Izađe Marko u grad da prošeta posle ručka, kao i svaki dan. Marko je inače dugogodišnji šećeraš.
Otišao je busom do Terazija, pa onda polako, nogu pred nogu, do Kalemegdana.
Negde oko česme u knezu, seti se da je prvi put zaboravio da ruča.
Poče da pretura po džepovima, nema ni jedne jedine mrve, oseti laganu drhtavicu i malaksalost, koja je postajala sve jača, zastade na trenutak, nasloni se na zid zgrade i prosu se svom svojom dužinom ispred prodavnice Robe di kappa, preko puta česme.
Ljudi prolaze, neko ga pogleda, neko ne, ali svi prolaze,
niko da se zaustavi, pomogne.
Prođoše dve plavuše, pogledaše ga, zastadoše, gledaju ga tako neko vreme, pa će jedna od njih, gospodine, gospodine, ja i moja drugarica mislimo da niste trebali toliko da pijete.
Da li Vam je dobro?
Marko – Ni…nije, morate mi da… da… ti sla…tko, moo…lim, umre… umreću.
Njih dve se pogledaše, slegnuše ramenima – Ali mi nemamo ništa slatko kod sebe, reče prva plavuša.
Druga plavuša se lupi po čelu, pa reče – ma kako nemamo, znaš valjda šta je muškarcima najslađe, daćemo mu, život je u pitanju.
I dadoše mu, prvo jedna, pa druga.
Posle nekoliko minuta shvatiše da Marko ne diše, uhvati ih panika.
Šta da radimo, šta da radimo?
1 Plavuša 2 plavuši, zovi hitnu pomoć.
2 plavuša HITNA POMOĆ, HITNA POMOĆ.
1 plavuša – ma neee glupačo, okreni telefon.
2 plavuša poče da okreće telefon, u ruci, sve brže i brže (hitno je, mora brzo da se reaguje).
1 plavuša – u panici – ne telefon okreći broj.
2 plavuša širi ruke, pa nemam broj, sad bi i njega okrenula. Jel imaš ti neki?
1 Okreni bre broj hitne pomoći 94, pozovi ih telefonom, ovaj će umreti dok se ti zajebavaš.
Najzad posle pola sata panike, pozvaše hitnu – Alo, jel to hitna?
Hitna – da, izvolite.
Plavuša – hvala, niste trebali.
Hitna – šta nismo trebali?
Plavuša – šta izvolte?
Hitna – šta Vama treba?
Plavuša – meni ne treba ništa, rekla mi drugarica da zovem hitnu.
Hitna – gospođice, jel’ Vama dobro?
Plavuša – meni jeste, al njemu nije.
Hitna – kome njemu i gde ste to svi vi?
Plavuša – pa ovaj lego na sred ulice, mi smo u gradu.
Hitna – Pa dobro gde u gradu?
Plavuša, drugarici – ova me pita gde smo.
Drugarica – reci joj da smo u gradu.
Plavuša – rekla sam.
Gde smo bre ovo?
Drugarica – ne znam, e, u p. materinu, pa mi smo se izgubile.
Plavuša, viče u slušalicu – Brzo šaljite nekog po nas, izgubile smo se.
Hitna – dobro šta piše na toj tabli iznad vas?
Plavuša – piše Robe di kappa.
Hitna – ma ne na toj, na onoj plavoj tabli iznad vas.
Plavuša – piše ulica Kneza Mihajla.
Hitna – evo stižemo, čekajte nas.
Hitna je stigla za nepunih 10 minuta, mogli su samo da konstatuju smrt nesrećnog Marka.
Doktorka je zapisala, pokojnik je bio dugogodišnji šećeraš, smrt je nastupila usled neadekvatne terapije,
a onda onako za sebe prokomentarisala da nikada nije videla lepši osmeh na pokojnikovom licu, umro je srećan.
Bog da mu dušu prosti.
