MOZGALICE (ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime....)
SLADOLED
Lep dan, topao prilično, svetao, početak leta. Vraćam se s posla prevozom jer Maca radi dnevnu smenu. Umorna sam jer smo on I ja ustali u 4,30 a decu probudili u 5. Mora tako jer Maca radio d 6, pa dok ih spremimo onako sanjive I odvedemo kolima u obdanište, predamo tetkici, on na posao a ja na autobus pa na moj posao. Onda opet jurim da stignem po njih……..Uf, kad se setim. Ako izgubim neki od autobusa u nizu kasnim po njih, popreko me gleda vaspitačica……sat,sat,sat……moja omražena ali neophodna naprava. Utrčavam u obdanište, uzimam decu, obuvaju se, pričaju. Malog stavljam u kišobran kolica, ćeru za ruku I ajmo kući ali prvo da svratimo u prodavnicu po hleb, mleko, jogurt, neku voćkicu, neki slatkiš, …..pa se setim da mi fail I deterdženta za sudje, pa šećera…..a I kafa je na izmaku, pa klinci hoće slatkiš…….i tako natovareni krenusmo dalje. Sve one kese, moju tašnu, njihovu torbu iz obdaništa zakačim na ručke kolica I idemo lagano. Već se dobro znojim dok mi oni pričaju šta ima novo. A, onda, naidjosmo na sanduk sa sladoledom……hoće dai m kupim. Kažem da ne mogu sad jesti sladoled jer ne mogu da ih brišem zato što ne smem iz ruku da ispustim kolica….prevrću se u nazad od težine torbi a I treba da predjemo tako natovareni četiri ulice od kojih je jedna baš velika I da jednom rukom držim kolica sa svim teretom a drugom ćeru za ručicu dok prelazimo ulice. Dobiće sladoled kada izadjemo malo kasnije da se igraju ispred zgrade. Sin kaže “doblo” ali ćera poče da besni. Uf…….smireno ponovim sve već rečeno ali se ona na moje zaprepašćenje baci na pločnik I poče da histeriše. Lele……….meni pao mrak na oči. Prvo, nikada to nije uradila…….ni kući niti negde drugde. Drugo, mora da je videla od nekog deteta pa pokušava da tu taktiku primeni I na meni. Treće, ovo se mora saseći u korenu. Dovučem kolica I nju do klupe u blizini, nju držim jednom rukom, nogom I kukom pridržavam kolica da se ne prevrnu sa sve detetom dok drugom skidam kese sa ručki I stavljam na klupu. Napokon je ta operacija gotova, mali sedi u kolicima I sada su mi obe ruke slobodne da se pozabave vaspitnim merama. Šljepnem je solidno dva puta po zadnjici, tek toliko da vidi da se ne šalim, posadim je na klupu I održim kratko predavanje o tome kako se grozno ponaša na ulici. Sve vreme je držim za ruku, da oseti moju superiornost, da oseti da je uhvaćena u nečemu što nije dobro. Pitam otkud da se ona tako ponaša…….gledaju me dva smedja uplakana oka dok isprekidan glas govori da je njena drugarica u obdaništu tako uradila I mama je nije tukla nego joj je kupila sladoled. Znači, bila sam u pravu. Dooobro…idemo dalje ćerko moja, ima ja da ti za vek isteram te bubice iz glave. Znam svoje dete, znam kako funkcioniše, potpuno različito od brata, Bože dragi kao da nisu od istih roditelja I isto vaspitavana, I znam da kod nje nema drugog puta…..ili nešto može ili ne može…..nema sredine I odmah mora da se deluje. Zato popakujem opet na kolica sve one kese I nastavismo uz njene jecaje. Čekala sam da predjemo onu veliku ulicu jer tamo opet ima sanduk sa sladoledom I klupe. Dodjosmo. Ja opet stovaruj one kese jednom rukom na klupu, ostavim nju da sedi pored kolica a ja podjem deset metara dalje do sanduka sa sladoledom. Kupim jedan sladoled I dam ga malom a njoj kažem da sedi I gleda kako brat jede sladoled I da će tako biti svaki put kada napravi scenu bilo gde I za bilo šta. Sedela je sirota I gledala tiho jecajući…
“Da li ti je jasno da to što si uradila nije lepo”
“Jasno mi je”
“Hoćeš li opet uraditi tako nešto ružno?
“Neću”
“Zašto nećeš?”
“Zato što to nije lepo”
“I zašto još nećeš”
“Zato što nisam dobila sladoled a bata je dobio”
Pamet majkina…….
Ma bila sam u iskušenju da I njoj kupim, ali čemu bih je tako naučila. Pa zar da mi se bacaka za sve I svašta po ulici I histeriše. To, ne biva kod mene I Mace.
