Shakespeare

William Shakespeare: "Ako me voliš uvek ću biti u tvom srcu. Ako me mrziš uvek ću biti u tvom umu."

- Lepo zvuči. Medjutim, da li je zaista tako? Kada se neko voli onda nije samo u srcu, već i u umu i mislima. Tada misli postaju plemenite, pružaju ogomno zadovoljstvo, radost i ushićenje. Pogotovo kada je ljubav uzvraćena.

Mržnja je, takodje, u srcu. Ali, kao suprotna, teška emocija. Iz nje proizilaze destruktivne i okrutne misli.

Bez uma nema osećanja. On ih tumači. Kroz njega znamo šta osećamo. Kada se izgubi nismo svesni ni ljubavi ni mržnje.

--------

Lukavstvo je nemoralno i bezosećajno, jer je ograničeno vlastitim interesom. Mudrost prevazilazi sebičnost moralnim principima i saosećanjem. Zato proširuje razumevanje i ima dublji uvid u život.

------------

Jean-Paul Sartre: "Besmisleno je misliti o žalbi jer ništa strano ne odlučuje šta osećamo, šta živimo ili šta jesmo."

- Strano ne odlučuje. Ono uzrokuje. Jer, to što osećamo, mislimo i doživljavamo se uvek pokrene spoljašnjim stimulansom. Od nas zavisi kako reagujemo na njega.

Ukoliko ti neko stane na žulj glupo je trpiti i ništa ne reći. Kada se ne može uticati na okolnosti, koje stvaraju bol i patnju, mora im se prilagoditi.

Ali, ako može besmisleno ih je prihvatiti. Ništa se neće pokrenuti i promeniti dok se ćuti i trpi ili dok se nešto ne preduzme da se promeni situacija.

------------

Aristophanes: "Mladost stari, nezrelost se preraste, neznanje se može obrazovati, pijanstvo otrezniti, ali glupost traje večno."

- Mada su nezrelost, neznanje i pijanstvo sastavni elementi gluposti mogu se prevazići ako nema sujete. Nadmen čovek smatra svoje mišljenje savršenim i uvek pronalazi izgovore za nedolične aktivnosti i ponašanje. To ga sprečava da uči i napreduje.

Arogantnost je srž gluposti, jer zatvara i ograničava um. Progres se ne može postići bez razvoja. S obzirom da uobražen čovek ne shvata svoje greške i nedostatke ne vidi potrebu da se menja. Zato se ne može ni opametiti, već uvek ostaje praznoglav.

-----------

Aristophanes:" Reči su krila umu."

- Reči pokreću um - aktiviraju emocije i podstiču na razmišljanje.

 

[Ната Ли]

William Shakespeare: "Ako me voliš uvek ću biti u tvom srcu. Ako me mrziš uvek ću biti u tvom umu."

- Lepo zvuči. Medjutim, da li je zaista tako? Kada se neko voli onda nije samo u srcu, već i u umu i mislima. Tada misli postaju plemenite, pružaju ogomno zadovoljstvo, radost i ushićenje. Pogotovo kada je ljubav uzvraćena.

Mržnja je, takodje, u srcu. Ali, kao suprotna, teška emocija. Iz nje proizilaze destruktivne i okrutne misli.

Bez uma nema osećanja. On ih tumači. Kroz njega znamo šta osećamo. Kada se izgubi nismo svesni ni ljubavi ni mržnje.

Из неког разлога сам убеђена да љубав никада не прелази у мржњу.
Не питај одакле ми то, зашто сам убеђена...

Есенција љубави је желети срећу, опште добро вољеној особи и како је онда могуће омрзнути је шта год урадила?

Или смо волели илузију која се расплинула па уместо љубави остане мржња према некад вољеном бићу?

Зато је ту ум који разложно раздвоји љубав од страсти, посесивности?


За мржњу нисам способна, заиста. Знаш како сам утврдила?
Још јако давно се догодило да сам била јако повређена, можда само его, сујета, небитно али сам мислила да мрзим оног који ме повредио. Онда сам смишљала,, освету" и разне сценарије шта бих волела да му се догоди.
Наравно(била сам јако млада) почела сам са наивним ситним пакостима, а онда је мржња јачала па сам тражила све већу казну и у тренутку када сам у глави видела физички повређену ту особу, устукнула сам.
Размишљала сам да би нешто могло да пође наопако, па да тај неко настрада... И то ме је јако уплашило.
Схватила сам да не бих то волела ни желела.

