Poslodavac (da ne spominjem ime te male srednjoevropske države) slao nas je na sistematski pregled svake dve godine. Bio je to uslov da zaposlenik uopšte zadrži posao. Ispočetka su pregledi bili površni i trajali su kratko, ali napretkom medicine stvari su se počele komplikovati: na jednom su me takvom pregledu zadržali čak četiri dana, što mi je odbijeno od plate.
Bilo kako bilo, poslednje godine pred penziju pokušao sam izbeći tu, sada već napornu i mrsku obavezu, ali nije mi uspelo. Direktor direkcije rekao mi je da je taj sistematski pregled ujedno i uslov za prevremenu mirovinu, kakva mi se smešila sada već iz prilične blizine. Krenuo sam, tog odvratnog kasnojesenjeg jutra, otišao sam tamo da izvršim i taj poslednji pregled.
No, na tom poslednjem sistematskom pregledu sve je bilo drugačije. Domarijus klinike, sav važan u zlatno-beloj odori, okupio nas je u malenoj kongresnoj dvorani, smestio na pohabane tapecirane stolice. Rekao je:
"Ovo je vaš poslednji sistematski pregled. Trajat će duže nego svi prijašnji zajedno. Ne nadajte se tako skorom odlasku. Sestro, košulje!“
Sestra Borka, ove godine neobično šutljiva i mrka, svakome od nas dala je po tirkizni bolnički haljetak koji se kopča pozadi. Morali smo se skinuti do gola i navući haljetke; naše ostarele staračke guzice uvek su pomalo virile i tu se ništa nije dalo učiniti. Staračke... bilo je među nama i mlađih zaposlenika, pa i Pera, jedan tegleći konj koji je, ne znam kako, zalutao ovamo. Svi su se pravili da je to normalno, pravio sam se i ja.
Ne želim spominjati imena svih pretraga i ispitivanja kojima bejah podvrgnut. Svih medicinskih aparata, kliničkih alatki, dijagnostičkih sprava za mučenje.... Iz sobe u sobu, s ležaja na ležaj, sendvič od kisele salame svakih pet sati - užas vražji.
Izgubio sam bio pojam o svemu, ali procenjujem da je sve to skupa potrajalo blizu dve nedelje, punih četrnaest dana golog vremena. Tada su nas ponovno okupili u kongresnoj dvoranici da nam Domarijus, vidno smršao, pročita rezultate pretraga.
Da ne dužim, desetorica među nama, a među njima i ja, određeni smo za smaknuće.
Među osuđenicima je bio i Panta, ložač u našoj direkciji: streljan je iza šupe za stare šprice. Ni jadni tegleći konj Pera nije prošao pregled - uspavan je namrtvo konjskom injekcijom. I ostali osuđenici smaknuti su na ovaj ili onaj način, ja sam ostao poslednji.
Prvo su me streljali kod ambara za lekovito bilje. Dok su mi metci probijali grudni koš - znao sam, ne znam kako, ali sam znao - znao sam da ću preživeti. Nijedan metak nije pogodio srce niti koji drugi vitalni organ; preživeo sam i još me klinika morala negovati deset dana, da prizdravim do idućeg pogubljenja.
Potom su me gušili svilenom vrpcom. Dok je krvnik pojačavao stisak, sav grčeći se i crveneći od muke, grkljan mi je skliznuo duž jednjaka - shvatio sam tada da ću preživeti i ovo smaknuće.
Na treći pokušaj nisu čekali dugo. Obesili su me na čistini iza kućišta radiološkog agregata, ali se ispostavilo da je uže načinjeno od peska - raspalo se a da mi nije čestito ni zategnulo vrat.
Domarijus je izašao na dvorište. Pružio mi je ruku i rekao:
"Da, uže od peska. Prvi ste shvatili da je smrt zapravo placebo efekt. Zato ste i zaslužili mirovinu. A hoće li biti prevremena, ne znam... To morate s direkcijom srediti. Ja ću vam u svakom slučaju napisati dobru preporuku."
Vratili su mi moju odeću. Izašao sam na cestu. Svet je mirisao na...
