Слава Учитељу!

[Lautner]

На данашњи дан пре 66.година у саобраћајној несрећи погинуо је Димитрије Љотић,нека му је Вечна Слава од Српског рода хвала!

 

[Lautner]

“Da je odsečena samo jedna grana, stablo ne bi mnogo osetilo, ali stablo je odsečeno do korena, i nama je nanesen veliki bol. Aj, Bože! To je Tvoja volja i mi joj se moramo pokoravati.

Kada se jedan kamen baci u vodu, on pravi koncentrične krugove koji se šire. Tako i smrt Dimitrija Ljotića ide tugom njegovoj porodici, njegovoj majci Ljubici, tamo daleko u Smederevu, njegovoj supruzi Ivki, njegovom bratu Jasi, njegovim sinovima i njegovoj kćeri. Drugi krug ide krugu dobrovoljaca, njegovim saputnicima i jednomišljenicima u miru i ratu, u dobru i zlu, u radosti i zalosti. Treći krug ide sa dičnim četnicima, k onom kome je već četri godine zemlja prostirač a nebo pokrivač. I sad dolazi i četvrti krug, koji obavlja ceo svet, jer Ljotić nije bio samo naš, on je pripadao čovečanstvu, Evropi, svetu.

Dimitrije Ljotić bio je državnik, učitelj i hrišćanin. On nije bio samo državnik, on je bio hrišćanski državnik. Za poslednjih sto pedeset godina, mi smo imali velikih političara, velikih ljudi kao što su Garašanin, Jovan Ristić i Nikola Pašić, ali to su ljudi bili veliki za svoje vreme, i u granicama Srbije dok je Dimitrije Ljotić zašao u velike krugove svetske politike. To je bio političar sa krstom. Imao sam prilike da ga čujem u manastiru Žiči kada je rekao: “Srpski narod neće biti srećan dok sav svet ne bude srećan.”

On je bio učitelj koji je učio najpre delima, pa teko onda rečima, upućivao je, i sam je bio primer. Nikada nije govorio a da delom nije pokazao. Ništa nije bilo da je govorio, a da nije delom ostvario. O, da su takvi bili naši učitelji! Hristos je rekao: “Treba raditi pa učiti, a ne samo učiti.” O njemu će se govoriti kao čoveku, državniku i dubokom hrišćaninu, i tu je on bio najveći. On počinje od sebe, a to koristi svetu. Ako pocinješ od periferije, od drugog, a ne od sebe onda ne koristiš nikome. To je bilo njegovo geslo, Dimitrije Ljotić je bio čovek duboke vere. On je kao ministar Pravde dodavao kadionicu svešteniku u crkvi. Mnogi su se tome rugali, ali on se nije stideo. On je govorio: “Ja idem da ispitujem volju Gospodnju, pa kad je saznam ići ću za njom, ne obazirući se ni levo ni desno.” Bez Dimitrija Ljotića oseća se velika Praznina, a to je praznina koja se ne može lako popuniti.

Drvo je odsečeno, ali Bog zna šta radi i mi se moramo pokoriti Njegovoj volji. Ako je drvo odsečeno, ali iz odsečenog drveta nikle su mnoge mladice, a to su mnogi i mnogi Ljotići. Ako je pao Dimitrije Ljotić, desetine hiljade srpskih junaka pod oružjem zajednički sjedinjeni, ne pojedinci, nego zajednički su zamenici Dimitrija Ljotića. Dimitrije Ljotić je čovek koji je nadahnjivao ljude. Nosio je teški krst i u ratu i u miru, jer ni u miru mu ljudi nisu hteli dati mira. A u ratu je izvršio svoju dužnost i kao vojnik i kao građanin. Baš oni koji su bili na površini i koji su bili glava narodana nisu ga razumeli. Zato smo i propali što nismo znali ceniti takve vrednosti.

