СИМОНИДА

hLEOQAl.jpg

Десет година од погрома на Косову...:(
 
Косово је грдно судилиште.Чудно да нико то није видео ни чуо.Нико није видео колоне избеглица,спаљене српске куће и цркве,порушене железничке мостове,лешеве..Нико није видео ни овo...починиоци непознати...

Mramorni_stub_na_Kosovu1.jpg

ТРАГАЊЕ ЗА СТУБОМ КОСОВСКИМ

''Човече,
ти који српском земљом ступаш
било да си дошљак или овдашњи
ма ко да си и ма шта да си
када дођеш на поље
по свему ћеш угледати
пуно костију мртвих...
те са њима и камену природу
мене крстозначног и као стег
видећеш како посред поља
у с п р а в н о с т о ј и м “

/Деспот Стефан Лазаревић/

...Ако је неко од вас пред поноћ или нешто после поноћи приметио како његова смркнутост већ лагано прелази у очај због недостатка речи,сигурно се сетио да косовски божури и сада цветају,црвени од српске и плави од турске крви,и цветаће само на Гази-местану,само тамо и нигде другде на овој планети не могу.

Ако је тако,онда се сетио и свог босоногог детињства на северној падини где је била и ретка шумица,и мермерног белог стуба на Гази-местану, подигнутог од Деспота Стефана Лазаревића.На стубу су уклесане речи Деспотове у славу његовог оца Мученика цара Лазара.Тај стуб више није усправан и усмерен према небу.Чули смо и читали о много срушених храмова и споменика постојања.

О њему-ништа ! Не постоји !

Али,верујем да су хиљаде деце биле на овом пољу што се зове Косово и да су запамтили ону белу мермерну пирамиду и прочитали стихове које ће памтити и они што долазе за нама.А стуб је свуда где је Косово и Метохија.Неко ће га наћи када дође време.Имамо реч!Немамо камено постоље на којем реч бејаше.Али,ако је камен нестао-остала је земља на којој је био.Из ње трава ниче!

Према томе,ако је неком у глувој ноћи синуо трачак светла због речи Деспотове, онда је могао разумети да је читање некада много обухватније од писања и да су речи некада мање потребне од осећања.

О томе се ради на овај тужан дан..

О осећањима!
 
TRAGANJE ZA STUBOM KOSOVSKIM
/ pre 15 godina /

" ...Ovde negda bejaše...

... I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo...

...I sve ovo rečeno svrši se leta 1389, indikta 12, meseca juna 15.dan,

u utorak, a čas je bio 6 ili sedmi, ne znam, Bog zna."

bujori-Nordul-dealului.jpg



Ovo pisanje počinjem rečima Despota Stefana Lazarevica, i odlomcima natpisa na
mramornom stubu. Da, stub na Gazimestanu, neposredno uz spomenik
kosovskim junacima. A on ponosno stoji i odoleva. Prkosi i vremenu i
dušmanima. Nemi svedok Srpskog stradanja.

Idem ka spomeniku, preskačem rupe, otpad i parčad cigli razbacanih naokolo
zajedno sa nabacanom zemljom. Nekoliko kratera od 10 - 15 metara punih vode
od sinoćne kiše, su posledica skorašnjeg divljanja neprijatelja, u
neposrednoj su blizini spomenika.

Jedan pored zapadne ograde druga dva na
istoku. A spomenik u sredini i dalje nepomično stoji. Doduše, geleri su
napravili neznatna oštećenja po fasadi ovog zdanja, uglavnom pri vrhu.
Totalno su uništeni svi objekti koji su se nalazili u blizini.

Jedna mala poštanska zgrada, nekoliko kuća i prelepi restoran u starom srednjevekovno
srpskom stilu "Knežev konak". Kamen na kamenu nije ostao. U polju ispod
spomenika nailazim na jedan manji stari krater. Vec ga trava obrasta, a na
obodu mi privlači paznju biljčica koja se stidljivo pomalja. Mala, skoro i
bez listova ali je otvorila svoje krvavo crvene latice...

"...Sve je mirno. Tajac. Cuti polje ravno,

Gde nekad pade za cetama ceta...

Iz mnoge krvi iznikao davno,

Crven i plav, Kosovski bozur cveta..."

(Milan Rakic)

...Da ima ga naravno i biće ga, dok je i nas.

