SKUPA
Šefovica nije nešto bila visprena, pa je firma plaćala čoveka iz druge firme za izradu obračuna. Na svako moje pitanje zašto je nešto tako a ne ovako, odgovarala je "Zato jer je tako". Vidim ja da od učenja nema ništa. Nosi kući da radiš jer po tri puta radim isto. Moj muž kaže da dam otkaz. E to vala neću. Moralo da se radi prekovremeno a ja sam trebala da idem po malu u jaslice. Šefovica reče "Odvedi je kući pa se vrati u kancelariju". "Pa kome da je ostavim pobogu. Nije to ceger za pijacu pa da ga okačim". E, takvo je razumevanje bilo. A računska mašina je bila od ko zna kada. Ukucaš broj pa povučeš ručicu. Desna ruka mi je i danas jača od tog bildovanja. Plata je bila veoma mala, malena. U odnosu na Macinu smešna, mislim da je bila šest puta manja. Mi smo tada bili podstanari i moja plata je bila taman dovoljna da se plati stan, struja i voda i nema više. Rodim ja jedno, uselimo se u stan koji je moj otac dobio, pa drugo dete i kada sam se vratila sa porodiljskog u drugoj polovini februara meseca (vreme kada završni račun treba da bude pri samom kraju), moja šefovica nije od završnog računa ništa uradila.Dodje Zoran, čovek iz druge firme da nam uradi obračun a šefovica ode na bolovanje pa u penziju i više se nije ni vratila na radno mesto.Zoran i ja smo dan i noć radili i stigli da završimo obračun. Maca preuze sve moguće obaveze na sebe. Kući sam bila samo kada je on bio na poslu i da odspavam 2-3 sata. Vozio me, dovozio u dva,tri ujutru a decu ostavi samu da spavaju. Završismo, ne znamo ni sami kako i odakle nam snaga svima.Umor uze svoj danak i Zoranu pozli. Zvali su hitnu pomoć i hvala bogu samo je premor bio u pitanju. Ja ušokirana sedoh na ulazno stepenište, totalno obamrla od straha i koleginice me uvedoše unutra. Sastavili su dve kožne fotelje u jednoj bočnoj, tihoj kancelariji,i pošto sam ja džepno izdanje stala sam u taj improvizovani ležaj. Saviše radne mantile umesto jastuka, drugim radnim mantilom me pokriše i krene raspravka šta da mi daju od sredstava za smirenje da popijem.Bilo je tu raznih ljudi, od nervoznih pa do ozbiljnih srčanih bolesnika te su se i doze za smirenje kretale od 1mg do 5mg nečega. Ja onako mlada i zdrava, nemam pojma o kakvim lekovima oni meni pričaju, pa se lepo prepustim njima. Dogovor padne na 2mg nekog leka za smirenje koji bi po njima , pošto sam zdrava i ne uzimam ništa slično, na mene trebao da deluje umirijuće tj. uspavljujuće. I tako ja poslušno popijem pilulicu i zaspim. Oko 12 sati zove Maca u kancelariju. On je radio dnevnu smenu što je značilo da ja uzimam decu iz obdaništa. Koleginice mu kažu da spavam.
On pita "Kako spava" i one mu ispričaju.
"Dobro" kaže on "Kada ustane skuvajte joj duplu kafu i to jaču da se rasvesti. I dosta ranije je probudite. Mora da odsedi da bi profunkcionisala".
U 14 časova one me probude. Šta su oni meni dali da popijem, ne znam, ali znam da sam udarila u ragasto od vrata kada sam pokušala da udjem u moju kancelariju. Kafa dupla i jača me je čekala.Bože, nikada u životu nisam okusila drogu, ali ako ovako izgleda kada se ljudi drogiraju onda ne vidim ništa lepo u tome. Jedva sam došla do obdaništa i do kuće. Sve mi je bilo u magli i kao da se nekom durgom sve to dogadjalo.
