Voleo sam je svakim svojim delicem. Svaku noc je dolazila kod mene. Nesretni cimer (najbolji na svetu) je spavao po domu kao siroce, cas kod ovog, cas kod onog. Spavao sam preko dana, ponekad bi ustao da jedem i tada bi jedva drzao casiku. Uvece bi se opet budio i opet cekao da dodje...Nikad nisam bio srecniji. Vodili bi ljubav, mazili se, pricali...otkrivali najvece tajne, one sto cuvas samo u sebi i nikad ne kazes. Mi smo njih iznosili bez straha, znali smo da ga ovo drugo slusa sa najvecom paznjom i da te voli ma sta rekao...Obozavao sam da je drzim u naruciju i da gledam u njene oci. Toliko puta me je pitala zasto cutim. Nisam osecao potrebu nista da kazem. Sve sto sam zeleo da je gledam i da osecam njenu kozu uz moju. Nista vise nije bilo vazno. Samo ona. Posle nekih sedam dana od nase prve veceri sam otisao kuci. Ona me je probudila u 6:30 ujutru da ne zakasnim na bus. Plakala je. Bilo mi je tako tesko. Ostao sam kuci samo 3 dana i odmah sam se vratio...nisam mogao da izdrzim. Cekao sam je u parku, setao u krug i gledao svaki cas na sat. Ugledao sam je izdaleka...polako je ubrzavala, blago nagnute glave u stranu sa pogledom koji me je probadao kao noz. Uletela mi je u narucije...poljubci...tepanje...zagrljaji...miris njene koze... covece, znam je ceo zivot,a upoznali se pre 15 dana...
Prolazi vreme...ne znam zasto, ali nikad necu zaboraviti ovu scenu. Nisam bio ceo dan u domu, igrao sam sa drugarima PES u nekom klubu. Uvece me nazvala. Trazila je da joj kazem gde sam bio...uvek me je pitala gde sam. U trenu sam pukao i reko: Zasto moras da znas? -Na tren sam se osetio ugrozenim, shvatio sam i da sam prenaglio, to nije bio dobar odgovor...Sada pocinjem da shvatam da smo u startu bili osudjeni na propast. Ja sam joj bio veran do koske, nikad je ne bi prevario, ali ja sam voleo da lutam, sa drustvom, sam, da idem ovde, da idem onde... I u jednom trenu kad bih osetio da mi nedostaje, isao sam pravo njoj i tada bi joj dao svu svoju ljubav, ali nisam znao da je njoj bilo potrebno vise ulaganja u tu ljubav. Ona je zelela da budem tu, mozda ne uvek, ali da sam tu kad zatrebam. Ja sam zeleo slobodu i za sebe i za nju, a ljubav kad napunimo baterije, svako na svoj nacin i tada da je damo jedno drugom. Ljubav smo oboje hteli, ali verovatno na razlicite nacine. Shvatila je da nisam ono sto je trazila...iako smo bili jako blizu toga. Kako smo brzo goreli, tako smo brzo i poceli da se hladimo. Shvatio sam da nesto nije uredu, ali nisam znao sta da uradim. Danas shvatam da sam imao ljubav, ali nisam bio i muskarac dovoljno dobar za nju...tesko je objasniti. Njoj je trebao neko cvrs, pouzdan, a ne sanjar, idealista i momak koji je kao vetar...Raskid je bio cudan. Sreli smo se jedan dan. Ona je pruzila ruku kao da sam stranac, ja sam uzvratio, pitali smo se za zdravlje i razisli...
Nisam nista osetio. Sada, poznajuci sebe bolje, znam da sam u tom trenutku umro. Kad god sam imao stresan trenutak u zivotu naglo bi se smirio, dobio bi hladan pogled, ne bi nista osecao, samo neki cudan osecaj u stomaku i osecaj supljine u grudima.
Nismo se videli 20-tak dana. Sreli smo se u parku, ona je bila sa drugim...nekim likom iz kraja. Na tren sam osetio bol, ali sam opet bio ok. Ostavsi na trenutak sam sa njenom drugaricom pitao sam je od kad je sa tim likom... rekla je da ima mesec dana. Izgubio sam se. Izvadio sam mobilni i otisao na kalendar...brojao sam dane 5 puta...Dani su se preklapali...Realno gledano, mi smo bili prekinuli i pre onog dana kad smo se sreli, ali zvanicno smo jos bili u vezi, a ona je vec tada bila u vezi sa tim likom. Izdaja. Sok, bol...jedva sam mogao da gledam...nekako sam ustao i odvuko sam se usvoju sobu. Legao sam na krevet...plafon je se vrteo kao da sam pijan, osecao sam tacno oblik srca jer me je bolelo, bukvalno...Taj misic je bio obuzet bolom koji nisam nikad osetio... Ljut, besan, tuzan, u ocaju...sva najgora osecanja na jednom mestu...tada sam prvi put u zivotu pozeleo da umrem... suze su mi krenule niz lice...
Odmah sam se povratio...Zamerio sam sebi sto sam ispao pichkica i sto placem. Opet sam podigao zid oko sebe, opet hladan, mrtvog pogleda. Kada je usao, cimer me je pitao da li sam dobro...rekao sam da je sve ok, mozda sam se malo nahladio pa sam ubledeo. Pricali smo o utakmici...
Razmisljao sam o nama posle toga. Za mene je bila kurrva...tako sam mislio neko vreme, a onda sam shvatio da sam ja samo kriv za sve svoje poraze u mom zivotu. Ili uspes ili ne, sve zavisi od tebe. Nisi znao da je sacuvas, dosao je neko bolji... ko ti je kriv. I neka je nasla njega. Moj omiljeni filozof Nice je rekao: Ko ne zna da leti treba ga gurnuti da padne da ne bi smetao onima koji znaju.
