Pomislim da ponekad patim od takvog sindroma, kada imam potrebe da spasim svet. Ne, ne ceo svet... U tome i jeste problem... Lakše je spasiti ceo svet, ono što je svet u svom osnovnom značenju, ali kada ti svet predstavlja jedna određena osoba, tada se sve komplikuje. Sve što imam dala bih, ali to ne bi promenilo baš ništa... Gledaš sa strane tako, ne idu suze, jer ona ne plače... Ali nešto fali... Ona kao da nema usta da kaže, nego tako sve ostane u okviru tih visokih zidova i šta onda uraditi? Ne čitam misli. Čujem uzdisaje, ali kako ih prekinuti? Hoću radije da slušam taj zvonki smeh iako bi bio posvećen nekom drugom... Ali to uopšte nije bitno, jer ne radi se o meni. Hoću da njoj bude sve dobro, iako smatram da to što ona želi je sve pogrešno, neka joj bude, samo neka je srećna. I onda progutam sve i nasmejem se, jer shvatim da to nije moj problem. Ne moram nikog da spašavam, jer ono što nju brine su u stvari trivijalne stvari. I onda bude lakše. Sebično, ali lakše.
Sindrom heroja
- Začetnik teme dreamer.max
- Datum pokretanja
...nekoliko puta sam spašavao svet..sednem ispod drveta i tako ćutim danima satima...odrvenim !
...sad sam se razdrvenio; učovečuljio pa tako sedeći ispod drveta kao svaki dobri seljober udarim u dremku...
..evo ovako... svet se sam spašava...a ljubav ... šta da kažem !? ah ljubav , ljubav !!??
..evo ovako... svet se sam spašava...a ljubav ... šta da kažem !? ah ljubav , ljubav !!??