Sretala sam se sa tim. Na zalost, takve osobe su uvek u ulozi zrtve. Vecinom ih stavljaju u isti kos, potencijalnih zlostavljaca. Niko ne obraca paznju i na onu drugu pojavu. Takvi ljudi mogu upravo zbog svoje nesrece postati totalna suprotnost od zlostavljaca. Oni mogu biti mnogo osetljiviji od drugih na tudje muke i nevolje, uvek spremni da pomognu. Ostaju u ulozi zrtve jer ih i drustvo ( ukoliko javno kazu sta im se desavalao) uglavnom posmatra drugacije, pocev od onog odvratnog sazaljenja, zaziranja, gleda na njih kao da su osobe sa nekom falinkom . To su mnogo teske stvari, o njima se cuti. Osecaj sramore i samoosudjivanja je toliko jak da takvi ljudi to i ne iznose na videlo. Cute o tome i na kraju puknu pod tolikim pritiskom , postaju sami nasilnici jer ne umeju drugacije da funkcionisu, ne umeju da kanalisu tu tesku muku koju nose u sebi na pravi nacin. Svaku provokaciju , svaku losu stvar koja im se desava prenaglaseno dozivljavaju. Zauvek u dusi ostaje ta nesreca kao okidac, oni su poput uplasene,ranjene zveri. Nezadovoljstvo prokulja, bes, tuga . Onda zrtva krece u akciju, u " samoodbranu " i pretvara se u zlostavljaca, zlostavlja druge ali najvise kaznjava sebe. Sad do kog stadijuma ce doci zavisi i od psihe zlostavljane osobe.
Ovako razmisljaju decaci koji su jos u razvoju i plase se zena, a i oni koje je neka debelo razocarala.
