Širli Džekson

[Baudrillard]

Rođena je 14. decembra 1916. godine u San Francisku (Kalifornija), u porodici više srednje klase. Kao devojčica bila je sklona gojaznosti zbog čega se osećala nesigurno; slabo se družila sa vršnjakinjama i povlačila se u sebe, u pisanje.

Godine 1933. njena porodica se preselila u Ročester, u državi Njujork. Selidbu u hladni i sumorni Ročester iz sunčane Kalifornije (koju je videla kao „izgubljeni raj”) doživela je veoma stresno. Tu je upisala fakultet ali se povukla posle samo jedne godine zbog jake depresije. Narednu godinu je provela kod kuće, intenzivno pišući.

Kasnije je prešla na Univerzitet Sirakuza. Tu je, kao studentkinja, 1937. godine upoznala Stenlija Edgara Hajmana, takođe studenta, Jevrejina po poreklu i marksistu po ubeđenju; zajedno su uređivali jedan studentski list. Venčali su se 1940. godine, kada je Širli i diplomirala. Hajman je kasnije postao istaknuti književni kritičar, teoretičar i profesor univerziteta, a na suprugu je naročito uticao prenevši joj svoje poznavanje mita i rituala, pa je tako nadahnuo i njenu najpoznatiju priču „Lutrija” (“The Lottery”). On je,takođe, višestruko odgovoran za njen imidž „veštice”, jer je kroz kratke prikaze, predgovore i druge napise potencirao njeno interesovanje za oblasti natprirodnog i okultnog.

Kad su se preselili u Njujork, radila je kraće vreme kao prodavačica u robnoj kući, dok je Hajman bio zamenik urednika časopisa Nju Ripablik (The New Republic). Godine 1942. rodila je prvo dete, dečaka po imenu Lorens. Njena priča „Dođi, igraj sa mnom u Irskoj” (“Come Dance with Me in Ireland”) bila je odabrana za antologiju Najbolje američke kratke priče 1944. (Best American Short Stories, 1944); kasnije su brojne druge njene priče bile birane za tu i slične antologije (Best American Short Stories 1951: “The Summer People”; 1956: “One Ordinary Day, with Peanuts”; 1964: “Birthday Party”).

S mužem se 1945. godine preselila u Nort Benington, u Vermontu, gde je Hajman predavao kao profesor a ona je pisala članke i priče, i povremeno radila kao profesor na zameni. Vremenom su česti gosti u njihovoj kući bili neki istaknuti pisci tog vremena, kao što su Dž. D. Selindžer, Bernard Malamud i Ralf Elison. U listu Njujorker je 26. juna 1948. objavljena njena priča „Lutrija” u kojoj se zavodljivo običnim, realističkim tonom opisuje surovi godišnji ritual žrtvovanja nasumice, lutrijom odabranog „žrtvenog jagnjeta” - u ovom slučaju žene, koja biva kamenovana od strane čitave zajednice. Priča je izazvala neviđenu, pretežno negativnu reakciju šokiranih i zgroženih čitalaca koji su redakciju i autorku zatrpali protestnim pismima. „Sudeći po tim pismima”, pisala je kasnije Džeksonova u eseju „Biografija jedne priče”, „ljudi koji čitaju priče su lakoverni, nepristojni, često nepismeni, i jezivo uplašeni od toga da će neko da im se smeje.”

Danas se „Lutrija” smatra jednim od najvećih bisera kratke priče 20. veka i nalazi se u brojnim antologijama. Za nju je 1949. dobila prestižnu nagradu „О. Henri” za najbolju kratku priču godine. Autorka se, kako je kasnije napisala, nadala da će, smestivši brutalni drevni obred u sadašnjost i u njeno sopstveno selo šokirati čitaoce detaljnom dramatizacijom besmislenog nasilja i opšte neljudskosti u njihovim životima kroz paralelu „normalnih Amerikanaca” sa mentalitetom nacističke rulje spremne na linč. Godine 1949. objavila je jedinu zbirku priča koja je izašla za njenog života: Lutrija; ili avanture Džejmsa Harisa (The Lottery, or the Adventures of James Harris); ostale priče, objavljivane u časopisima, ili neobjavljivane a pronađene u njenim rukopisima, priredili su i kasnije izdali njen muž i deca u više izdanja (The Magic of Shirley Jackson, 1966; Come Along with Me, 1968; Just an Ordinary Day, 1995; Let Me Tell You, 2015). Ukupno je napisala nešto preko sto priča, od čega tek jedna petina ima snažnije elemente gotika ili horora, češće psihološkog negoli natprirodnog. Za dve je dobila prestižnu nagradu američkog udruženja pisaca misterija koja nosi ime Edgara Alana Poa (1961: Mystery Writers of America Edgar Allan Poe Award for Best Short Story: “Louisa, Please Come Home”; 1966: “The Possibility of Evil”).

