- Poruka
- 131.164
Semjuel Beket (engl. Samuel Beckett; Dablin, 13. april 1906 — Pariz, 22. decembar 1989) je bio irski književnik, dramaturg i romanopisac.
Semjuel Beket, pored Ežena Joneska, najistaknutiji je predstavnik moderne drame koja se imenuje kao antidrama ili drama apsurda, u kojoj nema suštinskih osobenosti koje konstituišu dramski rod, ili su te osobenosti znatno redukovane. Beket je francuski pisac irskog porekla, romansijer, dramski pisac, pripovedač i esejista; dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1969. godine. Dramom Čekajući Godoa stekao je svetsku slavu i postao sinonim avangardne drame i avangardnog pozorišta.
Od 1938. godine živi u Parizu, a nakon rata počinje i da piše na francuskom. Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim delima daje krajnje pesimističku viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno "trajanje" ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa. Da bi prikazao apsurdnost takva života i čovekovu bespomoćnost, Beket napušta tradicionalnu romanesknu fabulu i uobičajeni dramski zaplet i zamenjuje ih nizom scena koje se ponavljaju sa malim varijantama, a likove svodi na groteskne i stravične marionete (nemi, slepi, gluvi, itd.), koje se pomiču po nekom besmislenom ritmu unutar svog ograničenog životnog kruga (ulica, raskršće, soba) ili su čak i u tom kretanju onemogućene (smeštene u kante za smeće ili zatrpane u pesku). Izraz je prilagođen tim apsurdnim situacijama i sugeriše ih besmislenim ponavljanjem više-manje istih dijaloga ili dugim unutrašnjim monolozima, u kojima je jezik oslobođen uobičajene gramatičke strukture.
Bio je prijatelj sa Džejms Džojsom, kome je bio i lični sekretar. 1969. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Najznačajniji je kao pisac pozorišnih komada i jedan od glavnih predstavnika "teatra apsurda". Napisao je i nekoliko romana, ali svetski uspeh postigao je sa dramama.
Dominantna, ako ne i jedina, tema Beketovih drama je apsurd, koja mu služi kao polazište da gradi vizije apsolutne pustoši kroz koju se kreću čudne kreature. Težište je na čovekovom položaju u apsurdnom svetu, a taj položaj je tragičan. Njegova tragičnost proističe iz saznanja o svojoj beznačajnosti, sićušnosti i nemoći. Ljudi Beketovih drama lišeni su osnovnih vitalnih funkcija: oni su slepi, gluvi, nepokretni; samo im glave vire iz kanti za đubre (čovek na smetilištu života) ili iz zemlje (u smrti je do grla, smrt je izvesnija od života). Ljudska beznačajnost snažno je naglašena tipovima i njihovim izgledom: to su skitnice, odrpanci, prljavi, sakati, izgubljeni, bez ikakve perspektive ili nade. Ljudska ništavnost sugerisana je lišavanjem junaka individualnosti u toj meri što nose opšta imena (zajedničke imenice): Prva žena, Druga žena, Čovek (Komad). U njegovim dramama ponekad nema ni ljudi: u drami Ne ja junaci su Usta i Slušalac. Glumica Džesika Tendi, koja je u ovom komadu igrala Usta, izjavila je u jednom intervjuu: "Možda nećete naći ništa u ovom komadu, ali sumnjam da ćete ga ikada zaboraviti". Vrhunac redukcije ostvaren je u komadu Dah jedina senzacija su zvukovi disanja, koji prestaju.
Nosilac (i prenosilac) smisla u Beketovim dramama nije toliko jezik (alegoričan i metaforičan) koliko su to scena, scenski efekti, pokreti. Scena je osobena, jednostavna, pusta; prostor je prazan i metafizički. Scenski efekti (vizuelni i akustički) imaju značajno mesto u konotativnom sloju Beketovih drama; oni postoje i ne postoje; ima govora, ali je ćutanje vrlo često (preko stotinu iskaza tipa "Pauza", "Ćutanje", "Dugo ćutanje"); s obzirom da su rečenice vrlo često ponavljanje fraza ("Vladimir: Radujemo se; Estragon: Radujemo se"), ćutanje biva rečitije od govora. Pokreti imaju pantomimijski karakter ili funkciju, ali su oni često odsutni: "Ne miče se", "Niko se ne miče", "Ne miču se".
Pošto u denotativnom sloju može da uoči delimičan smisao, čitalac/gledalac upućen je da traga za konotativnim značenjima u svakom detalju pokretu, zvuku, slici, izgledu. Bitno poetičko pravilo Beketovo jeste: što manje sredstava sugestije, što sveobuhvatnija slika i mnoštvo značenja.
Drame: Čekajući Godoa (1952), Kraj igre (1957), Igre bez reči (1957), Poslednja traka (1958), Igra (1960), Ne ja (1972); romani: Marfi (1938), Moloa (1951), Malone umire (1952), Neimešljivi (1953); pripovetke: Priče i tekstovi ni za što (1955), Kako je to (1961).
