Pozdrav jos jednom. Jos uvek mi nisu najjasnije vase tacke odstupanja, tj nisu mi sve jasne, pa bih da rascistim to, i nadam se pomognem i drugima da vas razumeju bolje.
Суштина је врло проста: да ли су пословне банке емисионе установе, далеко веће и значајније него ЦБ или нису? Ако јесу (како ја тврдим и доказујем), одакле им право да креирају новац/кредите ниизчега (дефакто их кривотворе)? На крају крајева, где је ту корист за друштво, ако знамо да су те исте банке у страном или приватном власништву? Како се то одражава на ликвидост, инвестиције, запосленост, односно квалитет живота у овој нашој Србији? Да ли су Немци, Аустријанци; Швеђани, Јапанци и други развијени народи будале, јер ето негују своје државне банке? Има ли то везе са њиховом примарном функцијом, а то је емисионо-кредитна? Може ли се уопште говорити о некаквој "националној" валути, ако при том не постоје националне банке које би ту валуту емитовале, итд, итб.
Prvo pitanje:
Jedina banka u drzavi ima racio rezervi tacno na granici mogucnosti, jer su obavezne rezerve tacno 10 posto, a njoj je racio rezervi tacno 10 % recimo, i stoga se ni na koji nacin vise ne moze izlagati odobravanju novih kredita. Dodje klijent A koji vec ima otvoren tekuci racun i hoce da na njega uplati 1000 dinara, u papiru, nasao ih covek na ulici recimo. Slozicete se obojica, siguran sam, da ce sada racio rezervi biti veci od 10 posto. Moje pitanje glasi, kada dodje klijent B u banku i pozeli da uzme kredit iz banke, a sredstva zeli prebaciti na drugi tekuci racun, neke firme, u toj istoj jedinoj banci, koliko ce maksimalno moci banka prema svom bilansu stanja trenutnom, odobriti kredita, ukoliko znamo da nema nijedne druge banke na trzistu od koje bi "pozajmila" primarni novac?
Одмах да ти кажем да обавезна резерва нема никакве везе са одобреним кредитима, већ са обавезама банке према депонентима / повериоцима. Банке су дужне да обрачунају ту резерву таман да немају ни један одобрен кредит. То значи да је једини лимит при одобравању кредита спремност њихових клијената да се задуже, односно могућност да враћају те кредите.
Тако је барем било до појаве базелских стандарда којима банкарска мафија из стратешких разлога забрањује менаџменту својих банака раст кредитне активности, односно налаже малим, а "преинвестираним" банкама да се продају већим играчима на глобалном тржишту. Све под паролом "финансијске стабилности и одрживости", док заправо желе глобалну кризу и даљу концентрацију моћи и богатства. Јер кад пресуши кредитна славила, са њом стају и привредне активности. Очајни и неинформисани људи тада пристају на све, па и на драконске „мере штедње“, те се јавља парадоксална ситуација „оскудице усред обиља“.
Drugo pitanje:
Na trzistu posluju samo dve banke, pod nadzorom CB. svaka od njih dakle ima deponovanu efektivu u CB, i naravno deo efektive ostavljen fizicki u banci radi odrzavanja likvidnosti. Recimo da klijent A iz banke Azeli da 1000 dinara svojih sredstava sa svog tekuceg racuna, prebaci na tekuci racun neke firme B, na ime autodelova recimo koje bi time kupio. Medjutim ta firma B ima tekuci racun u drugoj banci, banci B. Pitanje glasi, koliko ce se sredstava sa racuna deponovanih sredstava u CB, banke A prebaciti na racun banke B , na ime ove jedne transakcije na tekucim racunima?
У описаној ситуацији, 1000 динара се преноси са једног клијентског рачуна на други, а не са рачуна једне банке другој банци. Не би било лоше да прочиташ прописе из ове области, пре свега Закон о платном промету.
У интерном платном промету (између клијената исте банке), долази до промена само на страни пасиве, тачније мења се њена структура, док номинално остаје иста. Један текући рачун се задужује, другом се одобравају средства. Биланс банке је у равнотежи. ЦБ нема ништа са тим и отуда назив интерни платни промет.