Danas smo drugari, sretnemo se ponekad, veselo cavrljamo, zezamo se, mazimo... Ja nju i dalje volim, ona je vec davno napustila tu luku...ima neki novi zivot. Zahvalan sam joj sto sam je upoznao i sto mi je dala brz kurs zivota.
Ja sam sad tu negde medju vama. Otkacen lik, koji se uvek smeje, opusten do kraja, kao vetar ali ne kao onaj od pre neku godinu, vec izmenjen, na bolje nadam se...i koji ceka jednu finu devojku koja ce opet da mi pokaze za sta je vredno boriti se.
Prolazi vreme...ne znam zasto, ali nikad necu zaboraviti ovu scenu. Nisam bio ceo dan u domu, igrao sam sa drugarima PES u nekom klubu. Uvece me nazvala. Trazila je da joj kazem gde sam bio...uvek me je pitala gde sam. U trenu sam pukao i reko: Zasto moras da znas? -Na tren sam se osetio ugrozenim, shvatio sam i da sam prenaglio, to nije bio dobar odgovor...Sada pocinjem da shvatam da smo u startu bili osudjeni na propast. Ja sam joj bio veran do koske, nikad je ne bi prevario, ali ja sam voleo da lutam, sa drustvom, sam, da idem ovde, da idem onde... I u jednom trenu kad bih osetio da mi nedostaje, isao sam pravo njoj i tada bi joj dao svu svoju ljubav, ali nisam znao da je njoj bilo potrebno vise ulaganja u tu ljubav. Ona je zelela da budem tu, mozda ne uvek, ali da sam tu kad zatrebam. Ja sam zeleo slobodu i za sebe i za nju, a ljubav kad napunimo baterije, svako na svoj nacin i tada da je damo jedno drugom. Ljubav smo oboje hteli, ali verovatno na razlicite nacine. Shvatila je da nisam ono sto je trazila...iako smo bili jako blizu toga. Kako smo brzo goreli, tako smo brzo i poceli da se hladimo. Shvatio sam da nesto nije uredu, ali nisam znao sta da uradim. Danas shvatam da sam imao ljubav, ali nisam bio i muskarac dovoljno dobar za nju...tesko je objasniti. Njoj je trebao neko cvrs, pouzdan, a ne sanjar, idealista i momak koji je kao vetar...Raskid je bio cudan. Sreli smo se jedan dan. Ona je pruzila ruku kao da sam stranac, ja sam uzvratio, pitali smo se za zdravlje i razisli...
Nisam nista osetio. Sada, poznajuci sebe bolje, znam da sam u tom trenutku umro. Kad god sam imao stresan trenutak u zivotu naglo bi se smirio, dobio bi hladan pogled, ne bi nista osecao, samo neki cudan osecaj u stomaku i osecaj supljine u grudima.
Nismo se videli 20-tak dana. Sreli smo se u parku, ona je bila sa drugim...nekim likom iz kraja. Na tren sam osetio bol, ali sam opet bio ok. Ostavsi na trenutak sam sa njenom drugaricom pitao sam je od kad je sa tim likom... rekla je da ima mesec dana. Izgubio sam se. Izvadio sam mobilni i otisao na kalendar...brojao sam dane 5 puta...Dani su se preklapali...Realno gledano, mi smo bili prekinuli i pre onog dana kad smo se sreli, ali zvanicno smo jos bili u vezi, a ona je vec tada bila u vezi sa tim likom. Izdaja. Sok, bol...jedva sam mogao da gledam...nekako sam ustao i odvuko sam se usvoju sobu. Legao sam na krevet...plafon je se vrteo kao da sam pijan, osecao sam tacno oblik srca jer me je bolelo, bukvalno...Taj misic je bio obuzet bolom koji nisam nikad osetio... Ljut, besan, tuzan, u ocaju...sva najgora osecanja na jednom mestu...tada sam prvi put u zivotu pozeleo da umrem... suze su mi krenule niz lice...
Odmah sam se povratio...Zamerio sam sebi sto sam ispao pichkica i sto placem. Opet sam podigao zid oko sebe, opet hladan, mrtvog pogleda. Kada je usao, cimer me je pitao da li sam dobro...rekao sam da je sve ok, mozda sam se malo nahladio pa sam ubledeo. Pricali smo o utakmici...
Razmisljao sam o nama posle toga. Za mene je bila kurrva...tako sam mislio neko vreme, a onda sam shvatio da sam ja samo kriv za sve svoje poraze u mom zivotu. Ili uspes ili ne, sve zavisi od tebe. Nisi znao da je sacuvas, dosao je neko bolji... ko ti je kriv. I neka je nasla njega. Moj omiljeni filozof Nice je rekao: Ko ne zna da leti treba ga gurnuti da padne da ne bi smetao onima koji znaju.
Danas smo drugari, sretnemo se ponekad, veselo cavrljamo, zezamo se, mazimo... Ja nju i dalje volim, ona je vec davno napustila tu luku...ima neki novi zivot. Zahvalan sam joj sto sam je upoznao i sto mi je dala brz kurs zivota.
Ja sam sad tu negde medju vama. Otkacen lik, koji se uvek smeje, opusten do kraja, kao vetar ali ne kao onaj od pre neku godinu, vec izmenjen, na bolje nadam se...i koji ceka jednu finu devojku koja ce opet da mi pokaze za sta je vredno boriti se.
...nemam šta da ti kažem na temu čekanja.....previše života imam iza sebe da bih rekla bilo šta.
