Сат на високој кули је откуцавао подне. Дванаест истоветних тонова ширило се тргом у свим правцима. Беле камене плоче су распршавале сунчеве зраке као светлосне пратиоце звучних одјека и заједно са њима трептали кроз ваздух.
У најдужој сенци стајао је човек. Тренутак заноса га је свог обузео. Сат је завршио своје бројање, звук је и даље пливао тргом, а човек се тргао. У једном тренутку му се било учинило да је осетио нешто као љубав. Љубав ка том непознатом тргу. И шире. Љубав према том непозназом граду, у ком се тако ненадано задесио. И даље. Љубав према свету, чији је део постао вољом свевишњег.
Подигао је руку и отвореним дланом обрисао зној са чела. Тајна коју је носио у себи није му дозвољавала да воли. Имао је сувише велику одговорност. Он је био чувар.
Пустио је мисао преко трга. Кроз град. Око целог света. У мисли је спас. Мисао може све...
У најдужој сенци стајао је човек. Тренутак заноса га је свог обузео. Сат је завршио своје бројање, звук је и даље пливао тргом, а човек се тргао. У једном тренутку му се било учинило да је осетио нешто као љубав. Љубав ка том непознатом тргу. И шире. Љубав према том непозназом граду, у ком се тако ненадано задесио. И даље. Љубав према свету, чији је део постао вољом свевишњег.
Подигао је руку и отвореним дланом обрисао зној са чела. Тајна коју је носио у себи није му дозвољавала да воли. Имао је сувише велику одговорност. Он је био чувар.
Пустио је мисао преко трга. Кроз град. Око целог света. У мисли је спас. Мисао може све...