jedno stanje ne nestaje, već se smenjuje.
Mišljenje da je svest suština materije, a ne materija svesti nije prisutno samo u duhovnosti. Ima pristalica i medju naučnicima. I to onih koji su ostvarili vrhunska dostignuća u oblasti fizike. Pored pomenutog David Bohm i Neils Bohr, Nobelovac Max Planck je rekao: "Smatram da je svest fundamentalna. Smatram da je materija proizašla iz svesti. Ne možemo zaobići svest. Sve o čemu govorimo, sve što smatramo da postoji postulira svest." Planck je bio religiozan. Njegova religioznost se još više učvrstila dubljim prodorom u fizičke zakonitosti.
Koliko hipoteza o svesti (još uvek neshvaćenom entitetu) kao neuništivoj suštini postojanja iz koje sve nastaje, uključujući energiju, materiju i oblik zvuči iracionalno? Koliko naučna pretpostavka da materija i svest nastaju slučajno iz besmisla nepostojanja zvuči racionalno?
Iz iskustva se zna da svest ima ogromnu kreativnu moć i da predstavlja suštinu pojave i oblika. Mišljenje ima snažan efekt na doživljavanje realnosti. Na primer, prilikom halucinacije, ljudi kreiraju izmenjenu realnost u kojoj materijalni oblici dobiju potpuno drugačiju pojavu i podležu drugačijim zakonitostima. Vidimo samo ono što mislimo da vidimo. Ako promenimo mišljenje, tada se i svet koji gledamo, takođe, menja.
***
Nauka nastanak univerzuma zasniva na različitim teorijama. Teorija Velikog praska ima najviše potvrdjenih postavki. Njoj je jedno vreme konkurisala teorija Stalnog stanja koju su zagovarali Fred Hoyle, Hermann Bondi i Thomas Gold. Po teoriji Stalnog stanja svemir oduvek postoji. Nema ni početak ni kraj. Njegovo širenje se objašnjava spontanim nastankom nove materije u prazninama i njenom akumulacijom u nove zvezde. Problem je što u tom slučaju izmedju bliskih i dalekih galaksija ne bi postojala starosna razlika.
Teorija Velikog praska ima preimućstvo jer tvrdi da su daleke galaksije mladje. Pored toga, saglasna je i sa Hubbleovim zakonom. Teoriju Velikog praska je prvi opisao ruski fizičar Alexander Friedmann 1922 godine tvrdeći da se univerzum raširio iz stanja izuzetne gustine i visoke temperatute. Nezavisno od njega Georges Lemaitre (belgijski fizičar i katolički sveštenik) je 1931 godine predložio teoriju pod imenom Hipoteza praiskonskog atoma, da bi Fred Hoyle upotrebio ime teorija Velikog praska.
Po toj teoriji sažeta gustina i temperatura je dovela do Velikog praska usled kojeg se praiskonski atom, koji je sadržavao svu masu univerzuma, razdelio stvarajući prostor, vreme i nebeska tela. Po Lemaitre, širenje univerzuma će se nastaviti sve do izvesne granice koja će dovesti do ponovnog skupljanja. Time će se sve, opet, vratiti u pređašnje zgusnuto stanje praiskonskog atoma. Ima i onih koji smatraju da do toga ne mora doći i da svemir može nastaviti širenje i dovesti do sve većeg udaljavanja nebeskih tela. Teorija o zgusnutoj masi i singularnom praiskonskom atomu se može naći u religioznim postavkama.
U stvari, Lemaitre je inspiraciju za teoriju i dobio iz drevnog, duhovnog učenja o "svetskom ili kosmičkom jajetu." Najraniji koncept o jajoliko oblikovanom kosmosu nalazi se u sanskritskim spisima. O tome se detaljno govori u Brahmanda Purana. Reč Brahmanda je sastavljena od dve reči: Brahm znači kosmos ili širenje. Anda znači jaje. U Rig Veda izvor nastanka vasione je "zlatna utroba" ili "zlatni fetus" (Hiranyagarbha). U Vayu Purana (4.74-75) piše: "Ceo svemir uključujići sunce, mesec, planete i galaksije su bili untar jajeta i jaje je bilo okruženo s deset vanjskih kvaliteta." U Kineskom mitu Pangu vasiona je, takođe, počela kao jaje. Isto se odnosi i na neke egipatske i finske mitove.