Otišao je busom do Terazija, pa onda polako, nogu pred nogu, do Kalemegdana.
Negde oko česme u knezu, seti se da je prvi put zaboravio da ruča.
Poče da pretura po džepovima, nema ni jedne jedine mrve, oseti laganu drhtavicu i malaksalost, koja je postajala sve jača, zastade na trenutak, nasloni se na zid zgrade i prosu se svom svojom dužinom ispred prodavnice Robe di kappa, preko puta česme.
Ljudi prolaze, neko ga pogleda, neko ne, ali svi prolaze,
niko da se zaustavi, pomogne.
Prođoše dve plavuše, pogledaše ga, zastadoše, gledaju ga tako neko vreme, pa će jedna od njih, gospodine, gospodine, ja i moja drugarica mislimo da niste trebali toliko da pijete.
Da li Vam je dobro?
Marko – Ni…nije, morate mi da… da… ti sla…tko, moo…lim, umre… umreću.
Njih dve se pogledaše, slegnuše ramenima – Ali mi nemamo ništa slatko kod sebe, reče prva plavuša.
Druga plavuša se lupi po čelu, pa reče – ma kako nemamo, znaš valjda šta je muškarcima najslađe, daćemo mu, život je u pitanju.
I dadoše mu, prvo jedna, pa druga.
Posle nekoliko minuta shvatiše da Marko ne diše, uhvati ih panika.
Šta da radimo, šta da radimo?
1 Plavuša 2 plavuši, zovi hitnu pomoć.
2 plavuša HITNA POMOĆ, HITNA POMOĆ.
1 plavuša – ma neee glupačo, okreni telefon.
2 plavuša poče da okreće telefon, u ruci, sve brže i brže (hitno je, mora brzo da se reaguje).
1 plavuša – u panici – ne telefon okreći broj.
2 plavuša širi ruke, pa nemam broj, sad bi i njega okrenula. Jel imaš ti neki?
1 Okreni bre broj hitne pomoći 94, pozovi ih telefonom, ovaj će umreti dok se ti zajebavaš.
Najzad posle pola sata panike, pozvaše hitnu – Alo, jel to hitna?
Hitna – da, izvolite.
Plavuša – hvala, niste trebali.
Hitna – šta nismo trebali?
Plavuša – šta izvolte?
Hitna – šta Vama treba?
Plavuša – meni ne treba ništa, rekla mi drugarica da zovem hitnu.
Hitna – gospođice, jel’ Vama dobro?
Plavuša – meni jeste, al njemu nije.
Hitna – kome njemu i gde ste to svi vi?
Plavuša – pa ovaj lego na sred ulice, mi smo u gradu.
Hitna – Pa dobro gde u gradu?
Plavuša, drugarici – ova me pita gde smo.
Drugarica – reci joj da smo u gradu.
Plavuša – rekla sam.
Gde smo bre ovo?
Drugarica – ne znam, e, u p. materinu, pa mi smo se izgubile.
Plavuša, viče u slušalicu – Brzo šaljite nekog po nas, izgubile smo se.
Hitna – dobro šta piše na toj tabli iznad vas?
Plavuša – piše Robe di kappa.
Hitna – ma ne na toj, na onoj plavoj tabli iznad vas.
Plavuša – piše ulica Kneza Mihajla.
Hitna – evo stižemo, čekajte nas.
Hitna je stigla za nepunih 10 minuta, mogli su samo da konstatuju smrt nesrećnog Marka.
Doktorka je zapisala, pokojnik je bio dugogodišnji šećeraš, smrt je nastupila usled neadekvatne terapije,
a onda onako za sebe prokomentarisala da nikada nije videla lepši osmeh na pokojnikovom licu, umro je srećan.
Bog da mu dušu prosti.
Sjajno! 
Ne verujem da bi ti pomogle ove plavuše superherojke, ali ko zna?
. 
jer je dobio slatko, od obe plavuše, ionako bi otišao,
