Гледала сам својевремено оне америчанске прославе шеснаестог рођендана, бахато гламурозне са нападно наглашеном поруком о слатким шеснаестим.
Слатких шеснаест, каква обмана!
Година у којој сам била дубоко изгубљена, мада ни сад нисам нађена ако ћу да будем потпуно искрена, али то је за другу причу.
Од чега да почнем?
Од опаске моје разредне у гимназији, да сам очигледно у балону који лебди и само што не пукне. Видно изнервирана због бежања са њеног часа и то другог у блоку, послала је једног ђака да нас пронађе и врати у учионицу, нас три другарице. Између два часа је био велики одмор и хтеле смо да једемо помфри али због гужве добиле смо га кад је скоро звонило за почетак часа и одлучиле да останемо у дворишту. Наравно уз много кикотања и глупирања.
Када смо враћене, добиле смо тираду, а ја највише. Споменула је и сладолед који сам пар дана раније крила испод клупе и јела на часу. И како сам мислила да ме не види, у првој клупи седим? Шта се то дешава, шта је са оценама, мешавина петица и двојки и наравно да пошаљем родитеље у школу.
Родитељи подразумева мајку за те обавезе. И за већину других додуше. Тај фактор родитеља у шеснаестој. Добијам нападе тоталне нетрпељивости према њиховом понашању, чак не могу да се одлучим да ли ме више иритирају кад се слажу или кад се свађају. Не знам шта је то. Има анегдота кад су неку тинејџерку питали шта је пубертет а она одговорила -,, Аа то је оно кад родитељи полуде! ".
Мислим да је моменат кад схватамо да наши идоли нису тако савршени. Моји свакако нису, а ја сам и тад, можда чак о више него касније имала превисоке стандарде и очекивања од људи, па и од родитеља.
Дакле, кући имам мир само када сам сама, а то је ретко јер сам ретко кући уопште. Пре подне сам у гимназији, после подне у музичкој школи. А тамо мој професор лечи своје фрустрације на нама. Већ ми је убио добар део љубави према флаути, музици. Уз то све теже се носим са тремом на наступима. Ипак идем на часове редовно, увече долазим кући преуморна, али одговарају ми ти брзи дани.
Једном сам у касно поподне кад сам коначно дошла кући заспала. Била сам сама, закључала се и када су родитељи дошли нису успевали да ме пробуде ни звоном, ни лупањем, развалили су врата у паници да ми се није нешто догодило и све док ме нису продрмали ја се нисам будила.
Ноћне море о којима ћутим срасле са мном од детињства. Докони косач, којег сам много касније припитомила, ме гледа из зидова, ормара, таме ноћи. Дише испод мог кревета,понекад леденим прстима додирује потиљак, зато се и сад покривам по глави...
У години пре шеснаесте најбоља другарица, једина до тад се одселила у Немачку, дописујемо се али недостаје ми страшно. Ваљда тим глупирањем са осталима надокнађујем наше разговоре. Јер, време је заљубљивања, симпатија, проналажења себе у сваком смислу а ја немам поверљиву особу уз мене. И ја њој ужасно требам, али.. живот.
После пар деценија смо претресле те године и схватиле колико би нам било лакше да смо биле заједно.
Оно што гурам под тепих брзим протоком времена је нешто што расте већ пар година. Готово са појављивањем груди на дечјем телу створила се једна грудвица и прво сам веровала да је то нешто нормално и нисам обраћала пажњу, избегавала сам да додирујем чак га игнорисала све док негде пред шеснаести рођендан нисам приметила да је нарасло до величине шљиве.
Плашљиво сам рекла мајци, као да сам ја за то можда крива а она је остала затечена, потпуно збуњена.
Према мојој логици није могло да буде ништа опасно, јер је само мирно и неприметно расло, без болова. Мислим да је и мајка очекивала као и ја да ће једноставно нестати, или једноставно није знала коме да се обрату, тек после пола године ја сам тражила да ме одведе код лекара.
Никад је нисам питала зашто је избегла редован пут, него је преко познаника и пријатеља организовала да одем прво у Београд на преглед и то на хирушку клинику где је дошао лекар са онколошке, професор истог презимена као моје.
Све се брзо одиграло. Снимања, анализе, преглед, дијагноза.
Бенигни тумор, на реч тумор мајка пада у несвест што у мени изазива стид, јер ја верујем прифесору који тврди да је безазлено и лако решиво. За пар недеља одлазим на исто место, опет мој презимењак долази да ме оперише. Општа анестезија кратко траје па се будим на време да у хромираним деловима осветљења на плафону видим да су ту грудву увезали концима као бесног гладијатора и испод сецкају ткиво да би га извадили. Не осећам бол, само осећај резања као кад сечем шницле па под дланом осећам кидање влакана мишића.
Рана је велика, доктор се труди да шав буде лепши што је практично немогуће.
Ех, да. У соби су само баке које су ти због упале жучи или слепог црева и сваки поглед на мене им изазива сузе, што ме доводи до беса. Глупаче! Није ми ништа!
На повратку кући пуцају два конца и рана се отвара, онда свакодневна превијања, гњаважа око чекања резултата патолошке анализе. Коначно стиже, рана зараста, још једна контрола и све је готово и добро је. Завршено.
Ожиљак је црвен и надувен још годину дана, али мене не спречава да цело лето проведем на базену, радозналима објасним да ме изгребала мачка. Видим да не верују, заболе ме.
Коначно се отарасила грудве која расте, шеснаесте године, онда и музичке школе и кренула даље.
Остала је само нетрпељивост према грубљим додирима,а можда и још нешто чега нисам свесна.
Само ми не помињите слатких шеснаест.
Poslednja izmena:
