sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ŠIMŠIRI SE JOŠ UVEK SMEŠE
Bicikla usporava …silazim muški sa nje…zakačih malo patikom ručku od krošnje učvršćene na gepeku ….šta ću kad sam malečka a bicikla ona velika, prava ženska i iako je sedište skroz spušteno, ne mogu sedeti i nogama dotaću zemlju. Hahahah jel sam na bicikli, jel sam na zemlji….nema izmedju. Malkice se zanesosmo ta lepotica i ja od neravnomerno rasporedjenog tereta na guvernalu. Moralo je tako jer me na povratku s pijace zaustavi tetka Koviljka i nakači samo na guvernal punu torbu paradajza da ponesem kući.Čekala me je ispred svoje kapije da naidjem i nešto poslovala oko cveća….da ne bude bađavna.
“Ali tetka Koviljka ne treba, pa kupila sam paradajz”
“Ne treba? Ajde more….samo ti ponesi gospa Mari…uvek treba. Što da kupujete kad si imamo ovaj naš domaći. Jes’ prodala sve kruške? Gužva li je na pijac..a? Vidim, pazarila si sve što treba…vide li tamo Natu Obradovu? Treba neki rasad od cveća da mi donese ako nije zaboravila? Sto posla mi žene imamo…vidi tebe na sabajle…štipkajući me za obraz hrapavim prstima samo veze tetka Koviljka…a braća ti još spavaju…maaaa, žensko kad se rodi, samo se pati cea vek….More, s’g ću ja da taknem do pijac da gu nadjem”
“Ne vido gu” jedva uspeh da izustim koristeći sekund-dva kad je ona vatala vazduh da uzjašim biciklu i dam na znanje da moram ići.
Otvaram malu kapiju pri čemu ona zapeva onim svojim neobičnim glasom što se izgubi u dve velike šimširaste lopte kraj nje. Šimširi se nasmešiše.
Guram biciklu betonskom stazom....vinova loza sa obe njene strane se na suncu sjaji a ispod nje šareno cveće uživa u svežini jutra. Ragasto vrata letnje kuhinje je popunjen telom gospa Mare….more, muva ne mož kroz vrata da prodje pored nje….samo iznad nanine glave hahaha…čula je kapijicu kako peva…Naslanjam biciklu na stub od vinjage i skidam onu torbu tetka Koviljkinu sa paradajzom. Nana silazi gegajući se niz tri basamka da prihvati stvari…cicana suknja se zanjiha i podje mi u susret divan osmeh zadovoljstva i ljubavi …i ponosa. Smederevac pucketa…bakrač sa vodom je na njemu.
“Oćeš da ti skuvam kafu ili ćeš da jedeš prvo?”
“Kafu nano….jel’ zvala mama ili tetka?”…govorim vadeći namirnice na astal.
“Zvala je tvoja majka….dolaze samo njih dve zajedno vozom prekosutra…bez muških” onako uzgred, nehajno govori nana a zna dobro da tu kombinaciju najviše volim.
Gurnu malo u stranu dve šerpe da napravi mesta za džezvu na delu plotne gde je najjača vatra….”sira stavi u onu plavu kutiju plastičnu…sad ću da pristavim vodu za presolac”.
Sedam ispod vinjage…..hladovina....pogled levo….ruže….pogled desno…ruže…pogled pravo vodeni krin sa velikim jarko zelenim listovima u podnožju kruški…pogled gore…odmaraju grozdovi a komadići plavog neba ušiškani u zelenim listovima loze se spokojno smeše….
Duboko udišem te mirise čekajući kafu….prekosutra ćemo sedeti ovde nas četiri….mmmmm…
Nakon što su nas napustile sve tri moje gospe moj otac je otišao u penziju i jedno vreme živeo u toj kući …ubrzo mu je dosadilo samovanje mada je on i tamo vodio vrlo živ boemski život. Morala sam se saglasiti sa odlukom oca i brata da se kuća i plac prodaju. Morala sam….a kao da su prodavali mene. Samo sam se skupila kao crvić i prihvatila zbog brata kome je taj novac bio potreban. Prestala sam da se nadam da će on održavati kuću i uživati u njoj sa svojom porodicom… Nestajanje….kako mi je, jedino je Maca razumeo jer ga je bilo briga. Zato je došao na ideju da u našem lokalu, gde mi je kancelarija, napravimo galeriju…sprat od ovog novca. Odmah mi je bilo lakše zbog stvaranja. Do prodaje je sve već bilo isplanirano. Stavila sam novac u kovertu i ni dinara iz nje nije potrošeno za nešto drugo. Akcija je počela mojim preseljenjem u lokal pored našeg koji smo zakupili dok radovi traju.
Macina sestrična je tada bila na poslednjoj godini arhitekture. Napravila je nacrt za polukružno stepenište, tehničke crteže, statiku…ma sve….vežbalo dete hahaha. Stepenište je prelepo, zauzima minimum mesta, nije spiralno, stabilno je sa normalnim gazištima i nije strmo. Naravno, prostor ispod njega je iskorišćen kao ostava. Čak sam uspela na stovarištu da nadjem i starinski običan drveni gelendar. Mahagoni boja čamovine kojom je presvučena metalna konstrukcija daje toplinu. Mnogo ljudi koji su želeli da u svojim lokalima naprave galerije je došlo da ga vidi, mnogo majstora je zagledjivalo i merilo. Uradjena je ujedno i izolacija krova, ugradjen krovni prozor…a onda smo kupili material za stolove, police, plakare. Ptičiji javor mahagoni boje sa crnim peckama je isečen po nacrtu kao i crne ploče čija crna površina smiruju sve i daje elegantan izgled. Sastavljanje stolova sa fijokama, lepljenje kant traka i sve ostalo smo naravno sami uradili sa decom na licu mesta.
Moje tri gospe bi bile ponosne. Svakog dana su tu…gledaju nas dve kako stvaramo…moju Cic i mene. Šimširi se još uvek smeše...i ruže iz našeg dvorišta...
Kada nestajanje i stvaranje koračaju jedno kraj drugog onda se ide napred.
Kada nestajanje samo korača.....e, onda se ide nazad
PS Dobro jutro blogeri.....
pa da stvaramo dan 
međ' šimširima...
i meditiram uz 