Bog ga je uzeo baš u svoje vreme. Reći će neko: uzeli su nam ga. Ali ga nisu uzeli, jer je on dao uput svojim životom i svojim trudom do sada. Koliko poniznosti, kakav asketizam, isposnik Svetogorski, kakve molitve, dečje miline!

Mi blagodarimo njemu, njegovoj Svetosti i ja, zahvaljujem mu što smo došli iz zatočenja do Beča, i od Beča ovamo. Mi ne možemo to nikada zaboraviti najvernijem sinu Srpstva.

Kad sam govorio sa njim u Beču o sjedinjenju naših narodnih nacionalnih snaga, on je, govoreći o onome za koga sam rekao da mu je već četri godine zemlja prostirač a nebo pokrivač, smerno odgovorio: “On neka zapoveda, ja ću slušati. On neka bude na vrhu, ja ću na dnu. Ja ću mu noge prati.” I došlo je jedinstvo.

Ko je poznavao tog čoveka, morao ga je voleti. On je bio ideolog, svetski, široke duše, lav u hrabrosti a jagnje u krotkosti. Govorio je: “Ako učinim sve narode srećnim, bićemo i mi srećni. Čedo Milić veliki mostarski junak, rekao je: “Još sam video junaka, ali junaka kao Ljotića nigde.” O njemu će se zato pisati knjige. Pisaće ne samo Srbi, nego i svi Evropljani koji su ga poznavali.

Bilo je ljudi koji su govorili da on voli da prima od nekud, da sakuplja, da gomila. Ali gde su njegove kuće? Gde su mu polja? Ja toga ne vidim. Ali je bio veliki bogataš duhom, poštenjem, verom. Duhovan čovek, karakteran, pošten odlučan i religiozan. On je bio toliko bogat dušom, da je od nje mogao dati i drugom, pozajmiti ostalima uvek spreman da dade saveta i lepu reč. Za njega politika nije bila akrobatika, nego etika. On je bio reprezentator duše i srca srpskog, čari i istine srpske. On je bio ideolog hrišćanskog nacionalizma.

O je voleo svoje vojvode. On je to meni pričao, a isto o njemu pričale su mi i vojvode, i kružile pohvalnice o njemu.

Jedan veliki vojvoda, koji je ovde među nama, rekao mi je jednom prilikom pre kratkog vremena: “Ne mogu se od njega odvojiti. Reči iz njegovih usta teku kao med. On je pravi reprezentator srpske politike.” On je dao toliko od sebe, pa da je živeo još pedeset godina, on ne bi imao šta više da da. On je u svojoj ideologiji obuhvatao sve grane narodnog života.

Žalimo ga svi, žale ga svak. Žale ga i Nemci. Mnogi su mu prebacivali da se suviše naslanja na Nemce. I to baš oni koji nisu bili narodni ljudi, koji poseduju vile i bogatstva, i koji kao jazavci pripremaju sebi unapred bogatstvo za sto godina. Ali, on je najviše kritikovao Nemce, i baš zato su ga oni poštovali. Kritikovali su ga samo oni koji ga nisu poznavali.

Koliko je samo voleo svoje vojnike. Pričao mi je jedan oficir iz njegove pratnje: “Kada smo odstupali iz Beograda, na putu smo zastali i delili hranu vojnicima koji su bili gladni. Kada smo podelili hranu, prišao sam Ljotiću i rekao mu da je još ostalo hrane samo za mene i njega. Našta mi je on rekao: “Podeli i to. Mi ćemo lakše. Sada i tako idemo da spavamo, a lakše se spava kad se ne jede.” I tako sam učinio.” On je poštovao čoveka iznad vega, samo najpre i iznad svega - Boga.

On je bio veliki čovek. Ono što je posadio, uhvatilo je duboka korena. I sve što je uradio, mirisaće. Dobrovoljci, pevajte u slavu Dimitrija Ljotića! Četnici, pletite vence slave! Srbi, spominjite Dimitrija Ljotića!
Pala je najveća žrtva. Bože, ne traži više. Bože, dosta, molimo Te: uzeo si mnogo i kao najveću žrtvu, njega! Bože, neka bude dosta.

