Ne znam da li je ovo pravo mesto za ovakvu vrstu rasprave, al cu pokusati svakako. Imam jako stroge roditelje koji su me kontrolisali opsesivno celi moj zivot. Posebno majka. Oduvek sam bila odlican djak, vukovac, ispunjavala njihove zelje i nadanja, onda je dosao izbor fakulteta. Da napomenem, da je privatan zivot i privatnost moja apsolutno bila nemoguca, nikada nisam smela da zatvaram vrata, kuci sam dolazila i majka je uvek krisom proveravala moje torbe/rance. Tokom odrastanja me svadjala sa drugaricama, govorila mi s kim treba da se druzim, nijedan decko nikada nije bio dovoljno dobar za mene, sledilo bi kontinuirano vredjanje tog decka s kojim sam bila i mene, govorila bi oko kog decka bi trebalo da se "povrtim". Isto tako, nisam bila najmirnije dete, uvek sam pokusavala da se suprotstavim kontroli i psihickom nasilju, ali je to cesto rezultovalo fizickim nasiljem od strane mog oca, koje je, naravno, podrzavano od strane moje majke. Doslo je vreme da upisem fakultet, oduvek sam htela arhitekturu, psihologiju, knjizevnost, jezike. Medjutim, moji su vec odavno isplanirali moju buducnost i karijeru da postanem isto sto i oni-pravnik, da ako pokusam da upisem nesto drugo da ce me iseliti iz stana i nece me finansirati. Upisala sam pravni na budzetu, samo da bih se sto vise udaljila od njih, jer oni zive u drugom gradu. Stvari nikada nisu isle kako treba, nisam bila najzainteresovaniji student, jer ovo nije bilo buduce zanimanje do penzije za mene tako da i na pocetku nisam imala mnogo motivacije. Kad god bih pala ispit, majka bi me osudjivala i nazivala retardiranom, ne bi me zvala po cela 2 dana, iako inace zove svaki dan po 3 puta samo da bi me kontrolisala. Ostajala sam sama, placem kuci, em sto sam pala ispit, zbog neuspeha, em sto nemam nikog da me utesi i podrzi. Druge godine studija mi se desilo nesto jako traumaticno, nisam imala kome da se obratim, osecala sam se bespomocno, pa sam osobama koje su bile poslednje na svetu, poslednje kojima bih se obratila ali sam morala bili roditelji. Uglavnom, majka(inace, navodno, zena intelektualka, doduse jedine knjige koje je procitala u zivotu je ona Sopingholicarka i 50 nijansi sive i ove fakultetske), isla je okolko i brinula se za "sramotu" koju sam donela porodoci, zalila se ljudima da sam ovakva i onakva, meni u vise navrata govorila da sam ja kriva za sve sto mi se desilo. Onda je kod mene pocela totalna izlolacija, prestala sam da izlazim i da se druzim, izgubila sam sve prijatelje i polako ali sigurno se dala alkoholu. Prestala sam da idem na faks i da ucim za ispite, prestala mi je volja za zivotom kamoli volja za ucenjem. I tako su prosle 3 godine, lazem roditelje sve vreme da sam dobro(nije kao da ih je briga, stalo im je samo do ispita sa pravnog), lazem da su mi ostala 3 ispita, a u stvari ostalo mi je 8. Posto sam na samofinansiranju, godinu dana se snalazim da sama placam skolarinu, radila sam zajedno sa deckom da bi oboje platili skolarinu, on mi je sve vreme i kad nisam ja radila pomagao finansijski. dok moji placaju samo za 3 ispita, ja placam za preostalih 5. ali, sada sam toliko duboko u lazima, vise nemam ni vremena da radim jer moram da ucim, a imam previse dugova koje moram da vratim 
dosla sam do corsokaka, samo zelim savet kako da se suocim s mojima da im kazem sve, jer oni imaju para zaista, mozda i previse jer trose na gluposti, a ja skupljam ko bednik za skolarinu za faks koji ni ne zelim da pohadjam. Pls help
dosla sam do corsokaka, samo zelim savet kako da se suocim s mojima da im kazem sve, jer oni imaju para zaista, mozda i previse jer trose na gluposti, a ja skupljam ko bednik za skolarinu za faks koji ni ne zelim da pohadjam. Pls help
)))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))
