Bože blagi kako su se samo voleli Mirka i Milanko. Upoznao sam ih još dok su bežali iz škole na klupu u susedni park i tu u tišini jablanova snevali svoj san. Jednog dana su se venčali i doselili u moj komšiluk. Nekako ubrzo došla su i deca pa se oboje zaposliše, sve im je teklo kao voda a njih dvoje i dalje u neraskidivoj ljubavi. I onda jednog dana fleš.
Ne mogu da verujem da iz njihovog stana čujem svađu, plač se useli u taj dom. Mala sredina sve se brzo sazna. Milanko je u međuvremenu počeo da švrćka sa koleginicom sa posla. Zaljubio se...niko to nije znao niti ih je ikad video. U jednom trenutku nova prijatreljica ga ostavi jer nije hteo da se razvede od Mirke ali ne daj vraže, umesto da ćuti on se poveri Mirki za svoj problem i savet šta da radi.... i bi šta bi.
Mirka povređena, ranjenog srca krene da mu se osveti pa ode sa prvim koji ju je poželeo a kandidata je bilo mnogo, mogla je da ih bira. Za nesreću vide je neko od Milankovih drugova te svađe u toj kući postadoše deo svakodnevice.
Proslo je više godina od tada, njih dvoje su se razveli,žive na suprotnim krajevima grada, jedno drugo više ni na ulici ne poznaju a ja znam da se njih dvoje i dalje vole.
U životu sam svašta čuo i video ali mi nikada nisu bili jasni,niti mogu razumeti ljude koji kad naprave takvu brljotinu utehu traže od svog supružnika. A ima ih dosta....
mnogo tesko
ali i sa tobom...ako je osoba prava, jedan zivot je malo...