Са друге стране, у међубанкарском платном промету, банкстери морају успоставити равнотежу у билансима најмање две банке и зато је ту потребан посредник, тј. медијатор да би се избегле грешке и неспоразуми. Из истих разлога се захтева и „двоструко покриће“ у моменту извршења трансакције, јер овог пута у банци А нема одговарајуће промене на страни пасиве, обзиром да се онај други рачун сада налази у банци Б. Да би испоштовали принцип двојног књиговодства и замазали народу очи, финансијски предатори добровољно смањују салдо свог обрачунског рачуна у ЦБ који представља активу, јер знају ће им се у некој другој (обрнутој) трансакцији то вратити, плус камате, провизије и накнаде као главни извор прихода.
За крај сам оставио један цитат из семинарског рада „Депозити банака“, где студент уз надзор професора потпуно несвесно прича о једној од највећих превара у историји човечанства. Штоб` се рекло, рече и остаде жив(а):
http://www.scribd.com/doc/74837920/DEPOZITI-BANAKA
„ Svi bankarski depoziti se mogu klasificirati po sledećim kriterijumima:
1. po kriterijumu porekla,
2. po kriterijumu imovinko – pravnog statusa vlasnika depozita ,
3. po kriterijumu ročnosti (vremenske mogućnosti raspolaganja od strane vlasnika),
4. po kriterijumu namene
(1) Po kriterijumu porekla,
depoziti mogu biti: stvarni (realni ili primarni) koji nastaju uplatom gotovog novca na račun banke, prenosom sa nekog drugog depozita,transferom iz neke druge banke,
i izvedeni depozit koji je nastao kreativnom funkcijom banke, odnosno njenom sekundarnom emisijom novca a na bazi odobrenog kredita komitentu banke
Prema nekim autorima stvarni i izvedeni depoziti nastaju: stvarni (primarni) depoziti na osnovu inicijative bančinog komitenta, a izvedeni (sekundarni) depoziti nastaju na osnovu inicijative same banke. Inicijativom komitenta banke dostvaranja depozita dolazi kada npr. komitent banke izvrši uplatu gotovine na račun banke.U bilansu stanja banke ova uplata se knjiži u aktivi a istovremeno zbog bilansne ravnotežeknjiženje se vrši i u pasivi, jer banka ima obavezu prema komitentu za iznos uplaćenegotovine, a ova obaveza je depozit dotičnog komitenta. Ovako nastao depozit zove se stvarni ili primarni depozit jer je njegovom stvaranju prvo prethodilo polaganje gotovine (realne vrednosti) a onda, u drugom koraku je nastao depozit.
Inicijativom banke dostvaranja depozita dolazi tako što banka odobri kredit svom komitentu, tako da je u bilansu stanja banke prvo nastalo (stvoreno) potraživanje banke u iznosu odobrenog kredita(aktiva), a zbog ravnoteže bilansa, u pasivi je nastao depozit u visini odobrenog kredita iobaveza banke po tom osnovu. Ovako nastali depozit je izvedeni, kreirani, sekundarni ili imaginarni depozit.
Kod nastanka ovakvog depozita povećava se i količina novca uopticaju za razliku od primarnog (stvarnog ili realnog) depozita gde se ne menja količinanovca u opticaju, već samo dolazi do transformacije gotovog u depozitni novac. Sekundarni ili izvedeni depoziti su stvarna osnova za kreiranje tzv. dopunskih kredita banke.“
Значи за тзв. стручну јавност, кривотворење новца је креативни чин и ствар иницијативе банке
и то без обзира ко је њен власник? Јавни интерес, закони, правда, морал, шта то беше? Е моји економисти (али и правници), на шта сте спали?
Све у свему, прочитајте ово десет пута ако треба док не схватите и уверите се да Астрал прича истину, а после радите по својој савести. Не треба вам никакав Ђорђе Ђукић или не знам ко да растумачи нешто чему тумачење не треба, јер је све експлицитно речено и кристално јасно. И немојте наседати на медијске обмане:
1. да ето нема новца
2. да су емитовање, тј. штампање новца нешто лоше (не помињући да то увелико и рутински раде пословне банке, док је ЦБ само помагач у овој подмуклој превари)
3. како су ММФ и затезање каиша под фирмом „штедње“ добри за ионако изгладнелу Србију, а и шире, итд.
Пропис о висини стопе резерве је и даље на снази, али он ће се активирати тек када банка прими депозит или узме кредит за свој рачун.
) зашто се у свим примерима новчане мулитипликације користе САМО И ЈЕДИНО ТЕКУЋИ РАЧУНИ, а не и орочени?