Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, gospođe i gospodo ministri,
Imao sam potrebu i nameru da se obratim i gospodinu premijeru i predsedniku države, vidim da ih, nažalost, nema, ali će bar izostati srdžba premijerska, budući da, kako se približava trenutak kada Pepeljuga treba da izgubi cipelicu, konji da se pretvore u miševe, a kočija u bundevu, srdžba našeg premijera prema DSS raste, tako da je u tom smislu možda i dobro što nije ovde.
Ne mogu da se otmem utisku, dragi prijatelji, da je najčešće pominjana sintagma u ovoj rezoluciji upravo Evropka unija – istupanje, odstupanje, dolazak, prilazak itd. Samo ću vam na brzinu reći da se, recimo, u drugoj alineji preambule kaže: „postupanje EU“; pa se onda kaže u tački 1. u članu g): „razgovori sa predstavnicima u Prištini i svaki dogovor koji budu postigli, treba da daju doprinos evropskim integracijama Republike Srbije“; pa se onda u tački 4. kaže: „Republika Srbija pristupa dijalogu sa Prištinom svesna značaja koji bi postizanje obostrano prihvatljivog rešenja imalo da se ubrzaju integracije čitavog zapadnog regiona u EU“ itd.
Sa svojim skromnim obrazovanjem i pameću bio sam, dragi prijatelji, ubeđen da ova rezolucija treba da sačuva teritorijalni integritet otadžbine, da treba da sačuva njenu celovitost, da treba da sačuva suverenitet i dostojanstvo, da ponudi ruku pomirenja Albancima, insistirajući na činjenici da je Kosovo i Metodija zauvek, oduvek i večito srpsko, kao i praprostor nastanka srpske države, vere, crkve, jezika, identiteta; da je kao takvo rodno mesto srpske nacije i svakog Srbina pojedinačno; da Gračanica, dragi prijatelji, nije samonikli korov na kupusištu, a da Simonida nije zidni tapet kupljen u obližnjem Merkatoru.
ŠTA MORA DA SPREČI REZOLUCIJA Nažalost, nema gospodina premijera i nema gospodina predsednika i ja to ne mogu da im kažem. Reći ću još jednu stvar. Uz sve te činjenice, na to i takvo Kosovo, potpuno zavičajno pravo polažu i svi oni Albanci koji su tamo rađali svoju decu i sahranjivali svoje roditelje. Po mom skromnom razumevanju stvari, ova rezolucija trebalo je da govori o neminovnosti istorijskog sporazuma dva zavađena naroda da bi ubuduće živeli bez zađevica, bez krvi, trgovine narkoticima i unutrašnjim organima. Zaista, apsolutno ne razumem kakve to veze ima sa priključenjem EU.
Ova rezolucija treba da spreči novu spiralu nasilja, pojavu srpske gerile na Kosovu, na severu Kosova, da spreči ukus gorčine i kolektivnu frustraciju da je Kosovo izgubljeno, da eliminiše jednom zauvek ideju o tome da se Kosovo može izgubiti, jer, dragi prijatelji, Kosovo nije dugme da može da se izgubi.
Ono je – kao što vam je, pretpostavljam, poznato – oteto, a, kada se nešto preotima, to ne čine preotimači, nego oslobodioci. Samo što iza oslobodilaca – iza njihovih belih konja ili belih tenkova, svejedno – idu ili pesnici ili snimatelji, a odmah iza njih ide osveta. U tom smislu taj circulus viciosus trebalo je da spreči ova rezolucija. Zato je, napokon, valjda i pisana, a ne zbog priključenja EU.
Kucate na vrata i prosite, dragi prijatelji evrofiličari, udatu i već odavno isprošenu devojku. Brod koji se zove Evropa uveliko tone. Putnici ga u prepunim čamcima za spasavanje napuštaju potpuno uspaničeni, a samo srpski čamac sa zajapurenim veslačima i usplahirenim kormilarom, ushićenim kormilarom jednako koliko i usplahirenim, uveliko i energično veslaju prema olupini. Ni jedna, dragi prijatelji, multikonfesionalna i multinacionalna imperija nije opstala. Neće ni ova.
Da vas podsetim na Sovjetski Savez, da vas podsetim na Britansku imperiju, Rimsku imperiju, Otomansku, Austrougarsku... Sve su se raspale u krvi i pepelu. Na tu lomaču, bar kada su u pitanju Turska i Austrija, i mi smo, verovali ili ne, dodali ponešto cepanica.
NIŠTA PRE BRAKA Evropa je komforna grobnica za male narode. Pa ne mislite valjda da glas jednog Luksemburga ima jednaku snagu kao glas jedne Francuske. Da glas jedne Slovenije ima jednaku snagu kao glas jedne Nemačke. Dragi prijatelji, kada Angela govori, Janez trepće tiho i nečujno. Doduše, kad Angela govori, svi trepću tiho i nečujno.
