U školi su bila samo tri odeljenja elektrotehničara računara. Sva deca, tj. svi dečaci, jer nije bilo ni jedne jedine devojčice ne samo u ta tri odeljenja nego u celoj školi, su bili jaki vrlo dobri djaci I odlični. Znači, “dobra deca”. Razredna im je bila jedna mlada profesorka informatike………toliko mlada da je bila malo starija od njih. Njihovom oduševljenju nije bilo kraja. Bukvalno su je obožavali…….toliko da su je svojom ljubavlju maltretirali. Siroto, mlado stvorenje……bila je slatka, lepa, lepo vaspitana I luda za svojim prvim odeljenjem. Ali, ona je bila na zameni. Većina ostalih profesora u zbornici je bila znatno starija od nje, pa je normalno, kako to biva u svim kolektivima, a što bi škole bile drugačije, da je nisu mnogo slušali I cenili njen trud. Ali, ona se lavovski borila za svoje djake.
Zvoni, oni istrčavaju iz učionice zaglavljujući se na vratima da bi što pre stigli do njene učionice (znali su njen raspored u minut), presretnu je, slože tužne face, pognu glave I skrušeno joj saopšte da su kod matematičarke (jedna od najstrožih profesorki) dobili 30 kečeva (celo odeljenje), na šta se ona isprepada živa jer zna da nema šansi išta da uradi kao što zna da oni neće da pipnu knjigu………..sledeći put se presaviju petorica-šestorica kukajući kako imaju stašne bolove u stomacima te se ona jadna opet isprepada propitujući ih šta su jeli, da bi se oni onda ispravili I smešili se najsladjim osmesima govoreći da su se šalili…….onda bi rekli da su se potukli na času I čak pred njom u hodniku iscenira nastavak tuče…….tolika je njihova ljubav bila. Onda je jedan mladi professor počeo da priča sa njom, ovi mangupi su valjda smatrali da je ona njihova svojina pa su se domundjavali da to spreče…..e, onda ih je profa iz fizičkog (super lik) čuo, održao kratko predavanje o njihovoj idiotskoj ideji I naterao da trče cela dva časa u krug dok im nije bubice izbio iz glave.
Prvo polugodište je donelo njihovo razočarenje što su u toj školi, te mnogo traže od njih, te strogi su, te oni će zastraniti jer nema ni jedne devojke…….uglavnom, sve se svodilo na to da tu ima mnogo elektrotehnike, elektronike, digitalne, matematike, programiranja a ni malo računara. Naš sin, je normalno primećen po priči I kako se kasnije ispostavilo na šarmerski osmeh su vremešne profesorke bile imune, doduše ne sve.
Ta škola je nekada bila zatvor ili kasarna, tako kažu (nisam sada baš sigurna šta je tačno bila), ali je svakako bila neka od tih ustanova zatvorenog tipa. Dvorište skroz opkoljavaju visoki zidovi, ogromna visoka i skroz zatarabljena kapija kroz koju možeš kola da uteraš, dugački, dugački hodnici, kad staneš na jedan kraj ne vidiš drugi, sa jedne strane su učionice a sa druge kancelarije, toaleti I lepa proširenja u kojima su bile smeštene klupe I veliki stolovi gde bi roditelji vazda sedeli čekajući profesore. Baš lepi, čak prijatni separei u koje je moglo stati dosta roditelja I koji su bili uvek puni. E, vala to je mene zaista podsećalo na zatvor, te sam sedeći na klupi ( lepa kombinacija drvo-kovano gvoždje kao i sto) zamišljala naše milo muško čedo kako dogegava ,vukući na nozi onu veliku čeličnu kuglu u pratnji namrgodjenog brkatog stražara, do svoje sirote majke koja sedi na klupi sa drugim posetiocima. Kasnije sam shvatila da je neko tako lepo uredio ta odmorišta, kako bi roditeljima omogućio opuštanje pred razgovor sa profesorima......vrlo humano i smisleno.
Od nas roditelja, niko se nije preterano brinuo to prvo pulugođe. Znate kako je, nova sredina, novi profesori, novi drugari……pa treba deci vremena za prilagodjavanje, jel’te. I tako smo mi blaženo dočekali roditeljski sastanak za taj prvi deo školske godine. Ušli smo u učionicu lepo raspoloženi, seli na one skamije (to su vam stolovi za koje je u donjem delu zakačena uska klupa (čitaj daska), znači nema stolica I ne može se pomerati I normalno nema naslona, nego se ledjima naslanjaš na sto onoga iza tebe). A onda je ono prelepo mlado ženče počelo da deli ocene na papirićima I svi smo prebledeli. Ispostavilo se da naša ljubljena muška čeljad bojkotuje učenje, da imaju u proseku po 4 keca, da kasne na prve časove a sa većine ostalih pobegnu (ne svi, ne mogu da grešim dušu…dva dečaka nisu)……ali da su dobri, lepo vaspitani, da se ne biju, da se ne kače sa lokalnim bandama……..jednom rečju, divna deca sa potencijalom.Ustadosmo svi smrknuti I utrnuli od onih klupa ali čvrsto rešeni da izregulišemo stvari sa našim naslednicima. Maca je inače tamnije puti, pa kad se namrči, pa se one vedje sastave, pa kad sevne očima…….more I mi I kerovi odmah posedamo I ućutimo (bezglasna komanda)………vozimo se kući, ćutimo……lele, ima ga utepa načisto…….
e kad se setim moje skole.ona je bila zenski manastir 