Onda me direktor postavi za vd šefa računovodstva ( nije ni imao koga drugog). Pored mene tu je radila još jedna koleginica koja je tada bila na porodiljskom i blagajnica. I tako uz Zoranovu pomoć ja steknem samopouzdanje, naučim posao i počnem da stvaram zamišljeno računovodstvo koje je opet postojalo samo u mojoj glavi. Maca mi je u svemu mnogo pomagao, prvenstveno podrškom i oko dece koja su bila baš mala. Bez njega......ništa ne bih uradila. Zajedno, možemo pomeriti planine. Nagovorim direktora da kupimo računar sa potrebnim programima, izbacimo suvišan posao, organizujemo se koleginice i ja i gle čuda. Napredak. U tadašnjoj SDK u kojoj se obavljao platni promet objasnim situaciju, zamolim za pomoć i pomoć mi bi pružena od referenta pa do njihovog šefa. Zamolila sam da sve što uradim podrobno iskontrolišu. Zato sam sve završavala pre roka, da imam vremena da ispravim ako negde nešto pogrešim. Mnogo us bili divni ljudi tamo, posebno referent za naše preduzeće. Ona mi posle svakog obračuna pruži ruku i kaže "Svaka čast koleginice." Ih, kud ćeš veće priznanje. Pa prvu platu koju sam uradila za firmu (nije bilo jednostavno jer smo bili delimično vezani za budžet....da ne davim.....vrlo komplikovan obračun). Vozi me vozač (onaj čiju ćerku nisu primili), nosimo pare a ja sve poskakujem od ponosa. On me grli i kaže "Šefice, svanu nam kako ti dodje". A meni milo. Odmah javim Maci da je prva plata prošla sve neručene višestruke kontrole. U firmi krenu dogovor, razgovor, Iskoristimo neke nove šanse na tržištu, pomirismo zavadjene strane tek toliko da ne koče rad, pravismo planove i strategije. Dodjoše i neki mladi ljudi sa osmesima. Postaje lepo. Po dogovoru, direktor i ja podjosmo u personalnu posetu jednom velikom dužniku. Udjosmo, moj direktor, lep, krupan, prav kao strela, markantan, sa manirima neverovatno prilagodljivim momentalnoj situaciji (od kafane pa do akademije nauka),izuzetno inteligentan i maksimalno školovan čovek. Pored njega stojim ja, mlada, skockana, obučena lepršavo, mladalački ali poslovno, sve je tu samo se nazire. Predstavi me direktor. Ovome oči ko na zejtinu, lukav pogled iz njih seva a sve u stilu "šta će ovo pile ovde". Pile mu iskamči na finjaka sve pare što je bio dužan. Plate su krenule naviše. Za godinu dana sam prestigla Macu. Moj muž je bio zadovoljan jer sam uspešna i to nije krio. I dan danas kada bih nešto dobro uradila on se hvali kako je to delo njegove žene. Uglavnom se radi o nekim neobičnim stvarima, sređen travnjak, prelepe ruže, uspeh na izložbi pasa, ideja za kovano gvoždje, gletovanje celog sprata, farbanje, brušenje, vezivanje armature itd. Uživamo oboje da pravimo stvari. Takvi smo tipovi, manuelni, volimo da smišljamo, da vidimo svojih ruku i glave delo, a to je najvažnije.
Što moj otac kaže "Vala ćerko, bolje da si se rodila ko muško" kada me vidi sa malom brusilicom u rukama.........velika je za Macu.
Šefovica nije nešto bila visprena, pa je firma plaćala čoveka iz druge firme za izradu obračuna. Na svako moje pitanje zašto je nešto tako a ne ovako, odgovarala je "Zato jer je tako". Vidim ja da od učenja nema ništa. Nosi kući da radiš jer po tri puta radim isto. Moj muž kaže da dam otkaz. E to vala neću. Moralo da se radi prekovremeno a ja sam trebala da idem po malu u jaslice. Šefovica reče "Odvedi je kući pa se vrati u kancelariju". "Pa kome da je ostavim pobogu. Nije to ceger za pijacu pa da ga okačim". E, takvo je razumevanje bilo. A računska mašina je bila od ko zna kada. Ukucaš broj pa povučeš ručicu. Desna ruka mi je i danas jača od tog bildovanja. Plata je bila veoma mala, malena. U odnosu na Macinu smešna, mislim da je bila šest puta manja. Mi smo tada bili podstanari i moja plata je bila taman dovoljna da se plati stan, struja i voda i nema više. Rodim ja jedno, uselimo se u stan koji je moj otac dobio, pa drugo dete i kada sam se vratila sa porodiljskog u drugoj polovini februara meseca (vreme kada završni račun treba da bude pri samom kraju), moja šefovica nije od završnog računa ništa uradila.Dodje Zoran, čovek iz druge firme da nam uradi obračun a šefovica ode na bolovanje pa u penziju i više se nije ni vratila na radno mesto.Zoran i ja smo dan i noć radili i stigli da završimo obračun. Maca preuze sve moguće obaveze na sebe. Kući sam bila samo kada je on bio na poslu i da odspavam 2-3 sata. Vozio me, dovozio u dva,tri ujutru a decu ostavi samu da spavaju. Završismo, ne znamo ni sami kako i odakle nam snaga svima.Umor uze svoj danak i Zoranu pozli. Zvali su hitnu pomoć i hvala bogu samo je premor bio u pitanju. Ja ušokirana sedoh na ulazno stepenište, totalno obamrla od straha i koleginice me uvedoše unutra. Sastavili su dve kožne fotelje u jednoj bočnoj, tihoj kancelariji,i pošto sam ja džepno izdanje stala sam u taj improvizovani ležaj. Saviše radne mantile umesto jastuka, drugim radnim mantilom me pokriše i krene raspravka šta da mi daju od sredstava za smirenje da popijem.Bilo je tu raznih ljudi, od nervoznih pa do ozbiljnih srčanih bolesnika te su se i doze za smirenje kretale od 1mg do 5mg nečega. Ja onako mlada i zdrava, nemam pojma o kakvim lekovima oni meni pričaju, pa se lepo prepustim njima. Dogovor padne na 2mg nekog leka za smirenje koji bi po njima , pošto sam zdrava i ne uzimam ništa slično, na mene trebao da deluje umirijuće tj. uspavljujuće. I tako ja poslušno popijem pilulicu i zaspim. Oko 12 sati zove Maca u kancelariju. On je radio dnevnu smenu što je značilo da ja uzimam decu iz obdaništa. Koleginice mu kažu da spavam.