Nedostatak teorije Velikog praska je što ne može da objasni šta je bilo pre njega. Isto tako, mogu se postaviti pitanja: Zašto se praiskonski atom zgušnjavao? Kako je on nastao? Iz ničeg? Nepostojanja? Šta je nepostojanje? S obzirom da nauka svodi sve na oblik, pojavu i materijalnost, nema objašnjenja.
Za duhovnost je svest nevidljivi život koji "diše". Koji se neprestano sažima i širi transformišući se u Dušu, Ideju i Duh. Mada su ta stanja, sama po sebi, bezoblična i nevidljiva njihovom promenom nastaje fizička manifestacija tame, svetlosti i prozračne eteričnosti. Skoro sva duhovna učenja, nezavisno jedna od drugih, govore isto. Na primer, u Tao Te Ching piše:
"Ono bez oblika prožima sve oblike."
"Sve stvari sveta su rođene od telesnog, a telesno je rođeno od netelesnog."
Biblija (Poslanica Jevrejima 11:3): "Verom poznajemo da je svet rečju Božjom stvoren, tako da je ono što je vidljivo postalo iz nevidljivoga."
Gnosticizam : "I ona je uredila svakog od njegovih potomaka u saglasnosti sa moći - po ugledu na gornju oblast, jer krenuvši od nevidljivog sveta stvoren je vidljivi."
Dakle, duhovnost uči da postojanje ima fizičku (pojavnu/vidljivu) sferu i nefizičku (suštinsku/nevidljivu) s komplementarno suprotnim zakonitostima. Dok je u pojavnom, fizičkom svetu sve razjedinjeno i individualno, u duhovnom, je jedinstveno.
Za Budiste je suština svega praznina. Nasadiya Sukta iz Rigveda govori o Jednom biću-nebiću koje "diše bez daha". U Upanišadima Brahman je predstavljen kao bezoblično Jedno koje je neiskazivo. Jevrejska religija ili judaizam propoveda Boga kao apsolutno bestelesno jedinstvo izvan vremena. U Soto Zen se kaže: "Sve je Jedno i sve je različito."
Dok u fizičkoj sferi nešto postaje veće širenjem dotle je u nefizičkoj obrnuto. Svest sažimanjem postiže višu sveobuhvatnost. Apsolutna svesna sažetost ili nemanifestovanost je, u isto vreme, apsolutna bezgraničnost i sloboda.
Sažimanje i širenje stvara suprotnosti kao i ritam ili pulsiranje vremena i života u univerzumu. Na primer, dan zamenjuje noć, leto zimu, umor iziskuje odmor, budno stanje spavanje. Kod ljudi i životinja život pulsira kroz otkucaje srca, izdisaj i udisaj itd. Jedno stanje uvek kulminira u drugo. Odvija se stalno kruženje u kojem ni jedno stanje ne nestaje, već se smenjuje.
Mišljenje da je svest suština materije, a ne materija svesti nije prisutno samo u duhovnosti. Ima pristalica i medju naučnicima. I to onih koji su ostvarili vrhunska dostignuća u oblasti fizike. Pored pomenutog David Bohm i Neils Bohr, Nobelovac Max Planck je rekao: "Smatram da je svest fundamentalna. Smatram da je materija proizašla iz svesti. Ne možemo zaobići svest. Sve o čemu govorimo, sve što smatramo da postoji postulira svest." Planck je bio religiozan. Njegova religioznost se još više učvrstila dubljim prodorom u fizičke zakonitosti.
Koliko hipoteza o svesti (još uvek neshvaćenom entitetu) kao neuništivoj suštini postojanja iz koje sve nastaje, uključujući energiju, materiju i oblik zvuči iracionalno? Koliko naučna pretpostavka da materija i svest nastaju slučajno iz besmisla nepostojanja zvuči racionalno?
Iz iskustva se zna da svest ima ogromnu kreativnu moć i da predstavlja suštinu pojave i oblika. Mišljenje ima snažan efekt na doživljavanje realnosti. Na primer, prilikom halucinacije, ljudi kreiraju izmenjenu realnost u kojoj materijalni oblici dobiju potpuno drugačiju pojavu i podležu drugačijim zakonitostima. Vidimo samo ono što mislimo da vidimo. Ako promenimo mišljenje, tada se i svet koji gledamo, takođe, menja.