Zahvaljujući uticajnom književnom agentu uspevala je da bude odlično plaćena za svoje pisanje, kako za priče objavljivane u nekim od najprestižnijih časopisa tog vremena (New Yorker, Saturday Evening Post, New Republic, Yale Review, Hudson Review, Playboy) tako i za popularne napise za domaćice objavljivane u ženskim časopisima (Good Housekeeping, Womans Home Companion, McCall’s, Ladies’ Home Journal, Mademoiselle, Charm, Vogue, Woman’s Day), sa minimalnim honorarom od hiljadu dolara po tekstu. I tako su „ovi komunisti iz tridesetih postali konzumenti u pedesetim“, 56 preselivši se u veliku kuću sa 19 soba, bezbroj mačaka i bibliotekom većom od one koju je imao fakultet na kojem je Hajman radio.

Objavila je šest romana: prva tri su bila slabije zapažena, danas se smatraju manje uspešnim i retko se preštampavaju. Put kroz zid (The Road through the Wall, 1948) govori o adolescentima u jednom predgrađu, Dželat (Hangsaman, 1951) je bildungsroman o studentkinji u umetničkoj školi, a Ptičje gnezdo (The Bird’s Nest, 1954) na pionirski način obrađuje psihologiju devojke sa višestrukim ličnostima u sebi i prvi je na sebe privukao veću pažnju, pa je čak doživeo i filmsku verziju pod naslovom Lizi (Lizzie, 1957; režija Hugo Has). Preostala tri njena romana su skoro podjednako izuzetna i vredna, i do danas se stalno doštampavaju i javljaju u novim izdanjima. Sunčani sat (The Sundial, 1958) je izrazito crnohumorna povest o bogataškoj porodici koja se svojevoljno izoluje na svom velikom imanju, verujući u proročanstvo koje im donese utvara začetnika njihovog bogatstva da će jedino oni na celom svetu biti pošteđeni u blisko nastupajućoj apokalipsi.

Usledila je Ukleta Kuća na brdu (The Haunting of Hill House, 1959), njen jedini horor roman, koji se našao u izboru najbolje proze 1959. godine u Njujork tajms buk rivjuu (New York Times Book Review), a bio je nominovan i za Nacionalnu književnu nagradu (1960, National Book Award nomination). Roman je 1963. prilično uspešno ekranizovan (The Haunting; režija Robert Vajz) i filmska verzija se smatra jednim od klasika horora na filmu uprkos znatnim simplifikacijama u odnosu na roman. Za njim je usledio Oduvek smo živele u zamku (We Have Always Lived in the Castle, 1962), neobičan spoj gotika i ekscentričnog crnog humora o još jednoj izolovanoj, krnjoj porodici čudaka (dve sestre i ujak invalid) i njihovom sukobu sa obližnjom seoskom zajednicom koja ih smatra odgovornim za trovanje ostatka porodice. Pisan je iz ugla mlađe, ozbiljno psihotične sestre i u potpunosti oslikava njenu poremećenu vizuru. Taj roman se našao na godišnjoj listi bestselera a Tajm magazin ga je proglasio jednim od deset najboljih romana godine.

Za njom je ostao i nedovršen roman Pođi sa mnom (Come Along with Me), na kojem je radila u trenutku smrti, o ženi koja nakon smrti nevoljenog muža u potpunosti promeni svoj identitet i počne da se bavi spiritističkim seansama. Odlomak iz tog rukopisa objavljen je u istoimenoj posthumnoj zbirci njenih dotad neobjavljenih radova.
Svoje članke iz popularnih ženskih magazina, vezane za fikcionalizovane anegdote iz porodičnog života, dodatno je obradila i objavila u dve knjige rečitih, hororičnih naslova: Život među divljacima (Life Among the Savages, 1953) i Podizanje demona (Raising Demons, 1957). Indikativno je da se u tim napisima pretežno bavi decom (rodila ih je četvoro), dok je njen suprug u pozadini, ili odsutan. Napisala je i četiri knjige za decu (The Witchcraft of Salem Village, 1956; The Bad Children, 1959; Nine Magic Wishes, 1963; Famous Sally, 1966).