Srbija na ta vrata kuca prekasno i Srbija tamo nije dobrodošla. Evropa se, dame i gospodo, raspada. Pitajte Grke, Portugalce, Irce, Mađare. A vi govorite o istančanom smislu za realnost. Realnost nije konstanta. Najmanje je politička konstanta. Da je tako, mi bismo i danas agama šetali opanke i pristajali na pravo prve bračne noći. Da je tako, Hitler bi i danas bio u Parizu, a Hrvatska i Slovenija još bi bile u Jugoslaviji. Kad ste bolesni, dragi prijatelji, ne pristajete na realnost. Lečite se. Kad vam je dete, nedajbože, u kandžama narko-mafije, ne pristajete na realnost, nego zovete rođake, prijatelje, lekare, psihologe. Nećete ga, svakako, uvažavajući realnost, ostaviti na milost i nemilost narko-dilerima i sačekati da ga overenog pronađu u nekom skvotu ili nekom haustoru, nego ćete, pozivajući lekare, porodicu, psihologe, psihijatre, ako treba zakucati na vrata i premijera i predsednika i zvati vojsku i vatrogasce, pod uslovom da imate vojsku i da imate vatrogasce.
Čekaćemo kao Jevreji, čeznuti za božurima i čekati da se realnost promeni, bez kompleksa da se baš nama zalomilo da rešimo ovaj viševekovni konflikt, da po svaku cenu moramo u istorijske čitanke. Čekaćemo da se političke okolnosti promene, da Amerikanci odu u Venecuelu, da splasne albanski trijumfalizam, da pametnija deca uzmu stvari u svoje ruke, kao što su čekali Kiprani, kao što je čekao Kutuzov, kao što čekaju Škoti, kao što čekaju Kinezi. Nije brzina uvek vrlina.
Skratiću pošto moje kolege treba da govore, ali imao sam još nešto važno da vam kažem. Dakle, ukoliko se i vi opredelite za onu ranije toliko puta ponovljenu mantru – Evropa nema alternativu, Evropa nema alternativu, Evropa nema alternativu – i ako to bude politička matrica i vas sada na vlasti, mogu da zamislim jedan susret pod zvezdanim nebom Košutnjaka u kome on moli da mu ona da, a ona kaže: „Ništa pre braka“. On kaže: „Daj mi, molim te“, a ona kaže: „Ništa pre braka“. On kaže: „Daj mi, ženiću te“, a ona kaže: „Ništa pre braka“. Onda on kaže: „Daj mi, to će nas približiti Evropskoj uniji“.
Dragi prijatelji, da li mu je dala, šta mislite? Živela Evropska unija!
Jedan je Siniša Kovačević
Imao sam potrebu i nameru da se obratim i gospodinu premijeru i predsedniku države, vidim da ih, nažalost, nema, ali će bar izostati srdžba premijerska, budući da, kako se približava trenutak kada Pepeljuga treba da izgubi cipelicu, konji da se pretvore u miševe, a kočija u bundevu, srdžba našeg premijera prema DSS raste, tako da je u tom smislu možda i dobro što nije ovde.
Ne mogu da se otmem utisku, dragi prijatelji, da je najčešće pominjana sintagma u ovoj rezoluciji upravo Evropka unija – istupanje, odstupanje, dolazak, prilazak itd. Samo ću vam na brzinu reći da se, recimo, u drugoj alineji preambule kaže: „postupanje EU“; pa se onda kaže u tački 1. u članu g): „razgovori sa predstavnicima u Prištini i svaki dogovor koji budu postigli, treba da daju doprinos evropskim integracijama Republike Srbije“; pa se onda u tački 4. kaže: „Republika Srbija pristupa dijalogu sa Prištinom svesna značaja koji bi postizanje obostrano prihvatljivog rešenja imalo da se ubrzaju integracije čitavog zapadnog regiona u EU“ itd.
Sa svojim skromnim obrazovanjem i pameću bio sam, dragi prijatelji, ubeđen da ova rezolucija treba da sačuva teritorijalni integritet otadžbine, da treba da sačuva njenu celovitost, da treba da sačuva suverenitet i dostojanstvo, da ponudi ruku pomirenja Albancima, insistirajući na činjenici da je Kosovo i Metodija zauvek, oduvek i večito srpsko, kao i praprostor nastanka srpske države, vere, crkve, jezika, identiteta; da je kao takvo rodno mesto srpske nacije i svakog Srbina pojedinačno; da Gračanica, dragi prijatelji, nije samonikli korov na kupusištu, a da Simonida nije zidni tapet kupljen u obližnjem Merkatoru.
ŠTA MORA DA SPREČI REZOLUCIJA Nažalost, nema gospodina premijera i nema gospodina predsednika i ja to ne mogu da im kažem. Reći ću još jednu stvar. Uz sve te činjenice, na to i takvo Kosovo, potpuno zavičajno pravo polažu i svi oni Albanci koji su tamo rađali svoju decu i sahranjivali svoje roditelje. Po mom skromnom razumevanju stvari, ova rezolucija trebalo je da govori o neminovnosti istorijskog sporazuma dva zavađena naroda da bi ubuduće živeli bez zađevica, bez krvi, trgovine narkoticima i unutrašnjim organima. Zaista, apsolutno ne razumem kakve to veze ima sa priključenjem EU.
