Kada bi se zaista brinulo o natalitetu, petoro zdrave dece dobilo bi pomoć, našla bi se neka kuća, službeno bi se pribavila majčina dokumenta iz Prizrena, da sve bude dovedeno u red
Vrdnik - Malo ljudske solidarnosti i topline, razumevanja za muke sedmočlane vrdničke porodice, pomoglo bi bračnom paru Valentini Zagrađa (23), njenom suprugu Sretenu Đuričiću (45), a posebno malim raščupanim glavicama Ivani (7), Ognjenu (6), Teodori (4), Ivanu (2) i tek rođenom Teodoru. Ali, kao da je solidarnosti nestalo, kao da ljudi ne vide ničiju sem svoju muku, pa se ova sedmočlana vrdnička porodica muči u staroj kući nabijači, u više nego skromnih 14 kvadrata. A podatak da soba u kojoj živi ovo petoro dečice, jedno drugom do uva, nije krečena od 1994, samo potvrđuje u kakvoj bedi rastu.
Sva tuga i nesreća ove porodice, mada roditelji nisu ni venčani, počinje na Kosovu, u Prizrenu, odakle Valentinina majka, Srpkinja, beži da spase živu glavu 1999. i sa sobom vodi i nju, dok dva sina i još dve kćeri odlučuju da ostanu u Prizrenu i žive sa ocem Albancem. Valentina je bez ijednog dokumenta stigla u Vrdnik, kod bake, u staru rudarsku koloniju. Ubrzo umiru i majka i baka, a Valentina stupa u brak sa Sretenom Đuričićem. Međutim, brak je bez venčanja, jer Valentina nema ništa od dokumenata, a od dela porodice u Prizrenu ne može da traži da joj pošalju rodni list, jer je veza s ovim delom porodice prekinuta – zanavek.
Za osam godina, u trošnoj kućici u Vrdniku rađa se petoro lepe, zdrave dece, ali otac Sreten ne može da se zaposli, ide u nadnicu, zaradi po 200 dinara cepajući drva, nije mu težak nikakav posao, samo da decu izvede na put. Majka Valentina lomi prste i od ničega sprema hranu. Deca, vesela, zdrava i napredna, bezbrižno se igraju u dvorištu od pet kvadrata. Ne primaju ni dečiji dodatak, žive od sitne zarade njihovog oca, a okruženje sve to posmatra. I, baš niko ništa ne preduzima da im pomogne!
Da bar majka ima rodni list, da se prijavi, izvadi potrebna dokumenta, možda bi nešto mogla i da ostvari, bilo kakvu pomoć preko Centra za socijalni rad. Ovako, nad njima se nadvija pretnja da decu treba odvojiti od majke i oca i smestiti ih u neku ustanovu. Valentina ni da čuje.
– Razumem ja zakon, znam da nemam dokumenta, ali u Prizren ne smem. Sa mojima nemam nikakav kontakt. Ivana je krenula u školu, ide u prvi razred, odličan je đak. Šta mi vredi, kad joj jedva kupujemo knjige. Kad bi država, neko, bilo ko, pribavio moje dokumente, počela bih da rešavam jednu po jednu muku. Kad bi dobri ljudi primili mog muža na bilo kakav posao, mi bismo bili najsrećnija porodica – priča za naš list Valentina.
Ali, muke ove porodice kao da niko ne vidi, na sva usta se priča o natalitetu, a ovih pet glavica kao da se u tu priču ne uklapaju. U MZ Vrdnik kažu nam da nemaju socijalnog programa i misle da bi tu trebala opština Irig da priskoči u pomoć. Tamo, opet, kao da ništa ne misle, a nema većeg greha i sramote što su prepustili sudbini ovu porodicu. Kad bi se zaista brinulo o natalitetu, onda bi ovo petoro zdrave dečice dobilo pomoć, našla bi se i neka kuća, službeno bi se pribavila i Valentinina dokumenta iz Prizrena, da sve bude ozakonjeno i dovedeno u red.
Uz sve muke, u trošnih 14 kvadrata, u kući nabijači sklonoj padu, bruji od radosti musave dečice. Valentina ne kuka, bore se i ona i Sreten. On stalno negde radi, ali od toga živi sedam usta, pa su više gladni nego siti, a opet srećni i veseli.