Obilazim, gledam, ne ide mi se, razmisljam, bes me plavi. Zašto...zasto
pobogu...sudbina opet igra na istu kartu...1389........1999...
samo igra brojki ili...

Gledam čuvene reči:

"Ko je Srbin i srpskoga roda,

i od srpske krvi i kolena..."

...iznad ukršteni mačevi, kao sto se i danas ukrštaju nad nama i našom
sudbinom.Opet Boj na Kosovu, za Kosovo i Srbiju, opet višestruko nadmoćniji
neprijatelj. Nisu nas satrli tada, a neće bogme ni sada. A božur ce i dalje
cvasti, za neke nove junake, Lazare, Obiliće, Jug Bogdane, znane i nezanane,
imene i bezimene...

Ponovo me opsedaju reči Milana Rakića:

"...Danas nama kažu, deci ovog veka,

Da smo nedostojni istorije naše,

Da nas zahvatila zapadnjačka reka,

I da nam se duše opasnosti plase.

Dobra zemljo moja, LAŽU!

Ko te voli danas, taj te voli

Jer zna da si MATI..."

...

:heart:
 
orfej sa ibra;bt257265:
О томе се ради на овај тужан дан..

О осећањима!

Да, о томе се ради....о осећањима...
Хвала од :heart: на овако дивном коментару...

pBDzTuz.jpg


Ја певам
грла чиста
као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам с груменом земље у шаци
као што Син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.

Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
моја Кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица.
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица
ко да је хајдучица.

С њом сам пола столећа
цветао и класао
зрио и гњио
певао и плакао
и да сам јуче умро
не бих знао
да ово нису воћке калемљене
ни поља лебна
ни потоци
већ прерушене муње, вукови и поскоци!

Нагрдише ми земљу
оноћише ми дане
затрнише ми сунце
па се јежим и срдим
ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал ја се опет поносим што сам Србин!

Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени
у мојој рођеној Земљи
ударају међе
прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.

Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем
да посрнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се што сам Србин!

Поносим, кажем,
али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао разлога да мрзи друге.

И само што понекад прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Моја земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.

Само се више не слажемо
са оном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па ко нас лебом
ми њега лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали пред страшни суд.

Поабаше ми рухо
наружише ми лице
око срца ми ланац
на устима катанац
успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал ја се опет поносим
што сам Србин, Балканац!

И само што понекад забугарим гневно
не би ли ме чула небеса уснула
јер нас опет чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Самозвани миротворци што нас завадише
црним тамјаном нам Земљу окадише.
Душебрижници без душе и срца,
главешине, главоње и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих права
сад хоће и насушни хлеб
ваздух и воду.

Ђавољи синови и пасји синовци
коров иштркљао из болесне клице
среброљупци
правдомрсци
криводелци
и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.

Блате ме, брате Иво, за тројицу
муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст невиђена
напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим мале Црнце
Суде ми за своје грехе и злочине
и за све оно што они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!

Моји млади се чуде
што се трујем и лечим
песмом
псовком
инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом

Крив сам једино зато
што не умем да клечим
(осим
да простиш
пред женом
кад радим оне ствари)
а грешан што проћердах
уз дерт
и жал
и севдах
онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.

Мој ђед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је вршалицу
воденицу
ваљалицу
три лампека
Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
што ми прича у грудима
о животу о људима
што ми пева
што ми плаче
што се смеје
што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!

И нећу да будем слуга
ни жбир
ни удворица
ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изашла из јама
моја краљица, обучена у пшеницу и раж,
моја великомученица Србија
укавежена, попљувана и слана
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
и поносим се што сам Србин
Србенда са Балкана!

И само што понекад арлаукнем гневно
не би ли ме чула сазвежђа уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!​
 
orfej sa ibra;bt257270:
TRAGANJE ZA STUBOM KOSOVSKIM
/ pre 15 godina /

" ...Ovde negda bejaše...

... I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo...

...I sve ovo rečeno svrši se leta 1389, indikta 12, meseca juna 15.dan,

u utorak, a čas je bio 6 ili sedmi, ne znam, Bog zna."






