Сретох ономад једног од другара из студентских дана...
нисмо имали много времена, па смо уз кафу преметали неке новости у нашим животима...
До успомена нисмо стигли, а можда је и боље.
После сам наишао на неколико људи које знам још из основне и средње школе...
Слично је било, са неизбежним питањем: па где си ти, нема те као ни снега?
А пре неки дан иде мој кум улицом нешто замишљен, замало да се сударимо.
Изненади се човек што ме види, обрадова се и он и ја, па одлучисмо да попијемо пиво негде у граду.
И тако, жали се он како се не виђа са многим људима као пре...а мени се зачу неко звонце у глави.
Чекај, рекох, пријатељу, како ти видиш живот, упитах га...
Погледа ме са неверицом, као да сам га питао за неки лимес или интеграл, а математику није волео...
Ево да ти ја кажем како МЕНИ то изгледа, рекох...
Живот је као планинска река, а ми смо лишће на дрвећу...заједно растемо, на истој грани.
Обори нас ветар у реку, неке заједно, а неке и одвојено...пловимо неко време једни крај других.
А онда наиђемо на брзаке...понеко никада не исплива из беле пене и грмљавине водопада.
Они који остану ту, могу у некој ували и да се пронађу после.
А онда река набуја од олује, и поново нас растави...док се опет не пронађемо негде.
Ако неко мисли да му ова причица користи, нека је шаље даље...
можда некоме, некада, чак мало и помогне да се опорави од туге, горчине или меланхолије.
Свако добро !!!
