Kada bi mi senka imala oči, gledala bih pravo u njih sve dok mi duša ne zajeca tako da i senku zaboli. Rasula bi se tada u deliće prokleta senka koja me prati. Uvek prati. Ni oblaci joj ne brane da postoji. Izmešala bih te sitne delove toliko da ne mogu opet da se sastave i krenu za mnom. Zakoračila bih tada po prvi put istinski sama i dotakla slobodu. Po prvi put bih znala gde ja počinjem a gde se senka završava. Okrenula bih se jednom ponosno ka mestu zločina samo da je vidim onako rasutu i jadnu. Nasmejala bih joj se takvoj. Upravo takvoj. Toliko sam čeznula za tim prizorom. Bio bi stvarniji nego što sam ja ikad bila.