Tekst je u celosti preuzet iz Politike sa ciljem da pomognem drugarici i njenoj porodici
http://www.politika.co.yu/rubrike/Srbija/Sedmoro-mladih-od-svih-zaboravljeni.lt.html
Vrdnik - Malo ljudske solidarnosti i topline, razumevanja za muke sedmočlane vrdničke porodice, pomoglo bi bračnom paru Valentini Zagrađa (23), njenom suprugu Sretenu Đuričiću (45), a posebno malim raščupanim glavicama Ivani (7), Ognjenu (6), Teodori (4), Ivanu (2) i tek rođenom Teodoru. Ali, kao da je solidarnosti nestalo, kao da ljudi ne vide ničiju sem svoju muku, pa se ova sedmočlana vrdnička porodica muči u staroj kući nabijači, u više nego skromnih 14 kvadrata. A podatak da soba u kojoj živi ovo petoro dečice, jedno drugom do uva, nije krečena od 1994, samo potvrđuje u kakvoj bedi rastu.
Sva tuga i nesreća ove porodice, mada roditelji nisu ni venčani, počinje na Kosovu, u Prizrenu, odakle Valentinina majka, Srpkinja, beži da spase živu glavu 1999. i sa sobom vodi i nju, dok dva sina i još dve kćeri odlučuju da ostanu u Prizrenu i žive sa ocem Albancem. Valentina je bez ijednog dokumenta stigla u Vrdnik, kod bake, u staru rudarsku koloniju. Ubrzo umiru i majka i baka, a Valentina stupa u brak sa Sretenom Đuričićem. Međutim, brak je bez venčanja, jer Valentina nema ništa od dokumenata, a od dela porodice u Prizrenu ne može da traži da joj pošalju rodni list, jer je veza s ovim delom porodice prekinuta – zanavek.
Za osam godina, u trošnoj kućici u Vrdniku rađa se petoro lepe, zdrave dece, ali otac Sreten ne može da se zaposli, ide u nadnicu, zaradi po 200 dinara cepajući drva, nije mu težak nikakav posao, samo da decu izvede na put. Majka Valentina lomi prste i od ničega sprema hranu. Deca, vesela, zdrava i napredna, bezbrižno se igraju u dvorištu od pet kvadrata. Ne primaju ni dečiji dodatak, žive od sitne zarade njihovog oca, a okruženje sve to posmatra. I, baš niko ništa ne preduzima da im pomogne!
Da bar majka ima rodni list, da se prijavi, izvadi potrebna dokumenta, možda bi nešto mogla i da ostvari, bilo kakvu pomoć preko Centra za socijalni rad. Ovako, nad njima se nadvija pretnja da decu treba odvojiti od majke i oca i smestiti ih u neku ustanovu. Valentina ni da čuje.
– Razumem ja zakon, znam da nemam dokumenta, ali u Prizren ne smem. Sa mojima nemam nikakav kontakt. Ivana je krenula u školu, ide u prvi razred, odličan je đak. Šta mi vredi, kad joj jedva kupujemo knjige. Kad bi država, neko, bilo ko, pribavio moje dokumente, počela bih da rešavam jednu po jednu muku. Kad bi dobri ljudi primili mog muža na bilo kakav posao, mi bismo bili najsrećnija porodica – priča za naš list Valentina.
Ali, muke ove porodice kao da niko ne vidi, na sva usta se priča o natalitetu, a ovih pet glavica kao da se u tu priču ne uklapaju. U MZ Vrdnik kažu nam da nemaju socijalnog programa i misle da bi tu trebala opština Irig da priskoči u pomoć. Tamo, opet, kao da ništa ne misle, a nema većeg greha i sramote što su prepustili sudbini ovu porodicu. Kad bi se zaista brinulo o natalitetu, onda bi ovo petoro zdrave dečice dobilo pomoć, našla bi se i neka kuća, službeno bi se pribavila i Valentinina dokumenta iz Prizrena, da sve bude ozakonjeno i dovedeno u red.
Uz sve muke, u trošnih 14 kvadrata, u kući nabijači sklonoj padu, bruji od radosti musave dečice. Valentina ne kuka, bore se i ona i Sreten. On stalno negde radi, ali od toga živi sedam usta, pa su više gladni nego siti, a opet srećni i veseli.
Tekst je u celosti preuzet iz Politike sa ciljem da pomognem drugarici i njenoj porodici
http://www.politika.co.yu/rubrike/Srbija/Sedmoro-mladih-od-svih-zaboravljeni.lt.html
