Da bi odmah na početku sve bilo jasnije reći ću vam moje mišljenje o tome šta je sistem, a šta radnička klasa.
Sistem je svet u kome živimo uređen na taj način da sebi obezbedi dalju egzistenciju bez velikih oscilacija.
Sistem se menja samo onda kada je na to primoran. Da ne bi došao u situaciju da se menja on preventivno vrši radnje koje sputavaju razumno i razložno razmišljanje stanovništva.
Nekada je bila aktuelna parola da narodu treba dati " hleba i igara ", a danas bi sistem da narodu da samo igara bez hleba. Za hleb neka se snalazi kako zna i ume. Svedoci smo poplave nagradnih igara, pa igara u kojima nekoliko poznatih pokušava da ćapi neku veću lovu, pa nekoliko anonimusa koji moraju da se potrude malo više od poznatih da tu istu lovu zarade i tako dalje.
To bi bilo to što se tiče sistema, a sad malo o radničkoj klasi.
Radnička klasa. Kako je to nekada gordo zvučalo. Radnik je mogao da se ponosi svojim zvanjem radnika iako su i tada vremena bila teška. Ljudi su sa pesmom na usnama odlazili na radne akcije i retko ko je kasnio na posao u fabrici. Devojke udavače su rado polazile za radnike jer je bilo makar u nekoj daljoj perspektivi da se može dobiti stan, kupiti auto i obezbediti pristojan život. Radilo se negde više, negde manje, ali svuda je radnik bio zaštićen pod uslovom da nije **** protiv partije.
Danas kada se kaže radnik to zvuči gorko i jadno. Za radnika će se udati jedino ona devojka koja stvarno nema drugog izbora, a statistika pokazuje da je sve više i neudatih, tako da se može reći da im je milija i samoća od patnje u svakodnevnom životu.
Radnik je obespravljen, na njega ne misli niko osim političara pred izbore. Izuzimajući javna preduzeća, vlasnici preduzeća koja rade su uglavnom novokomponovani kapitalisti. Zakonski im je omogućeno da ne moraju mnogo brinuti o radniku i oni to obilato koriste.
Ovde dolazi do sukoba između sistema i radnika.
Sistem želi da zaštiti poslodavca da bi eto on jadan imao dovoljno da i dalje radi, a radnik neka sluša, neka se ne buni, neka ćuti jer dobro je dok ima posla. Pobogu, kriza je svuda u svetu. Mora tako.
Zaposlen sam u privatizovanom preduzeću koje je eto ovih dana sve češće u medijima jer štrajkačima ne dozvoljava da jedu. Moje kolege koje štrajkuju su do nedavno i primali neku crkavicu bez uplaćenih samodoprinosa, a mi koji radimo u unutrašnjosti, u sklopu istog preduzeća naravno, nismo dobijali ni plate, ni doprinose.
Iz očaja smo podneli tužbe sudu i ne mogu da grešim dušu, sud je odradio svoj posao. Presudio je u našu korist i presude su postale pravosnažne.
Kao grom iz vedra neba zatekle su nas opomene upućene iz suda u kojima zahtevaju da platimo takse za podizanje tužbe, i takse na osnovu dobijene presude. Mi koji nemamo platu već dve i po godine i jedva nekako preživljavamo, našli smo se u čudu. Odakle bre da platimo. Potražismo da vidimo i pročitamo presude od našeg advokata i videsmo tamo donešenu odluku da na ime sudskih troškova naše preduzeće mora nama isplatiti određenu svotu novca kojom bi mi mogli da izmirimo naše obaveze prema sudu.
ALI. Našem preduzeću je blokiran račun, imovina pod hiptekom i eto poslodavac nema odakle to da plati, da ne pominjemo da nema da plati i zaostale plate za koje smo ih dobili na sudu.
U međuvremenu nekima od nas su počele da stižu opomene i od poreske uprave u kojima nam se preti plenidbom pokretne i nepokretne imovine.
Potpuno zbunjeni i ošamućeni od nanešene nam nepravde koja uzgred budi rečeno nije kršenje zakona, mi ne znamo šta dalje. Polako plaćamo naše obaveze i kunemo zakonodavce i ovakav sistem u kome mora da se plati porez na ono što nismo dobili i ko zna da li ćemo ikada dobiti.
Sud je odradio svoje, poreska uprava takođe, a umesto krivca porez će platiti radnik jer on eto ima, a jadni poslodavac nema.