Тако сам се одвојила и од тог догађаја и осећања мржње. На неки начин сам опростила, мада нисам заборавила. Запамтила сам лоше искуство као лекцију.

Касније сам слично поступала. Данас могу слободно да кажем да никога не мрзим.

 

[sofija06]

Из неког разлога сам убеђена да љубав никада не прелази у мржњу.
Не питај одакле ми то, зашто сам убеђена...

Есенција љубави је желети срећу, опште добро вољеној особи и како је онда могуће омрзнути је шта год урадила?

Или смо волели илузију која се расплинула па уместо љубави остане мржња према некад вољеном бићу?

Зато је ту ум који разложно раздвоји љубав од страсти, посесивности?


За мржњу нисам способна, заиста. Знаш како сам утврдила?
Још јако давно се догодило да сам била јако повређена, можда само его, сујета, небитно али сам мислила да мрзим оног који ме повредио. Онда сам смишљала,, освету" и разне сценарије шта бих волела да му се догоди.
Наравно(била сам јако млада) почела сам са наивним ситним пакостима, а онда је мржња јачала па сам тражила све већу казну и у тренутку када сам у глави видела физички повређену ту особу, устукнула сам.
Размишљала сам да би нешто могло да пође наопако, па да тај неко настрада... И то ме је јако уплашило.
Схватила сам да не бих то волела ни желела.

Тако сам се одвојила и од тог догађаја и осећања мржње. На неки начин сам опростила, мада нисам заборавила. Запамтила сам лоше искуство као лекцију.

Касније сам слично поступала. Данас могу слободно да кажем да никога не мрзим.

Hvala za iskren i lep komentar Ната Ли. Narocito zbog toga sto je dobar primer kojim se ukazuje na kompleksnost svesti i nacin na koji um funkcionise. Svi, pored svesnog nivoa (uma) imamo i podsvesno i nadsvesno.

Podsvesno su nizi, destruktivni nagoni. Neki su urodjeni, a neki nastaju usled neprijatnih iskustava i trauma. Nadsvesno je konstruktivni potencijal koji omogucava umu da se funkcionalno razvija.

Kada se u ranom periodu zivota prvi put susretne sa nepravdom, nepostenjem i okrutnoscu jave se snazne emocije. Deca i veoma mladi ljudi nemaju intelektualnu zrelost da ih razumeju. Zato lako preplave i okupiraju um. Usled toga se izgubi kontakt s duhovnim potencijalom i ne koristi puni svesni kapacitet. To je razlog sto misli degradiraju, postaju konfuzne, disfunkcionalne, iracionalne, okrutne, nemoralne itd.

Ti si imala izvesnu duhovnu osnovu, pa je tvoj um uspeo proci kroz blokadu nizih nagona i ponovo uspostaviti vezu s nadsvesnim. To je moment u kojem si dobila prosireno razumevanje ili moment osvescivanja uma. Tada se sve shvati realnije. Sagleda se dublja istina.

Sto vise imamo takvih momenata postajemo svesniji. Ne samo sto lakse i brze uocimo nize nagone, vec ih je sve manje i lakse se prevazilaze. Zbog toga je inteligencija produhovljenih ljudi plemenita, dok u neosvescenoj dominiraju niske strasti i nagoni.

 

[Ната Ли]

Kada se u ranom periodu zivota prvi put susretne sa nepravdom, nepostenjem i okrutnoscu jave se snazne emocije. Deca i veoma mladi ljudi nemaju intelektualnu zrelost da ih razumeju. Zato lako preplave i okupiraju um. Usled toga se izgubi kontakt s duhovnim potencijalom i ne koristi puni svesni kapacitet. To je razlog sto misli degradiraju, postaju konfuzne, disfunkcionalne, iracionalne, okrutne, nemoralne itd.