Semjuel Beket, pored Ežena Joneska, najistaknutiji je predstavnik moderne drame koja se imenuje kao antidrama ili drama apsurda, u kojoj nema suštinskih osobenosti koje konstituišu dramski rod, ili su te osobenosti znatno redukovane. Beket je francuski pisac irskog porekla, romansijer, dramski pisac, pripovedač i esejista; dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1969. godine. Dramom Čekajući Godoa stekao je svetsku slavu i postao sinonim avangardne drame i avangardnog pozorišta.
Od 1938. godine živi u Parizu, a nakon rata počinje i da piše na francuskom. Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim delima daje krajnje pesimističku viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno "trajanje" ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa. Da bi prikazao apsurdnost takva života i čovekovu bespomoćnost, Beket napušta tradicionalnu romanesknu fabulu i uobičajeni dramski zaplet i zamenjuje ih nizom scena koje se ponavljaju sa malim varijantama, a likove svodi na groteskne i stravične marionete (nemi, slepi, gluvi, itd.), koje se pomiču po nekom besmislenom ritmu unutar svog ograničenog životnog kruga (ulica, raskršće, soba) ili su čak i u tom kretanju onemogućene (smeštene u kante za smeće ili zatrpane u pesku). Izraz je prilagođen tim apsurdnim situacijama i sugeriše ih besmislenim ponavljanjem više-manje istih dijaloga ili dugim unutrašnjim monolozima, u kojima je jezik oslobođen uobičajene gramatičke strukture.
Bio je prijatelj sa Džejms Džojsom, kome je bio i lični sekretar. 1969. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Najznačajniji je kao pisac pozorišnih komada i jedan od glavnih predstavnika "teatra apsurda". Napisao je i nekoliko romana, ali svetski uspeh postigao je sa dramama.
Dominantna, ako ne i jedina, tema Beketovih drama je apsurd, koja mu služi kao polazište da gradi vizije apsolutne pustoši kroz koju se kreću čudne kreature. Težište je na čovekovom položaju u apsurdnom svetu, a taj položaj je tragičan. Njegova tragičnost proističe iz saznanja o svojoj beznačajnosti, sićušnosti i nemoći. Ljudi Beketovih drama lišeni su osnovnih vitalnih funkcija: oni su slepi, gluvi, nepokretni; samo im glave vire iz kanti za đubre (čovek na smetilištu života) ili iz zemlje (u smrti je do grla, smrt je izvesnija od života). Ljudska beznačajnost snažno je naglašena tipovima i njihovim izgledom: to su skitnice, odrpanci, prljavi, sakati, izgubljeni, bez ikakve perspektive ili nade. Ljudska ništavnost sugerisana je lišavanjem junaka individualnosti u toj meri što nose opšta imena (zajedničke imenice): Prva žena, Druga žena, Čovek (Komad). U njegovim dramama ponekad nema ni ljudi: u drami Ne ja junaci su Usta i Slušalac. Glumica Džesika Tendi, koja je u ovom komadu igrala Usta, izjavila je u jednom intervjuu: "Možda nećete naći ništa u ovom komadu, ali sumnjam da ćete ga ikada zaboraviti". Vrhunac redukcije ostvaren je u komadu Dah jedina senzacija su zvukovi disanja, koji prestaju.
Nosilac (i prenosilac) smisla u Beketovim dramama nije toliko jezik (alegoričan i metaforičan) koliko su to scena, scenski efekti, pokreti. Scena je osobena, jednostavna, pusta; prostor je prazan i metafizički. Scenski efekti (vizuelni i akustički) imaju značajno mesto u konotativnom sloju Beketovih drama; oni postoje i ne postoje; ima govora, ali je ćutanje vrlo često (preko stotinu iskaza tipa "Pauza", "Ćutanje", "Dugo ćutanje"); s obzirom da su rečenice vrlo često ponavljanje fraza ("Vladimir: Radujemo se; Estragon: Radujemo se"), ćutanje biva rečitije od govora. Pokreti imaju pantomimijski karakter ili funkciju, ali su oni često odsutni: "Ne miče se", "Niko se ne miče", "Ne miču se".
Pošto u denotativnom sloju može da uoči delimičan smisao, čitalac/gledalac upućen je da traga za konotativnim značenjima u svakom detalju pokretu, zvuku, slici, izgledu. Bitno poetičko pravilo Beketovo jeste: što manje sredstava sugestije, što sveobuhvatnija slika i mnoštvo značenja.
Drame: Čekajući Godoa (1952), Kraj igre (1957), Igre bez reči (1957), Poslednja traka (1958), Igra (1960), Ne ja (1972); romani: Marfi (1938), Moloa (1951), Malone umire (1952), Neimešljivi (1953); pripovetke: Priče i tekstovi ni za što (1955), Kako je to (1961).
