Aha....
-Šta, aha?
Aha..opet ja tu, sama. Zar nisi hteo to da pitaš? Fore su ti stare sto godina, znaš, mogao bi da nešto promeniš, možda bi tad imao više sreće i u pronalazenju Dobrog društva.
-Ti i tvoj sarkazam. Ne stoji ti dobro, znaš?
Ma...sarkazam, ironija, ko će ga znati. Ionako smo sveli naše živote na to. Zar ne?
Niko ne zna zbog čega se probudim u pola noći suznim očima, al svako zna šta sanjam.
Niko ne zna šta me boli, al svako zna koga volim.
Niko ne zna zbog čega brinem, al svako zna da mi dobro ide.
Niko ne zna šta su mi uzeli, al svako zna šta mi je dato.
Niko ne shvata da je ona povredjena, pa zato sada povredjuje druge.
Niko ne shvata da ona druga hoće samo da zadrži ponos zbog neuzvraćene ljubavi.
Niko ne shvata da je ona treća sazidala bedem ironije oko sebe, da bi se zaštila od prošlosti.
Niko ne shvata da on beži od svoju samoću, pa zato se slaže sa svima, cak i ako nije mu po volji.
Niko ne shvata da je onaj drugi preživeo nečiju najgoru noćnu moru, a još sanja da će novi dan promeniti stvari na bolje.
Kada smo postali tako sebični?
Kada smo prestali slušati?
Kada je naše mišljenje o nečijem zivotu postao jedina istina?
Kada smo Mi, i samo Mi, postali centar oko koga se vrti sve?
Od kad je : "To se mene ne tiče.", kada pogledamo drugog čoveka postala naša mantra?
- Vidim, opet mučiš sebe drugima.
Ali si bar prihvatila moje društvo, i to je nešto.
Možda smo usput postali slični.... možda... možda smo svi mi...Slični.
Samo u drugačijem smislu...
-Šta, aha?
Aha..opet ja tu, sama. Zar nisi hteo to da pitaš? Fore su ti stare sto godina, znaš, mogao bi da nešto promeniš, možda bi tad imao više sreće i u pronalazenju Dobrog društva.
-Ti i tvoj sarkazam. Ne stoji ti dobro, znaš?
Ma...sarkazam, ironija, ko će ga znati. Ionako smo sveli naše živote na to. Zar ne?
Niko ne zna zbog čega se probudim u pola noći suznim očima, al svako zna šta sanjam.
Niko ne zna šta me boli, al svako zna koga volim.
Niko ne zna zbog čega brinem, al svako zna da mi dobro ide.
Niko ne zna šta su mi uzeli, al svako zna šta mi je dato.
Niko ne shvata da je ona povredjena, pa zato sada povredjuje druge.
Niko ne shvata da ona druga hoće samo da zadrži ponos zbog neuzvraćene ljubavi.
Niko ne shvata da je ona treća sazidala bedem ironije oko sebe, da bi se zaštila od prošlosti.
Niko ne shvata da on beži od svoju samoću, pa zato se slaže sa svima, cak i ako nije mu po volji.
Niko ne shvata da je onaj drugi preživeo nečiju najgoru noćnu moru, a još sanja da će novi dan promeniti stvari na bolje.
Kada smo postali tako sebični?
Kada smo prestali slušati?
Kada je naše mišljenje o nečijem zivotu postao jedina istina?
Kada smo Mi, i samo Mi, postali centar oko koga se vrti sve?
Od kad je : "To se mene ne tiče.", kada pogledamo drugog čoveka postala naša mantra?
- Vidim, opet mučiš sebe drugima.
Ali si bar prihvatila moje društvo, i to je nešto.
Možda smo usput postali slični.... možda... možda smo svi mi...Slični.
Samo u drugačijem smislu...