Хуњади као владар
Фебруара 1445. године у Стоном Београду (Gyulafehérvár), и потом крајем априла у Пешти, састао се сабор владара и црквених поглавара (Дијета) на коме је требало да се реши питање наследника престола, али и да се предузму мере за одбрану против Турака. Створена је привремена управа од пет капетана, међу којима је био и Хуњади као капетан Ердеља и четири округа (vármegye), (мађ. Körösvidék).
Током 1445. године Хуњади је наставио експедиције против Турака стигавши до Никопоља, потиснуо влашког војводу Дракула и на његово место поставио претендента Дана. У међувремену, услед снажних унутрашњих превирања, привремена управа је дала намесништво Хуњадију и 5. јуна 1446. године, у име Ладислава V Посмрчета, прогласила га за губернатора Угарске (Regni Gubernator).
Хуњадијев први потез као намесника је био да крене против немачког краља Фридриха III (Friedrich III), који је одбио да пусти Ладислава V. После пустошења Штајерске, Крањске и Корушке и претње Бечу, Хуњадија су проблеми са других страна натерали да склопи примирје са Фридрихом на две године.
Од папе Николе V је 1448. године добио златни ланац и титулу кнеза, и одмах је обновио непријатељства са Турцима. Прво што је урадио кренуо је на Косово да се сукоби са турским снагама. Битка је трајала два дана од 7. до 10. октобра 1448.. По традицији, Хуњади је изгубио битку захваљујући издаји Дана II, престолонаследника Влашке, и Ђурђа Бранковића, који су пресрели Хуњадијеве савезнике, које је предводио Кастриот (Skanderbeg Gjergj Kastrioti) и спречиле их да се састану, тако да је малобројна Хуњадијева војска изгубила другу битку на Косову. Пошто је на свом путу за Косово крсташка војска пустошила и пљачкала по Србији, Хуњадија је у повратку заробио деспот Ђурађ Бранковић, који је захтевао да му се надокнади штета. Хуњади је затворен у Смедереву све док није плаћен висок откуп. После ослобађања, Хуњади је изгладио размирице у држави и повео казнену експедицију против Бранковића, кога је поразио и наметнуо му тешке мировне услове.
Године 1450. Хуњади је отишао у тадашњу престоницу Мађарске Братиславу (Pozsony) да би уговорио пуштање Ладислава V, са Фридрихом III, али без успеха. Хуњадијеви политички непријатељи су га оптужили да хоће да преузме тоталну власт и правили му још многе смицалице. Да би унео мало мира у свој живот и доказао да је све ово радио за добро Мађарске, одрекао се власти и наслова регента. По повратку у Мађарску 1453. године, ослобођени краљ Ладислав именовао је Хуњадија грофом Бестерце и генералним капетаном краљевства Мађарске. Од краља је такође добио још једно знамење у грбу Бестерце лавове.
Одбрана Београда и смрт
У међувремену источно питање је поново постало актуелно за Мађарску. После пада Константинопоља, 1453. године, Мехмед II је поново бацио поглед на Балкан.
Прва битка се одиграла код Крушевца 1454. године, где је Хуњади до ногу потукао Фериз бега и тиме се још једном доказао као успешан борац против Турака.
Поучен тиме, султан Мехмед је спремио велику војску појачану ратним бродовима. Први циљ Турака је био Београд. Хуњади је одмах кренуо за Београд (Nándorfehérvár) припремајући се за одбрану града. Војску је спремио о свом трошку, припремио је град за одбрану, команду оставио свом шураку Михаљу Силађију (Mihály Szilágyi) и старијем сину Ласлу Хуњадију (László Hunyady), а сам Хуњади је у међувремену припремио флоту од две стотине бродова. Хуњади је своју војску овај пут скупио као за „бити или не бити“. Хришћани са свих страна, предвођени славним проповедником Јованом Капистраном, многи и ненаоружани, скупили су се да би заједничким снагама одбили Турке.
Битка на Дунаву се одиграла 14. јула 1456. године и мађарске снаге су тешко поразиле турску флоту. И на копну су се низали успеси па је тако Хуњади разбио Турке 21 и 22. јула 1456.. У једној смелој акцији бранитељи су изишли изван зидина Београда, заробили турску артиљерију и опљачкали султанов логор. И сам Мехмед се лично, на челу своје пратње, упустио у битку, али је, након што је рањен у бедро, наредио повлачење. Овом победом Јанош Хуњади је обезбедио мир на југоисточним границама Угарске у наредних 70 година.
У току припрема за ову битку и за време њеног трајања, папа Калист III је наредио да црквена звона свакога дана у подне позивају све вернике на молитву за победу хришћана. Будући да папа никада није повукао наредбу, од тог времена па до данас на свим хришћанским црквама се оглашавају подневна звона.
Три недеље после победе, у околини Београда, па тако и у кампу Хуњадијеве војске, избила је куга као последица великог броја непокопаних лешева. И сам болео од куге, Јанош Хуњади је умро 11. августа 1456. године у Земуну (или Илоку?), а недуго за њим и његов саборац Јован Капистран. Доцније су Хуњадијеви остаци премештени у катедралу у Столном Београду, поред остатака његовог старијег брата.
Због своје изузетне мудре политике, привржености хришћанству и војним успесима постао је популаран у целом Мађарском краљевству као заштитник слабих, без обзира на националност, и његов лик је доживео да га сви присвајају као свог хероја.
У Румунији истичу његов живот у Влашкој и његово ондашње порекло, не спомињући пуно његове успехе и заслуге ван тога, мада је, истини на вољу, Хуњади утицао на постављање Стефана III (Stephen III of Moldavia) и Влада III (Vlad III of Wallachia) и одиграо велику улогу и у румунској историји.
Традиционално, Јанош Хуњади је народни херој и у Мађарској и у Румунији а такође у причама осталих народа (па и Срба).
Историјске чињенице, по мађарским изворима, јесу да му је отац био Србин (по деди Серб-у, мађарски Србин=Szerb) а мајка Мађарица, родио се у крају насељеном Власима и био велики хришћанин.
Војно је такође оставио трагове, зато што је поред устаљених гломазних средњовековних армија, користио и мале, брзе јединице које су уносиле панику међу непријатеље. Поред тога, схватао је непоузданост феудалних војски и ослањао се на добро опремљене и увежбане одреде најамника. Захваљујући искуству из хуситских ратова и ратова са Османлијама, са успехом је користио комбинацију традиционално наоружане коњице и ушанчене пешадије наоружане ватреним оружјем.
Мада је остао неписмен скоро до краја живота, његове дипломатске, тактичке и опште војне способности су му омогућиле да служи и влада својом земљом. После његове смрти папа Каликст III је изјавио, осврћући се на Хуњадијеву борбу против отоманске опасности: једна од светлости хришћанства се угасила.
