(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ŠETAČI
Pa.... posmatram i nešto mislim.....
Vid' vako....svi smo mi kolateralna šteta
i koja je svrha onda da ne budeš nasmejani poeta
mislim kad si već šteta?
nego da večito budeš namrgodjena zvocava meta
po kojoj negativnost iz kruga u krug šetača šeta?
Dobro...mora po nekad i tako
tužno, plačno, jecavo, zabrinuto, ljuto,
tiho, mudrijaški, misleće...ma vala šareno i svakakvo
jer ne može ni uvek 'vako
Ali, sve mislim ...možda i naopako
kad ti već rodjenjem nije dato pravo veta
ići kroz život bez osmeha i smeha je prava pravcata šteta
jer osmeh je jedna tako primamljiva meta
a u smehu prihvatanje i razumevanje povazdan šeta
životnu ozbiljnost lakše prihvati i probleme reši nasmejani poeta
što nikako ne znači da on baš dok se smeje nije života meta
već upravo suprotno, da se bori da ga ne savlada životna seta
veselost i pozitiva duha je naše jedino pravo veta
dok kroz gadan život svako od nas šeta.
Naše je pravo šetača je da izaberemo kakva ćemo biti šteta.
PS Dobar vam dan šetači...
....i ja se trzam od nje