Ja verujem da je ova velika žrtva kapija koja će nas dovesti do slobode. Dimitrije Ljotić je kapija naše nove Otadžbine.

Zato svi, braćo, molimo se za dušu velikog čoveka i neka ga primi u carstvo svoje. Neka nam Bog usliši molitve, a njemu neka da mesto koje zaslužuje.

Bog da prosti dušu Dimitrija Ljotića! Vo vjek i vjekova, Amin.

Nije mrtav Dimitrije Ljotić. On sada pripada čitavom Srpstvu. On sada pripada nebeskoj Srbiji. A mrtvi su jači nego živi. On je sada jači, nego kada je bio živ. On je sada jači, nego kada je bio živ i sputan. On sada još više radi i poseduje više snage. On tek sad radi. Hvala mu.”



(April 1945)

Sveti Vladika Nikolaj Velimirović “Govor na odru Dimitrija V. Ljotića”

 

[NickFreakyrgios]

Вечна слава ономе што је на данашњи дан 2 дан у земљи , вечна му слава , амин.

 

[Ненад]

Покој му души.
Иначе владикин говор је у великој мери фалсификован. Да Владика говори толико похвално о човеку који је био сарадник оних који су га затварали и због којих је био у конц-логорима, прво на Бањици, па у Дахауу, смешно.
Ево неких доказа да је говор у великој мери прерађен од стране љотићеваца.

Костић тврди да су говор записали четници ДЧД, а касније љотићевске верзије прота Булован, нашта је Велибор Џомић рекао да прота није дактилограф него свештенослужитељ и да је немогуће било да он хвата беседу уместо да стоји поред еписокопа.
Друго, Владика никада овај говор није уврстио ни у једну своју књигу, а Костић говор није понудио владици на ауторизацију.
Треће, Владика Николај је био немачки непријатељ, тешко је замислити да тако прича о човеку који је био на страни његових непријатеља, а не о рецимо Дражи који је био на супротној страни.
Четврто, поједине реченице су неписмене у говору што не личи на владику који је био изузетно образован.. Пример је ова: ''О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину(за коју верујем да је владика рекао), а онда следи потпуно неписмени део ,,и то је он био највећи.''(уместо рецимо, због чега је он био највећи). Или ''Он почиње од себе, а то користи свету.''
Ту је и говорење да је Љотић зашао у кругове светске политике, и оспоравање људи који су већи од њега, итд, итд.

Оно што ја тврдим је једно: Владика је сигурно похвално говорио о Љотићу на сахрани али је говор касније мало наштимован од стране љотићеваца.
Ко би поверовао да Владика о Љотићу говори да је капија нове Отаџбине, а Љотић био сарадник оних који су Владику затварали.
Уосталом, Костић је тврдио да се окумио са Рачићем коме су љотићевци убили мајку, и Калабићем којем су пола фамилије итазбине љотићевци одвели на Бањицу. Још један разлог да му не верујем.

П.С. Патријарх Гаврило уопште није чинодејствовао на Љотићевој сахрани.

 

[Lautner]

Просто је очекивано да се равногорци јаве са вечитим темама о фалсификату,а те приче се разбијају само једним постављеним питањем.

КАДА ЈЕ ИЗАШЛА КЊИГА БОШКА КОСТИЋА А КАДА ЈЕ УМРО СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ?

Хвала на пажњи.

 

[Rechke]

Već smo imali sličnih situacija sa temama o Ljotiću. Saradnici okupatora u Drugom svetskom ratu na forumu imaju isti tretman kao i okupatori, tj nacisti/fašisti, pa veličanje i hvalospevi istima nisu dozvoljeni
Temu možeš postaviti u obliku klasične diskusije