E moja pravdo, tvoj povez preko očiju je samo za bogate, za sirotinju vidiš sve do detalja.
Sistem je svet u kome živimo uređen na taj način da sebi obezbedi dalju egzistenciju bez velikih oscilacija.
Sistem se menja samo onda kada je na to primoran. Da ne bi došao u situaciju da se menja on preventivno vrši radnje koje sputavaju razumno i razložno razmišljanje stanovništva.
Nekada je bila aktuelna parola da narodu treba dati " hleba i igara ", a danas bi sistem da narodu da samo igara bez hleba. Za hleb neka se snalazi kako zna i ume. Svedoci smo poplave nagradnih igara, pa igara u kojima nekoliko poznatih pokušava da ćapi neku veću lovu, pa nekoliko anonimusa koji moraju da se potrude malo više od poznatih da tu istu lovu zarade i tako dalje.
To bi bilo to što se tiče sistema, a sad malo o radničkoj klasi.
Radnička klasa. Kako je to nekada gordo zvučalo. Radnik je mogao da se ponosi svojim zvanjem radnika iako su i tada vremena bila teška. Ljudi su sa pesmom na usnama odlazili na radne akcije i retko ko je kasnio na posao u fabrici. Devojke udavače su rado polazile za radnike jer je bilo makar u nekoj daljoj perspektivi da se može dobiti stan, kupiti auto i obezbediti pristojan život. Radilo se negde više, negde manje, ali svuda je radnik bio zaštićen pod uslovom da nije **** protiv partije.
Danas kada se kaže radnik to zvuči gorko i jadno. Za radnika će se udati jedino ona devojka koja stvarno nema drugog izbora, a statistika pokazuje da je sve više i neudatih, tako da se može reći da im je milija i samoća od patnje u svakodnevnom životu.
Radnik je obespravljen, na njega ne misli niko osim političara pred izbore. Izuzimajući javna preduzeća, vlasnici preduzeća koja rade su uglavnom novokomponovani kapitalisti. Zakonski im je omogućeno da ne moraju mnogo brinuti o radniku i oni to obilato koriste.
Ovde dolazi do sukoba između sistema i radnika.
Sistem želi da zaštiti poslodavca da bi eto on jadan imao dovoljno da i dalje radi, a radnik neka sluša, neka se ne buni, neka ćuti jer dobro je dok ima posla. Pobogu, kriza je svuda u svetu. Mora tako.
Zaposlen sam u privatizovanom preduzeću koje je eto ovih dana sve češće u medijima jer štrajkačima ne dozvoljava da jedu. Moje kolege koje štrajkuju su do nedavno i primali neku crkavicu bez uplaćenih samodoprinosa, a mi koji radimo u unutrašnjosti, u sklopu istog preduzeća naravno, nismo dobijali ni plate, ni doprinose.
Iz očaja smo podneli tužbe sudu i ne mogu da grešim dušu, sud je odradio svoj posao. Presudio je u našu korist i presude su postale pravosnažne.
Kao grom iz vedra neba zatekle su nas opomene upućene iz suda u kojima zahtevaju da platimo takse za podizanje tužbe, i takse na osnovu dobijene presude. Mi koji nemamo platu već dve i po godine i jedva nekako preživljavamo, našli smo se u čudu. Odakle bre da platimo. Potražismo da vidimo i pročitamo presude od našeg advokata i videsmo tamo donešenu odluku da na ime sudskih troškova naše preduzeće mora nama isplatiti određenu svotu novca kojom bi mi mogli da izmirimo naše obaveze prema sudu.
ALI. Našem preduzeću je blokiran račun, imovina pod hiptekom i eto poslodavac nema odakle to da plati, da ne pominjemo da nema da plati i zaostale plate za koje smo ih dobili na sudu.
U međuvremenu nekima od nas su počele da stižu opomene i od poreske uprave u kojima nam se preti plenidbom pokretne i nepokretne imovine.
Potpuno zbunjeni i ošamućeni od nanešene nam nepravde koja uzgred budi rečeno nije kršenje zakona, mi ne znamo šta dalje. Polako plaćamo naše obaveze i kunemo zakonodavce i ovakav sistem u kome mora da se plati porez na ono što nismo dobili i ko zna da li ćemo ikada dobiti.
Sud je odradio svoje, poreska uprava takođe, a umesto krivca porez će platiti radnik jer on eto ima, a jadni poslodavac nema.
E moja pravdo, tvoj povez preko očiju je samo za bogate, za sirotinju vidiš sve do detalja.