Сад у вези овога имам ново питање.
Битно ми је, јер сам се трудила због своје деце пре свега да схватим узроке, последице неразвијања свести, емпатије...
Ту духовну основу нисам добила од родитеља. Превише сам размишљала као јако мала а и превише читала и што треба и не треба сходно узрасту.
Отац моје деце такође нема ту духовну основу, док моја деца имају. Нису без мана, као и сви људи, али ту основу имају.
Стално се питам..
Да ли је могуће да се неко роди такав а неко не?
Колико је вероватно да васпитање може да утиче на стање свести, духовност уопште уколико нема основе?
Шта онда?

 

[sofija06]

Сад у вези овога имам ново питање.
Битно ми је, јер сам се трудила због своје деце пре свега да схватим узроке, последице неразвијања свести, емпатије...
Ту духовну основу нисам добила од родитеља. Превише сам размишљала као јако мала а и превише читала и што треба и не треба сходно узрасту.
Отац моје деце такође нема ту духовну основу, док моја деца имају. Нису без мана, као и сви људи, али ту основу имају.
Стално се питам..
Да ли је могуће да се неко роди такав а неко не?
Колико је вероватно да васпитање може да утиче на стање свести, духовност уопште уколико нема основе?
Шта онда?

Svi ljudi imaju konstruktivni, duhovni potencijal, ali ga razlicito razvijaju. Za to postoji vise razloga. Jedan od njih je i vaspitanje. Pravilnim se moze detetu olaksati kontakt sa nadsvenim. Nepravilnim otezati, pa i spreciti.

Duhovnost se, obicno, poistovecuje verovanjem u boga i natprirodno. Medjutim, ona je kompleksnija. Predstavlja proces osvescivanja inteligencije i oplemenjivanje karaktera. Ima ateista koji su produhovljeni, kao sto ima i poboznih ljudi koji nisu. Primer su verski fanatici, vodje kultova itd.

Svest je nefizicki entitet koji deluje kroz fizicke oblike ili tela. Telo je instrument. Ukoliko dodje do organskih promena u telu i mozgu (bolesti) dodje i do promena u nacinu funkcionisanja uma. Znaci, uzrok disfunkconalnog ponasanja moze imati neuroloski, a ne uvek psihicki karakter.

Ali, ima tu jos nesto sto se ne moze objasniti fizickim zakonitostima, odnosno sto prelazi u metafiziku i verovanje koje propagira karmu, besmrtnost duse i reinkarnaciju. Prema tome verovanju svaka dusa se nalazi na specificnom stepenu razvoja.

Neke se prvi put inkarniraju kao ljudska bica, dok stare duse zavrsavaju reinkarnaciju u ljudskom obliku. Za njih je karakteristican visok stepen osvescenosti, pa uspevaju da nadvladaju teske okolnosti pred kojima bi mlade duse poklekle i odabrale liniju manjeg otpora.

Razlog zasto se neki ljudi radjaju kao imbecili, dok neki mogu biti veoma zli i okrutni nije uvek kazna za prosli zivot, vec se objasnjava time da su to duse koje su u predjasnjim zivotima bile u telu zivotinja. U ovom se prilagodjavaju inkranaciji u ljudskom obliku. Svaka reinkaranacija daje sansu da se uci, ispravljaju greske i postaje svesnije bice tako da ce i oni napredovati kada dodje njihovo vreme i kada prodju kroz ono sto trebaju.

Zato je zivot dragocen, ali se ne treba shvatati suvise fatalno i konacno. Ovde smo privremeno. Zemlja i ljudski oblik nije vrhunac. Kada dusa ispuni sto se od nje zahtevalo u telu ljudi, ide dalje. Reinkarnira se u drugim oblicima i drugim planetama.

Treba napomenuti da se pojam duse razlicito tumaci. Uglavnom se shvata kao sfera osecanja ili jezgro zivog bica, tj. njegova sustina u cijem sredistu je ljubav. Zivo bice koje se razvija, uci i preko kojeg dusa postize iskustvo je u umu i to kao Ja (ego). Naravno, taj pojam je kontroverzan, ali je cinjenica da bez Ja (svesti o sebi) ne moze postojati ni svest o bilo cemu izvan sebe. Frojd je zato okarakterisao ego kao znacajan element strukture licnosti.