 

[Baudrillard]

U porodičnom i privatnom životu nije imala mnogo sreće. Opterećivao ju je zategnut odnos sa majkom koja je nikada nije zaista prihvatila i zavolela; roditelji su joj se venčali vrlo mladi, i bila je neplanirano i neželjeno dete („rezultat neuspelog abortusa”, kako joj je majka priznala), 57 rođeno prebrzo nakon venčanja. Majci je preči bio društveni buržoaski život nego odgajanje deteta. Oduvek je bila kritična prema ćerki, u svakom pogledu, a naročito u pogledu telesnog izgleda, odnosno njene sklonosti ka gojaznosti. Nije imala razumevanja za njenu nekonvencionalnost i čitavog života je podsticala konformizam. Kada je cela zemlja brujala o zloglasnoj „Lutriji”, majka joj je pisala: „Tati i meni se nimalo nije dopala tvoja priča u Njujorkeru.

Čini mi se, draga moja, da ste vi mladi ljudi današnjice jedino sposobni da zamislite takve sumorne priče. Zašto ne napišeš nešto da ljude razveseliš?” Mnogi u tom odnosu vide koren čestog motiva nerešenog, problematičnog, pa i neprijateljskog odnosa sa majkom u romanima i pričama Širli Džekson. Nesređen odnos koji je imala sa majkom delimično je ponovila i u tretmanu svoje dve ćerke; jedna od njih pokušala je samoubistvo nekoliko nedelja pre smrti Džeksonove. Prema ocu, koji se kao mladić doselio iz Engleske i koji joj je usadio ljubav prema kulturi i umetnosti, gajila je pozitivnija osećanja, iako je on u suštini, u njenom zrelom dobu, podržavao majčine konzervativne stavove.

Očevi i očinske figure u njenim delima često su mrtvi, odsutni ili nesposobni (čak i doslovno, kao karikaturalno senilni invalidi), dok majke, čak i kad su mrtve, ostavljaju snažan i neizbrisiv uticaj. Njen suprug, Stenli Hajman, prepuštao joj je vođenje domaćinstva, ne hajući da joj pomaže u tome, iako je ona, svojim napisima u časopisima i svojim pričama i knjigama, pisanim paralelno sa odgajanjem dece i staranjem o domu, donosila u kuću veće prihode od njega. U svojim neobjavljenim dnevnicima Džeksonova priznaje da ju je suprug, praktično, silovao, odnosno primoravao na seks protivno njenoj želji: „Ako je ovo seks ja tu ništa ne mogu da učinim. Prisilio me je, tako mi bog pomogao, i tokom tako dugo vremena da nisam smela ništa da kažem i izbegavala to samo onda kad sam mogla a sad se bojim da mu dopustim i da me dodirne.“ 58 Od sredine 1940-ih pa do kraja života nosila se mišlju da okonča taj brak, ali za to nije imala snage. Povrh svega, Hajman je bio notorni ženskaroš, sklon zavođenju studentkinja sa kojima je imao brojne afere, a ponekad ih je dovodio čak i u porodični dom. Jednom od tih studentkinja, koja je bila u istoj klasi sa njegovom ćerkom Džoan, on se i oženio ubrzo nakon što je Džeksonova umrla.

Širli Džekson je bila zavisna od alkohola; jednom je majci priznala da je odbila učešće na okruglom stolu o štetnosti alkohola zato što je njemu više naklonjena nego što je protivna. Pored toga, bila je zavisna i od raznih lekova, počev od kodeina, koji je uzimala zbog migrena (dobijenih nakon što se udala) pa do jačih stvari: pilula za dijetu, amfetamina, itd. U pedesetim je svemu tome dodala i razne sedative (fenobarbitol i torazin) koje je neumereno koristila. Bila je zavisna i od pušenja i od hrane: zabeleženo je da je jela pola kilograma putera dnevno. U velikom gradu (Njujork) patila je od agorafobije i straha da se neboderi ne sruče na nju; u manjim mestima, poput Beningtona u koji se nastanila, razvila je paranoju u odnosu na malograđansku uskogrudost i pakost seljana. Do početka šezdesetih više nigde nije mogla da krene bez alkohola i lekova.