...iznad ukršteni mačevi, kao sto se i danas ukrštaju nad nama i našom
sudbinom.Opet Boj na Kosovu, za Kosovo i Srbiju, opet višestruko nadmoćniji
neprijatelj. Nisu nas satrli tada, a neće bogme ni sada. A božur ce i dalje
cvasti, za neke nove junake, Lazare, Obiliće, Jug Bogdane, znane i nezanane,
imene i bezimene...

Ponovo me opsedaju reči Milana Rakića:

"...Danas nama kažu, deci ovog veka,

Da smo nedostojni istorije naše,

Da nas zahvatila zapadnjačka reka,

I da nam se duše opasnosti plase.

Dobra zemljo moja, LAŽU!

Ko te voli danas, taj te voli

Jer zna da si MATI..."

...

:heart:

:hvala: ТИ
Све си рекао, описао...речима...ја сликом...

hKMpx4c.jpg


6oHchFb.jpg


Wwm9dhZ.jpg


GioCbj4.jpg
 
gazimestan12.jpg


КОСОВСКА ПРОКЛЕТА АВЛИЈА ме је једне августовске вечери спојила са, животом отрованим и фикцијом опседнутим, Срђом Косовцем..

И ево ме, ту сам...

ПРОКЛЕТИЈЕ

Срђа није човек скрштених руку али јесте човек кратког века, зле среће и погрешног првог корака,А Косовска полиција му је стално за петама.

За разлику од оног Карађоза, покушавам другачије да помогнем Срђи да изађе из своје проклете авлије на Косову:

-Косовче врли, шта видиш у мраку, на пољу Косову?

-Видим некад моћну Византију на коленима. Дубоко у унутрашњости копна, видим непокорена илирска племена која су формирала државу Албанију. Непрестано ратујући против умируће Византије, Краљ Милутин Немањић је ширио српску државу на југ. Срби су се насељавали, отимајући земљу од покорених народа.Град Звечан је био последње упориште према Византији, одакле су се изливали српски напади.

-Срђа, имаш ли још коју реч да одбраниш себе?

-Видим поред Приштине, сред дивне Паун-пољане, раскрилио се град. Престоница Милутинова!Тајна је његова велика. Нико не зна коме он заштиту пружа и нико не зна чијем је телу то поље крај града постеља. Јер, да није тако, сада не би око нас ветар хујао и сада не би вукови урлали око торова косовских. Сада би све, као на почетку, имали!

-Па, где је тај град? Питају и мене ови неки странци, што су се сада погубили по проклетим авлијама косовским.

-Српске су престонице испод земље, или у туђини или, пак, на небесима!-рече и ућута.

Срђа је гледао негде далеко и замишљено.Свака му је реч била срачунато подругљива, изазивачка и злобна.Чини ми се, нико не уме тако да презире. Он као да има сатански ум и хладно срце а реч му је отров, који капље и оставља трајне ране у души онога који слуша.

А ја се нешто мислим. Истина, ипак, није на страни разума! Срђа Косовац живи у четрнаестом, а хране га радници Србије у двадесет првом веку.

-Срђа, а шта видиш кад зажмуриш...?- грубо га упитах,тек да не занемим.

-Увек и свуда, свуда само јато црних гавранова. Крилато Косово! Вриску и писку неку далеку, лелек љутог боја. И ноћ дугу, предугу. Ноћ у Проклетијама. Јата црних птица,које стравично криче у круговима. Вукове који се урличући једу. Милоша Обилића видим, где по сунцу сади крваве, црвене божуре у живе ране Орловића Павла. Залива их Косовка девојка из кондира вином заборава. Скендербег, Албанац стоји уз Милоша. Звезди Даници у жар врели пири и нешто шапуће војводи Милошу...

97_Crkva_Svete_Petke_-_Borjanica_kod_Leska.jpg


-Истина, ипак, није на страни разума! Док путујеш кроз Косовски вилајет, буђење је нестварно колико и сан...- рекох, тек да не занемим до краја.

-Видим ја и торове моје. Псе Шаргане, што не лају више са верига. Лудост лудачку видим. Видим да је у мојој авлији на Проклетијама попрскан мајски зелени нектар и плави божури од цариградске турске крви. Пијане кише видим, крв пијану, хашиш и марихуану из свих трава да се цеде. И Теуту, моју Симониду, у невиднини видим, јер је свуда тражим. А себе не видим, јер је поноћ у мојој глави!