Napokon smo stigli kući……lift opet ne radi……..Bože, gde li si……Uzmem one kese I torbe u ruke, nju ostavim da čuva brata u prizemlju a ja na peti sprat brzo peške. Ubacim sve ono samo u hodnik, pa trk dole, pa kolica sa detetom opet u ruke I opet peške na peti sprat a ćera ide sama….pa ona je velika devojčica koja je upravo naučila još jednu lekciju. Ajde pranje rukica, pale TV, ja stavljam kafu I dok ne provri sredjujem namirnice. Popih kafu odmorušu I ajmo napolje. Mora neko biti sa njima ispred zgrade……još su mali da budu sami. Ćera pita da li sada može da dobije sladoled I obećava da više neće tako ružno da se ponaša. “
Naravno da može pile” idemo do prodavnice
Odskakuta ona sva vesela do obližnje radnje dok mi polako za njom idemo , Dam joj novac I ona sva važna ulazi da pazari njoj kornet a bati neki mali jer je već jedan pojeo…
Sačekasmo napolju Macu da se vrati s posla. Kao I obično on ih pita šta ima novo, šta su radili u obdaništu. Pogledaše me smedje oke……
“Ajde sine, kaži tati”
I ona poče da priča, zna da nema kud I zna da mora da kaže kako je bilo a ne da izmišlja jer sam ja pored I udaram korekturu. Moraju naučiti da se mora biti čovek, stati I reći uradio sam to I to……mora se reći mami I tati I dobro I loše. Po meni, ovo je osnova za dalju nadogradnju. Sutra, kada im zaista bude trebala pomoć roditelja u bilo čemu, moraju znati da su mama I tata uvek tu za njih, da će uvek pomoći ali samo ako im kažu o čemu se radi………ako dete nije naučeno da razgovara sa roditeljem, kako će taj roditelj znati da njegovom detetu treba pomoć. Nikako.
Možda će neko reći da sam bila prestroga, radikalna………ali, kakva god bila sadašnja procena ovog dogadjaja koji se odigrao pre skoro 20 godina , rezultat govori sam za sebe…..jer nikada više se ovo nije ponovilo. Ćera je tada imala skoro pet godina I danas se seća te lekcije…….zapamćeno za vek.
SLADOLED
Lep dan, topao prilično, svetao, početak leta. Vraćam se s posla prevozom jer Maca radi dnevnu smenu. Umorna sam jer smo on I ja ustali u 4,30 a decu probudili u 5. Mora tako jer Maca radio d 6, pa dok ih spremimo onako sanjive I odvedemo kolima u obdanište, predamo tetkici, on na posao a ja na autobus pa na moj posao. Onda opet jurim da stignem po njih……..Uf, kad se setim. Ako izgubim neki od autobusa u nizu kasnim po njih, popreko me gleda vaspitačica……sat,sat,sat……moja omražena ali neophodna naprava. Utrčavam u obdanište, uzimam decu, obuvaju se, pričaju. Malog stavljam u kišobran kolica, ćeru za ruku I ajmo kući ali prvo da svratimo u prodavnicu po hleb, mleko, jogurt, neku voćkicu, neki slatkiš, …..pa se setim da mi fail I deterdženta za sudje, pa šećera…..a I kafa je na izmaku, pa klinci hoće slatkiš…….i tako natovareni krenusmo dalje. Sve one kese, moju tašnu, njihovu torbu iz obdaništa zakačim na ručke kolica I idemo lagano. Već se dobro znojim dok mi oni pričaju šta ima novo. A, onda, naidjosmo na sanduk sa sladoledom……hoće dai m kupim. Kažem da ne mogu sad jesti sladoled jer ne mogu da ih brišem zato što ne smem iz ruku da ispustim kolica….prevrću se u nazad od težine torbi a I treba da predjemo tako natovareni četiri ulice od kojih je jedna baš velika I da jednom rukom držim kolica sa svim teretom a drugom ćeru za ručicu dok prelazimo ulice. Dobiće sladoled kada izadjemo malo kasnije da se igraju ispred zgrade. Sin kaže “doblo” ali ćera poče da besni. Uf…….smireno ponovim sve već rečeno ali se ona na moje zaprepašćenje baci na pločnik I poče da histeriše. Lele……….meni pao mrak na oči. Prvo, nikada to nije uradila…….ni kući niti negde drugde. Drugo, mora da je videla od nekog deteta pa pokušava da tu taktiku primeni I na meni. Treće, ovo se mora saseći u korenu. Dovučem kolica I nju do klupe u blizini, nju držim jednom rukom, nogom I kukom pridržavam kolica da se ne prevrnu sa sve detetom