Posledice stresa bili su kolitis i nizak pritisak, a pred kraj života joj se povratila i agorafobija. Jednom prilikom puna tri meseca nije mogla da izađe iz kuće. Ponekad, pred kraj života, priviđali su joj se likovi, glasovi, muzika; bila je pritisnuta neprekidnim osećajem da je neko progoni i kontroliše. Imala je dijagnozu „akutne anksioznosti“. Pisala je: „Nesigurna, nekontrolisana, pisala sam o neurozama i strahu, i sve moje knjige nanizane jedna uz drugu bile bi jedno dugačko dokumentovanje anksioznosti.” 59 Krajem 1964. doživela je nervni slom izazvan time što se suprug upustio u ozbiljniju vezu sa studentkinjom nego što je dotad običavao.

Poslednji zapis u njenom dnevniku glasi: „Jedini način bekstva je pisanje molim te bože pomozi mi molim te pomozi mi i ne pokazuj nikome ne pokazuj nikome jednog dana molim te bože pomozi mi ne pokazuj nikome jer zaključano” (sic).

Umrla je u svom domu u Vermontu, u snu, od srčanog udara, 8. avgusta 1965.

Njenoj prozi posvećene su brojne studije i zbirke eseja, a 2007. godine ustanovljena je i nagrada koja nosi njeno ime (The Shirley Jackson Award). Brzo je postala prestižna, a dodeljuje se istaknutim dometima u oblasti književnosti psihološkog saspensa, misterije, horora i mračne fantastike, i to u kategorijama romana, novele, novelete, kratke priče, zbirke i antologije.

Dejan Ognjanović

 

[Baudrillard]

 

[Baudrillard]

Širli Džekson: The Sundial​

Kao i u Ukletoj kući na brdu i u Oduvek smo živeli u zamku, i u ovom romanu Širli Džekson kuća igra značajnu ulogu. U pitanju je gotovo pa zamak koji je izgradio ekscentrični Halloran i opasao visokim zidinama kako bi imanje izolovao od ostatka sveta. On je na početku romana već odavno upokojen, ali ga je nasledila čitava porodica podjednakih ekscentrika i čudaka. Već se na prvim stranicama može saznati i o porodičnim ubistvima i o željama u pogledu bliske smrti drugih članova porodice. Premda ni u Ukletoj kući ne nedostaje čudaka, The Sundial je po tom pitanju ipak sličniji Oduvek smo živeli u zamku.

Takvim likovima, kojima, čini se, i nije potreban dodatni povod da budu dovoljno interesantni za roman, Širli Džekson ipak daruje okidač koji će ih još stepenovati. Naime Halloranov duh se ukazuje njegovoj kćerki (sada starici) i saopštava joj da se bliži smak sveta, a da će pošteđeni biti samo oni koji se nađu na njihovom imanju. Ne treba potcrtavati da ovi šašavi likovi ni dvaput ne promisle pre nego što ovu informaciju prihvate.

Širli Džekson ovde uvodi još jedan od svojih omiljenih motiva, a to je motiv gosta, odnosno gostiju. I mada ovde pridošlice ne remete status kvo kao u, recimo, Oduvek smo živeli u zamku, oni doprinose šarolikosti brojnih glasova. Premda, kako rekosmo, likovi smak sveta uzimaju zdravo za gotovo i rade jedino na pribavljanju potrebnih namirnica i predmeta kako bi im život nakon nestanka ostatka sveta bio što udobniji, kako se roman bliži kraju, pojedinci će ipak iskazati želju da ovu kuću napuste.

The Sundial po mnogo čemu nalikuje na pozorišni komad. Dijalozi su dominantni (najčešće posve blesavi razgovori koje je katkad teško i pratiti i razumeti) i dominacija jedne lokacije, odnosno pomenute kuće i okućnice. Opet, dijalozi su presečeni narativnim i meditativnim delovima u kojima sva stilska briljantnost Širli Džekson dolazi do izražaja. Scene su sečene grubim filmskim rezovima, a podjenaki su i ulasci u poglavlja. Sve je pisano izuzetno ekonomično, krajnje moderno i posve neobično, te je ovaj roman teško i žanrovski odretiti i uporediti s nekim drugim. Većim delom je tekst zabavan i smešan, ali, ako se malo odmaknemo od likova i njihovog sagledavanja događaja, sve opisano dobija znatno mračniju notu. Širli Džekson je još jednom dokazala neprikosnovenost u "svom žanru".

Željko Obrenović

 

[Baudrillard]