Sitnu ribu delili sirotinji

  • Začetnik teme Začetnik teme Nina
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Nina

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
388.500
688z387_Som-kapitalac-ulovljen-u-tikvari-na-Jaliji.jpg

Noć na Dunavu. Gluvo doba. Mesec osvetljava čamce u kojima pogureni ribari čekaju trenutak kad će izvaditi mreže s ulovom.
lika je od pre 157 godina, a alasi su beogradski, tačnije iz Jalija, dela starog Dorćola, nekadašnje mahale, u kojoj su živeli Jevreji, alasi i uboga sirotinja.

Ribe je, tada, u Savi i Dunavu bilo u izobilju. Krupne, ali još više bele, sitne na koju ribari nisu obraćali pažnju. Kako im je ona bila balast, a da bi oslobodili mreže i čamce, prodavali su je budzašto, često i za flašu rakije ili su je poklanjali beogradskoj sirotinji.O tome je često besedio slavni matematičar i alas Mihailo Petrović, ostavljajući istovremeno pisane tragove o ulovu somova kapitalaca. U knjizi „Ribarstvo” zapazili smo podatak da se lovilo do mrklog mraka, onda bi, uz rakiju i riblju čorbu, sledio odmor, a potom su nastavili da love do dva-tri sata posle pola noći, kada bi s ulovom krenuli ka Dunavskom keju, na licitaciju ribe.
„Sitna riba nije merena, nego je kupcima često davana šakama, onako odoka”, zapisao je Petrović. U davna vremena na Jaliji se hvatalo toliko ribe da „majstori mreže” nisu znali šta će s njom. Sitnu ribu kupovali su vlasnici dorćolskih kafanica i aščije beogradskih prodavnica.
 
Sušena na suncu

Nijedna zabačena mreža dorćolskih alasa nije vađena prazna. Ribe koliko ti duša ište. Tada nije bilo zamrzivača, pa su alasi u blizini nekadašnje Pančićeve Botaničke bašte sagradili kaladžinice, zgrade za čišćenje i soljenje ribe. Žene alasa, ribarski momci ili stari, iznemogli ribari, sekli bi ribu, usoljavali je i slagali u drvenu burad. Odozgo bi ponovo posipali krupnu so. Drugi su ribu kačili na konopac, sušili je na suncu, a onda prodavali. Solili su se i stavljali u burad šaran, smuđ, som, štuka, mrena i krupnija bela riba. Sitnija je često vraćana u reku.

Stariji alasi su posebno upamtili 1867. godinu koja je donela toliko ribe „da glava boli”, ali i po tome što je u jesen te godine turski sultan Abdul Aziz, vraćajući se s posete pariskoj izložbi, putovao austrijskim parobrodom niz Dunav. Beogradski alasi su, sa ženama i decom, izašli na obalu da posmatraju to čudo. Zbilo se tada i nešto neobično: umesto da svečano dočeka sultana kod Beograda i da ga lično pozdravi, knjaz Mihailo je baš tih dana napustio prestonicu.

Dunavski kej je u to doba pružao jedinstvenu sliku: kad bi došli iz ribolova, alasi su mreže širili da se suše, a čamce izvlačili na obalu, prikazujući kupcima i ribarskim trgovcima svoj ulov.
 
Som usmrtio ribara

Kroz gužvu su se probijali i opštinski „trošarinci” kako bi naplatili porez na ribu prodatu trgovcima. Čim bi je ovaj kupio, momci su je odnosili „na sigurno mesto”. A, kad se licitacija završi, alasi su odlazili u kafane ili svoje stanove, a trgovci na pijacu, jer je ribu trebalo prodati istog dana.

Radovali su se alasi i visokom vodostaju, jer je to bila jedinstvena prilika da riba, do tada zatvorena u nepreglednim ritovima, nesmetano dopliva u Dunav i Savu. Ribe je tada bilo toliko da se dobro lovilo i s najprimitivnijim alatom. Ne čudi onda što je riba prodavana u bescenje. Pažnju je privlačilo mesto Pumpa, u blizini štofare Vlade Ilića: tu su u vreme ribarenja dolazile ribarske porodice na druženje i zabavu. Žene su kuvale čorbu i na štapovima pekle ribu, dok je alasima sve to bilo meze, zaliveno neizbežnom rakijom.

Iz tog perioda ostala je i legenda o nekom starcu koji je loveći „na dah” i gnjureći, jednom prilikom napipao velikog soma. Lovio je tako što je oko ruke imao obmotan kanap i vezanu kuku kojom bi probadao ribu. Kako je plen ovoga puta bio veliki, u jednom trenutku je povukao ribara u mutnu dunavsku vodu. Uzalud se on opirao i borio. Som je bio jači i starac se udavio. Pronašli su ga, posle tri dana, negde naspram Kovina. Bio je vezan za soma, koji je zatečen na ivici snage. Ribu su prodali, a novac utrošili za starčevu sahranu.

Svakog dana ribari su „kockajući se s bogom” priželjkivali bogat ulov koji bi im izmirio nagomilane dugove. Pazar se u to vreme nije delio posle svakog odlaska u ribolov, već se čuvao u sanduku i raspoređivao pred neki od većih praznika.

Kako su se za prodatu ribu uzimale samo „bakaruše” (kovani novac od pet i 10 para), nakupilo bi se toliko da je alasima bilo teško da ih broje, pa su novac delili „kapom i šakom”. Davala se šaka „bakaruša” jednom alasu ortaku, druga drugom i tako redom. A ortak bi svoj novac odmah nosio u kafanu, pošto mu je žena od toga uzela koliko je mogla da otme. Cigani svirači već su tu čekali, veselje je odmah počinjalo i trajalo dok nije sve potrošeno.

Ono što je manje poznato: na dunavskom prostoru, od sela Borče, naspram beogradske Jalije, pa do Vinče i Ritopeka, veliki broj seljaka bavio se krijumčarenjem sirćetne esencije s mađarske na našu obalu, a kao „pride” našla su se tu i razna alkoholna pića.
 
Strah od stražaea
Na mestima gde je prodavana tek ulovljena riba pojavljivali su se pogranični stražari koji su se nekad zvali koldžije (na turskom znači patroldžije). Posle su dobili naziv trošarinci. Imali su zadatak da otkriju da li se neka riba krijumčari, ali i da naplaćuju namet na ribu prodatu trgovcima. Njih su se plašili oni koji su ribu lovili kradom ili „na nepravilan način”, kako se u to doba govorilo.
 
Slavni, a skromni Mika Alas

Najpoznatijeg među alasima, Mihaila Petrovića krasili su veliki talenat i, istovremeno, velika skromnost. Iako vrhunski naučnik, voleo je da se druži s običnim svetom, mahom s ribarima i seljacima. U tim druženjima mnogi nisu znali koga imaju ispred sebe kao sabesednika. Za njih je on bio majstor Mika alas. Aleksandar Belić će 1953. godine zapisati „da je Mika živeo da bi mogao uspešno naučno da radi, a naučno je radio, s velikom ljubavlju i marljivošću, da bi stekao pravo da udesi svoj život onako kako želi”.(politika)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top