dok drugom skidam kese sa ručki I stavljam na klupu. Napokon je ta operacija gotova, mali sedi u kolicima I sada su mi obe ruke slobodne da se pozabave vaspitnim merama. Šljepnem je solidno dva puta po zadnjici, tek toliko da vidi da se ne šalim, posadim je na klupu I održim kratko predavanje o tome kako se grozno ponaša na ulici. Sve vreme je držim za ruku, da oseti moju superiornost, da oseti da je uhvaćena u nečemu što nije dobro. Pitam otkud da se ona tako ponaša…….gledaju me dva smedja uplakana oka dok isprekidan glas govori da je njena drugarica u obdaništu tako uradila I mama je nije tukla nego joj je kupila sladoled. Znači, bila sam u pravu. Dooobro…idemo dalje ćerko moja, ima ja da ti za vek isteram te bubice iz glave. Znam svoje dete, znam kako funkcioniše, potpuno različito od brata, Bože dragi kao da nisu od istih roditelja I isto vaspitavana, I znam da kod nje nema drugog puta…..ili nešto može ili ne može…..nema sredine I odmah mora da se deluje. Zato popakujem opet na kolica sve one kese I nastavismo uz njene jecaje. Čekala sam da predjemo onu veliku ulicu jer tamo opet ima sanduk sa sladoledom I klupe. Dodjosmo. Ja opet stovaruj one kese jednom rukom na klupu, ostavim nju da sedi pored kolica a ja podjem deset metara dalje do sanduka sa sladoledom. Kupim jedan sladoled I dam ga malom a njoj kažem da sedi I gleda kako brat jede sladoled I da će tako biti svaki put kada napravi scenu bilo gde I za bilo šta. Sedela je sirota I gledala tiho jecajući…
“Da li ti je jasno da to što si uradila nije lepo”
“Jasno mi je”
“Hoćeš li opet uraditi tako nešto ružno?
“Neću”
“Zašto nećeš?”
“Zato što to nije lepo”
“I zašto još nećeš”
“Zato što nisam dobila sladoled a bata je dobio”
Pamet majkina…….
Ma bila sam u iskušenju da I njoj kupim, ali čemu bih je tako naučila. Pa zar da mi se bacaka za sve I svašta po ulici I histeriše. To, ne biva kod mene I Mace.
Napokon smo stigli kući……lift opet ne radi……..Bože, gde li si……Uzmem one kese I torbe u ruke, nju ostavim da čuva brata u prizemlju a ja na peti sprat brzo peške. Ubacim sve ono samo u hodnik, pa trk dole, pa kolica sa detetom opet u ruke I opet peške na peti sprat a ćera ide sama….pa ona je velika devojčica koja je upravo naučila još jednu lekciju. Ajde pranje rukica, pale TV, ja stavljam kafu I dok ne provri sredjujem namirnice. Popih kafu odmorušu I ajmo napolje. Mora neko biti sa njima ispred zgrade……još su mali da budu sami. Ćera pita da li sada može da dobije sladoled I obećava da više neće tako ružno da se ponaša. “
Naravno da može pile” idemo do prodavnice
Odskakuta ona sva vesela do obližnje radnje dok mi polako za njom idemo , Dam joj novac I ona sva važna ulazi da pazari njoj kornet a bati neki mali jer je već jedan pojeo…
Sačekasmo napolju Macu da se vrati s posla. Kao I obično on ih pita šta ima novo, šta su radili u obdaništu. Pogledaše me smedje oke……
“Ajde sine, kaži tati”
I ona poče da priča, zna da nema kud I zna da mora da kaže kako je bilo a ne da izmišlja jer sam ja pored I udaram korekturu. Moraju naučiti da se mora biti čovek, stati I reći uradio sam to I to……mora se reći mami I tati I dobro I loše. Po meni, ovo je osnova za dalju nadogradnju. Sutra, kada im zaista bude trebala pomoć roditelja u bilo čemu, moraju znati da su mama I tata uvek tu za njih, da će uvek pomoći ali samo ako im kažu o čemu se radi………ako dete nije naučeno da razgovara sa roditeljem, kako će taj roditelj znati da njegovom detetu treba pomoć. Nikako.
Možda će neko reći da sam bila prestroga, radikalna………ali, kakva god bila sadašnja procena ovog dogadjaja koji se odigrao pre skoro 20 godina , rezultat govori sam za sebe…..jer nikada više se ovo nije ponovilo. Ćera je tada imala skoro pet godina I danas se seća te lekcije…….zapamćeno za vek.
Narocito onaj deo sa torbama sa pijace i kolicima...