Ova rezolucija treba da spreči novu spiralu nasilja, pojavu srpske gerile na Kosovu, na severu Kosova, da spreči ukus gorčine i kolektivnu frustraciju da je Kosovo izgubljeno, da eliminiše jednom zauvek ideju o tome da se Kosovo može izgubiti, jer, dragi prijatelji, Kosovo nije dugme da može da se izgubi.
Ono je – kao što vam je, pretpostavljam, poznato – oteto, a, kada se nešto preotima, to ne čine preotimači, nego oslobodioci. Samo što iza oslobodilaca – iza njihovih belih konja ili belih tenkova, svejedno – idu ili pesnici ili snimatelji, a odmah iza njih ide osveta. U tom smislu taj circulus viciosus trebalo je da spreči ova rezolucija. Zato je, napokon, valjda i pisana, a ne zbog priključenja EU.
Kucate na vrata i prosite, dragi prijatelji evrofiličari, udatu i već odavno isprošenu devojku. Brod koji se zove Evropa uveliko tone. Putnici ga u prepunim čamcima za spasavanje napuštaju potpuno uspaničeni, a samo srpski čamac sa zajapurenim veslačima i usplahirenim kormilarom, ushićenim kormilarom jednako koliko i usplahirenim, uveliko i energično veslaju prema olupini. Ni jedna, dragi prijatelji, multikonfesionalna i multinacionalna imperija nije opstala. Neće ni ova.
Da vas podsetim na Sovjetski Savez, da vas podsetim na Britansku imperiju, Rimsku imperiju, Otomansku, Austrougarsku... Sve su se raspale u krvi i pepelu. Na tu lomaču, bar kada su u pitanju Turska i Austrija, i mi smo, verovali ili ne, dodali ponešto cepanica.
NIŠTA PRE BRAKA Evropa je komforna grobnica za male narode. Pa ne mislite valjda da glas jednog Luksemburga ima jednaku snagu kao glas jedne Francuske. Da glas jedne Slovenije ima jednaku snagu kao glas jedne Nemačke. Dragi prijatelji, kada Angela govori, Janez trepće tiho i nečujno. Doduše, kad Angela govori, svi trepću tiho i nečujno.
Srbija na ta vrata kuca prekasno i Srbija tamo nije dobrodošla. Evropa se, dame i gospodo, raspada. Pitajte Grke, Portugalce, Irce, Mađare. A vi govorite o istančanom smislu za realnost. Realnost nije konstanta. Najmanje je politička konstanta. Da je tako, mi bismo i danas agama šetali opanke i pristajali na pravo prve bračne noći. Da je tako, Hitler bi i danas bio u Parizu, a Hrvatska i Slovenija još bi bile u Jugoslaviji. Kad ste bolesni, dragi prijatelji, ne pristajete na realnost. Lečite se. Kad vam je dete, nedajbože, u kandžama narko-mafije, ne pristajete na realnost, nego zovete rođake, prijatelje, lekare, psihologe. Nećete ga, svakako, uvažavajući realnost, ostaviti na milost i nemilost narko-dilerima i sačekati da ga overenog pronađu u nekom skvotu ili nekom haustoru, nego ćete, pozivajući lekare, porodicu, psihologe, psihijatre, ako treba zakucati na vrata i premijera i predsednika i zvati vojsku i vatrogasce, pod uslovom da imate vojsku i da imate vatrogasce.
Čekaćemo kao Jevreji, čeznuti za božurima i čekati da se realnost promeni, bez kompleksa da se baš nama zalomilo da rešimo ovaj viševekovni konflikt, da po svaku cenu moramo u istorijske čitanke. Čekaćemo da se političke okolnosti promene, da Amerikanci odu u Venecuelu, da splasne albanski trijumfalizam, da pametnija deca uzmu stvari u svoje ruke, kao što su čekali Kiprani, kao što je čekao Kutuzov, kao što čekaju Škoti, kao što čekaju Kinezi. Nije brzina uvek vrlina.
Skratiću pošto moje kolege treba da govore, ali imao sam još nešto važno da vam kažem. Dakle, ukoliko se i vi opredelite za onu ranije toliko puta ponovljenu mantru – Evropa nema alternativu, Evropa nema alternativu, Evropa nema alternativu – i ako to bude politička matrica i vas sada na vlasti, mogu da zamislim jedan susret pod zvezdanim nebom Košutnjaka u kome on moli da mu ona da, a ona kaže: „Ništa pre braka“. On kaže: „Daj mi, molim te“, a ona kaže: „Ništa pre braka“. On kaže: „Daj mi, ženiću te“, a ona kaže: „Ništa pre braka“. Onda on kaže: „Daj mi, to će nas približiti Evropskoj uniji“.
Dragi prijatelji, da li mu je dala, šta mislite? Živela Evropska unija!
Jedan je Siniša Kovačević