On pita "Kako spava" i one mu ispričaju.
"Dobro" kaže on "Kada ustane skuvajte joj duplu kafu i to jaču da se rasvesti. I dosta ranije je probudite. Mora da odsedi da bi profunkcionisala".
U 14 časova one me probude. Šta su oni meni dali da popijem, ne znam, ali znam da sam udarila u ragasto od vrata kada sam pokušala da udjem u moju kancelariju. Kafa dupla i jača me je čekala.Bože, nikada u životu nisam okusila drogu, ali ako ovako izgleda kada se ljudi drogiraju onda ne vidim ništa lepo u tome. Jedva sam došla do obdaništa i do kuće. Sve mi je bilo u magli i kao da se nekom durgom sve to dogadjalo.
Onda me direktor postavi za vd šefa računovodstva ( nije ni imao koga drugog). Pored mene tu je radila još jedna koleginica koja je tada bila na porodiljskom i blagajnica. I tako uz Zoranovu pomoć ja steknem samopouzdanje, naučim posao i počnem da stvaram zamišljeno računovodstvo koje je opet postojalo samo u mojoj glavi. Maca mi je u svemu mnogo pomagao, prvenstveno podrškom i oko dece koja su bila baš mala. Bez njega......ništa ne bih uradila. Zajedno, možemo pomeriti planine. Nagovorim direktora da kupimo računar sa potrebnim programima, izbacimo suvišan posao, organizujemo se koleginice i ja i gle čuda. Napredak. U tadašnjoj SDK u kojoj se obavljao platni promet objasnim situaciju, zamolim za pomoć i pomoć mi bi pružena od referenta pa do njihovog šefa. Zamolila sam da sve što uradim podrobno iskontrolišu. Zato sam sve završavala pre roka, da imam vremena da ispravim ako negde nešto pogrešim. Mnogo us bili divni ljudi tamo, posebno referent za naše preduzeće. Ona mi posle svakog obračuna pruži ruku i kaže "Svaka čast koleginice." Ih, kud ćeš veće priznanje. Pa prvu platu koju sam uradila za firmu (nije bilo jednostavno jer smo bili delimično vezani za budžet....da ne davim.....vrlo komplikovan obračun). Vozi me vozač (onaj čiju ćerku nisu primili), nosimo pare a ja sve poskakujem od ponosa. On me grli i kaže "Šefice, svanu nam kako ti dodje". A meni milo. Odmah javim Maci da je prva plata prošla sve neručene višestruke kontrole. U firmi krenu dogovor, razgovor, Iskoristimo neke nove šanse na tržištu, pomirismo zavadjene strane tek toliko da ne koče rad, pravismo planove i strategije. Dodjoše i neki mladi ljudi sa osmesima. Postaje lepo. Po dogovoru, direktor i ja podjosmo u personalnu posetu jednom velikom dužniku. Udjosmo, moj direktor, lep, krupan, prav kao strela, markantan, sa manirima neverovatno prilagodljivim momentalnoj situaciji (od kafane pa do akademije nauka),izuzetno inteligentan i maksimalno školovan čovek. Pored njega stojim ja, mlada, skockana, obučena lepršavo, mladalački ali poslovno, sve je tu samo se nazire. Predstavi me direktor. Ovome oči ko na zejtinu, lukav pogled iz njih seva a sve u stilu "šta će ovo pile ovde". Pile mu iskamči na finjaka sve pare što je bio dužan. Plate su krenule naviše. Za godinu dana sam prestigla Macu. Moj muž je bio zadovoljan jer sam uspešna i to nije krio. I dan danas kada bih nešto dobro uradila on se hvali kako je to delo njegove žene. Uglavnom se radi o nekim neobičnim stvarima, sređen travnjak, prelepe ruže, uspeh na izložbi pasa, ideja za kovano gvoždje, gletovanje celog sprata, farbanje, brušenje, vezivanje armature itd. Uživamo oboje da pravimo stvari. Takvi smo tipovi, manuelni, volimo da smišljamo, da vidimo svojih ruku i glave delo, a to je najvažnije.
Što moj otac kaže "Vala ćerko, bolje da si se rodila ko muško" kada me vidi sa malom brusilicom u rukama.........velika je za Macu.