-А мајку своју, Срђа? Била је жена непоколебљива...

-Видим трагове свих путева мојих, и мојих дедова и прадедова. Завичаје и колевке, из којих се гнезде све моје радости и патње. Видим кућу моју чађаву и најлепше небо над њеним танким димом. Слушам глас мајке, јасни и далеки, који више не долази, нити се одазива.Чујем јаук њеног кукања у Љевишком лудом звону, које ме болно дира. Видим мог несталог брата, којег више нема нигде, ни у једном од свих светова.

-Из твоје проклете авлије на Проклетијама постоје само два пута.У потпуну несвест или у потпуно буђење.Зависи, шта желиш да видиш...

-Проклетије видим и суседну Албанију. И сва Косова видим, и све Проклетије и друге клетије на крвавој земљи и под црним сунцем. И све људе видим и криком им кажем: „Од земље смо исте и од истог сунца!“

-Истина, ипак, није на страни разума!

-Ни Србија! – тихо, као за себе, рече Срђа Косовац...

"Проклетије"- Орфеј :ortaci2:

 
"Nema pesme izvan istine
Volim te
I kada bi poslali na mene životinje sa praznim očima

Volim te
I kada bi iz zemlje iskopali psa da laje na nas

Volim te
I kada bi mi budućnost premestili iza mene

I kada bi me ubili
Volim te

Branko Miljković – Domovini


- Mnogi su ti pisali, neki mislima, neki penkalom. Reči i molitve upućene tebi, tebi neosvojivoj, nedostižnoj, nemoj i dalekoj.
- Neosvojivoj, jer si uspevala da posle svakog udarca ustaneš i ponovo nastaviš da se boriš, da iz ruševina sagradiš dom, da iz pepela rodiš moral, da ni iz čega stvoriš osmeh, da obrišeš suze koje peku tvoju decu, da oprostiš zlotvorima čiji otisci krvavi leže na noževima zabodenim u tvoja leđa... Njihovi otisci, a tvoja krv... Tražila si neprijatelja spolja, a neprijatelj je živeo u tebi. I još uvek živi...A ti im još uvek praštaš. Praštala si kada su te gazili i krali, praštala si kada su te rušili i palili, praštala si kada su ti menjali ime, kada su ti menjali pravac, kada su te gurali u ambis... Zveri žedne krvi, pohlepni gladni para, hobi-ubice, grobari s kravatama... činili su zločine noseći sva tvoja divna i čestita obeležja, a ti si ćutala. Ćutala i praštala im onda, baš kao i sada. A one misli i ona penkala još uvek ne znaju zašto. A one molitve još uvek nad tobom vise. Neuslišene.
- Nedostižnoj, jer niko tako slobodu ljubio nije, kao što su je ljubila tvoja deca. Nedostižnoj, jer je pepeo jednog sveca utkao veru opstanka tvojoj deci iako ih je pakao pržio. Nedostižnoj, jer su sa fronta solunska mrtvi heroji mrtvu tebe oživeli. Nedostižnoj, jer su te gradili siromašnim rukama oni koji su te dušom voleli, oni koji su ti srcem pesme pisali, oni koji su bili tu i kada nisi bila svoja, oni koji su te ljubili razumom, oni koji su ti poklonili predivan jezik, oni koji su umirali s tvojim imenom na usnama... Nedostižnoj, jer ni tako veliki i silni nisu mogli da te osvoje, nisu mogli da shvate kako jedan tako mali i nejaki narod može istovremeno da plače i igra iako mu i život i smisao visi o koncu. Nisu verovali da je smrt veličanstvena kada se daje za slobodu. Nisu bili kadri da razumeju tada, kao što nisu kadri da razumeju ni sada, a ipak znaju. I zato si njima bila nedostižna, a sada si nedostižna postala i nama. Zato što ni ti više... ne razumeš.
- Nemoj, zato što si ćutala kada su tvoju decu nasilno slali u smrt. Nemoj, zato što si ćutala kada su ubice tvoju decu prebijale na tvojim ulicama. Nemoj, zato što si ćutala kada su oružje ubice uperile u tvoju mladost. Nemoj, zato što si ćutala kada je mladost odlazila. Nemoj, zato što si ćutala kada je mladost umirala. Nemoj, zato što si ćutala kada su ubice razum opcrtale kredom na pločniku, kada su ubice ubile viziju, kada su lihvari prodali parče tvoje zemlje... Nemoj, zato što si ćutala i još uvek ćutiš. Nemoj, zato što si sve to zaboravila...
