sećam se...bila je to lepa,prijatna letnja noć...zvezdu su ponosno treptale na nebu kao da su mi namigivale...i vodile me putem te noći...vazduh je bio čist i svež...mogla sam da namirišem osećaj zadovoljstva i euforije u njemu...iako sam tiho koračala,bat mojih koraka je odzvanjao,odbijao se od zidova kuća pored kojih sam hodala...i jedva primetan vetar se poigravao sa mojom dugom,crnom kosom...onda sam ispred sebe ugledala priliku nekog čoveka koji mi je išao u susret...što se više približavao,srce je jače lupalo...a disanje je postalo plitko i neujednačeno...pomislih,šta mi je?
koliko sam samo puta išla tim putem i sretala ljude..ali ne pamtim ovaj osećaj koji me sad obuzeo...tada je prolazio pored ulične lampe i jaka svetlost je obasjala gornji deo njegovog tela...bio je to on,visok i crn...imao je čudni nadimak,nisam mogla da se setim koji...znala sam ga,površno...nekoliko puta smo bili u istom društvu....a onda su nam se pogledi sreli...imala sam utisak da se topim,lagano ali sigurno...taj snažan,prodoran pogled kestenjastih očiju neću nikad da zaboravim...zatim se nasmejao i slatko mi namignuo...i rekao kako mu je drago što me vidi,što smo napokon sami i bez našeg dosadnog društva...bila sam uzbuđena toliko da sam jedva uspela da mu uputim jedan mali al topli osmeh...a pogled me odao,sigurna sam u to...video je sebe u njemu i znao da mi se dopada iako sam to od svih krila....prišao je i pružio mi ruku...da se konačno upoznamo,dodao je...moja mala šaka je potonula u njegovoj...ali je stisak bio nežan,lagan...a dodir više nego prijatan...
rekla sam da žurim kući,da moram da krenem...
i videla sam setu u njegovim očima,kao da su odjednom izgubile sjaj...onda mi bar dozvoli da te otpratim,da ne ideš sama...sledećeg trenutka smo išli ćuteći jedno pored drugo,on je gledao u pod...i smišljao šta da mi kaže...a ja sam jedva uspela da svoje disanje vratim u normalu....
p.s. nastavak u sledećem broju
koliko sam samo puta išla tim putem i sretala ljude..ali ne pamtim ovaj osećaj koji me sad obuzeo...tada je prolazio pored ulične lampe i jaka svetlost je obasjala gornji deo njegovog tela...bio je to on,visok i crn...imao je čudni nadimak,nisam mogla da se setim koji...znala sam ga,površno...nekoliko puta smo bili u istom društvu....a onda su nam se pogledi sreli...imala sam utisak da se topim,lagano ali sigurno...taj snažan,prodoran pogled kestenjastih očiju neću nikad da zaboravim...zatim se nasmejao i slatko mi namignuo...i rekao kako mu je drago što me vidi,što smo napokon sami i bez našeg dosadnog društva...bila sam uzbuđena toliko da sam jedva uspela da mu uputim jedan mali al topli osmeh...a pogled me odao,sigurna sam u to...video je sebe u njemu i znao da mi se dopada iako sam to od svih krila....prišao je i pružio mi ruku...da se konačno upoznamo,dodao je...moja mala šaka je potonula u njegovoj...ali je stisak bio nežan,lagan...a dodir više nego prijatan...
rekla sam da žurim kući,da moram da krenem...
i videla sam setu u njegovim očima,kao da su odjednom izgubile sjaj...onda mi bar dozvoli da te otpratim,da ne ideš sama...sledećeg trenutka smo išli ćuteći jedno pored drugo,on je gledao u pod...i smišljao šta da mi kaže...a ja sam jedva uspela da svoje disanje vratim u normalu....
p.s. nastavak u sledećem broju
