Deo razloga leži u tome što kada je Hrišćanstvo došlo među južne Slovene vladari su bez izuzetka spalili sva svetilišta. To je bio pokušaj čistog reza između stare i nove religije. Srbi se nikad nisu odrekli stare religije pa tako imamo dva neuspela pokrštavanja Srba. Tek je Sveti Sava uspeo da "pokrsti" Srbe tako što je u srpsko hrišćanstvo utkao običaje iz paganizma.
Ovo je delimično tačno, jedino što sv. Sava uopšte nije zaslužan za to što se paganizam održao pod hrišćanskim pokrovom. Sava kao i svi Nemanjići je bio žestoki protivnik paganizma, a zapravo je slom srpske srednjovekovne države, a samim tim i crkve najviše doprineo očuvanju starih običaja, jer nikada nije došlo do potpunog preovladavanja hrišćanskog elementa. Kasnije će srpski narod Savu proizvesti u oboženog sveca, i dodeliti mu razne božanske atribute, ali narod voli tako da se poigra sa istorijskim ličnostima to smo bar videli od Vuka Brankovića do Kraljevića Marka.
Što se same slave tiče, postoji više različitih teorija o njenom nastanku i očuvanju međ Srbima.
Meni je najbliži i najargumentovaniji ovakav stav:
"Слава је, у ствари,
помен предака и ништа више. Цео обред о слави врло је прост и своди
се на ,"устајање у славу", на спомињање умрлих предака, и жртву (у хлебу или кољиву, и вину)
која се тим прецима приноси."
Veselin Čajkanović - "Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924", Beograd, 1994.
"Али кад анализујемо шта се све ради уз славу, шта се спрема и који се обичаји без поговора
морају испунити, онда се неизбежно долази до резултата: да је крсно име
празник обожавања
својих предака, а овакав култ је развијен код свих примитивних народа, па чак и код Кинеза, и
пошто су у овим обичајима жртве једини видљиви и јавни изрази захвлности и пијетета потомака
према прецима, а остали свечани чинови, природно је, што се уз њих нижу у разним облицима."
Sima Trojanović - "Glavni srpski žrtveni običaji", Beograd, 1983.
"Нема никакве сумње да je "крсно име" или "слава" код Срба очуван као јединствен религијски обред,
у тој форми незабележен код других словенских грана, као ни код других православних хришћана на
Балкану, осим код једног дела влашког становништва, које многи аутори сматрају специфичним етничким
супстратом. Иако je крсно име код Срба јединствени ритуал који егзистира у свим српским земљама,
постоје извесне разлике у вршењу самог обреда."
...
"Када констатујемо шта je у прослављању крсног имена најбитније, лако ћемо доћи до решења о његовм
пореклу и значају. Пре свега, крсно име je
спомен прецима."
Sreten Petrović - "Antropologija srpskih običaja", Niš, 2000. 
.