- Dalekoj, jer više ne znam gde si, jer više ne znam koja te to nova-stara tama obavila. Dalekoj, jer više tvoje karakteristike nisu čestitost, poštenje, data reč, iskrenost, blagodarnost, ljubav, mir, sloboda... Dalekoj, jer tvoj opus sada sadrži mržnju, gnev, razvrat, sodomiju, pohlepu, zavist, neumerenost, zločin, zaborav... Dalekoj, jer onaj grcaj u suzama heroja koji su sanjali o tebi i tiho pevali ’Tamo daleko’, ostalo je neosvojivo, nedostižno, nemo i daleko... maštanje. Daleka si meni, Srbijo Majko, zato što si dozvolila da tobom upravlja manjina, ona bolesna, ona mentalno ćopava, ona otrovna... Daleka si meni, jer te vodi nakaza, daleka si meni zato što takvu suicidnost dozvoljavaš sebi. Daleka si, mati, postala si strana, tamo negde, tamo gde te ne prepoznajem, tamo gde ne ličiš na sebe... Takvim postupcima samo me teraš od sebe, a ne možeš ni da zamisliš kako to boli, kako to peče, kida, drobi... Da li bar čuješ te dečje suze koje molitvu ispisuju dok se slivaju niz obraze boje tvoje zastave? Da li znaš kako pati zaboravljeno dete, ostavljeno dete, dete bez imena, dete koje je majka izdala...? Da li si svesna, majko jedina, da baš ta deca beže od tebe tražeći tebe! Beže zato što te ne prepoznaju, traže te jer te vole. A tebe nema... Gde si prokleta bila?! Ka kome ponoru sada brodiš, tako sakata?! Nakaze sada drže žezlo za pravac, one nakaze koje su te osakatile. Ne prepoznaješ ih, nose kostime. Rekao sam jednom da si slepa, da su slepa tvoja deca i da je u zemlji slepih jedino oko razum. No sada shvatam da razum tebi ne odgovara, de fakto ga teraš od sebe, kao da ti koljači više odgovaraju. Ubice pretvaraš u heroje! Gamad slaviš! A oni gadosti u tvoje ime čine. Pa ti samoj sebi raku kopaš, duboku! I opet ćeš pod pokrovom leći... A kako ćeš se sutra zvati!? Koje ćeš to ime nositi, jedina mati? Na kom grobu suze za tobom da prolijem kad ti ni imena više ne znam? Bojim se... Bojim se da priznam sebi da si bila, da jesi i da ćeš ostati samo Krvava Bajka. I da je sve to bilo u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu... Prokleta bila, majko jedina! Prokleta da si slugo nakaza! Mrzim te! Mrzim te suzama koje vrište za tobom! Mrzim te srcem koje kuca zbog tebe! Mrzim te dušom koja za tobom vene! Mrzim te, jer ne mogu da te zaboravim... Mrzim te, zato što te... volim.
- Pljuni me sad! Zgazi me! Neće ti biti prvi put. Prvenac ti je što me sada tako krvnički teraš od sebe. A kuda da odem? Gde parče neba sada da tražim? U čijoj zemlji... Nemoj! Nemoj majko, preklinjem te! Previše je vršnjaka otišlo, previše njih si oterala. Da, baš ti. Tebe krivim, ti si to dopustila. Ti, jedina moja...
- I na kraju želim samo da te pitam, da li je ovde najbitnije ko se kako zove, ko je čije vere, ko je kakve boje kože, kakve seksualne orijentacije...? Ako umrem sutra, želim danas da znam da li je moja majka bila majka sve njene dece, da li je ova zemlja bila za nas, da li je bila za sve naše ljude, da li je ovo bila kuća za nas, da li je ovo bila kuća za svu našu decu...? Ako jeste, izvini. Ako jeste, oprosti. Ako nije, onda ne želim da te se sećam, čak i ako tamo ničeg nema... A ti sad idi tamo kuda te nakaze vode, i zovi se onako kako zveri nalažu. Pa kako bude..."
 

Back
Top