Desetine upaljenih, mirišljavih sveća, bile su jedina svetlost u sobi. Miris vanile. Svuda po golim zidovima, oslikavale su se siluete i senke, raznih predmeta. Tišinu je razbijala muzika, koja se čula, tek toliko da se može osetiti u srcu.
Glava mi je bila u tvome krilu. Tvoja ruka u mojoj kosi. Milovala si me, češkala. Sklopio sam oči, a dobro znam da si pratila i posmatrala konture mog lica. Prstima si šarala po mojim usnama. Osećao sam kako dišeš.
Upalila si cigaretu i povukla dim. Otvorio sam oči. Gledala si me, nasmejana. Pružio sam ruku i iz tvoje, uzeo cigaretu.
- Znaš - rekao sam - Šta će biti onog dana, kada nas više ne bude bilo?!
Tišina.
- Kada ne bude više ovih momenata, kada neću moći da držim svoju glavu u tvome krilu i uživam u našoj tišini?! Šta će se tada dogoditi, ako neko od nas ode? Ako napustimo jedno drugo. Da li će za nekog od nas nastupita, časovi očaja i bola ili ćemo sve hrabro podneti?
- Ludice...- rekla si - Znaš da se to nikada neće desiti.
- Ozbiljno tako misliš?!
- Da. Ozbiljna sam.
Povukao sam još jedan dim cigarete. Zamislio se nad ovim malim, kratkim razgovorom.
- Pričaj mi nešto - rekao sam joj.
- Šta?
- Šta god želiš...samo pričaj.
Nasmejala se.
- Dobro znaš da volim tišinu, kada sam sa tobom, u ovako kasnim satima. Ti, i kada ćutiš, znaš da govoriš. Nisu ti potrebne reči.
Uzela je čašu vina i ispila gutalj. Gledao sam je iz njenog krila, osećajući kako meškolji svoje noge. Nameštala se tako, kako bih je bolje video. Kako bi i njoj bilo lakše da me mazi i češka.
Uzela je još jedan gutalj vina. Nagnula se napred i ustima, punim vina me poljubila. Bio je to, zaista mokar poljubac.
...ne sećam se, šta se sve dešavalo posle. Znam da smo vodili ljubav, jako dugo. Dočekali smo jutro. Još jedno naše jutro.
Znam da je to bila još jedna noć, naše tišine.
Glava mi je bila u tvome krilu. Tvoja ruka u mojoj kosi. Milovala si me, češkala. Sklopio sam oči, a dobro znam da si pratila i posmatrala konture mog lica. Prstima si šarala po mojim usnama. Osećao sam kako dišeš.
Upalila si cigaretu i povukla dim. Otvorio sam oči. Gledala si me, nasmejana. Pružio sam ruku i iz tvoje, uzeo cigaretu.
- Znaš - rekao sam - Šta će biti onog dana, kada nas više ne bude bilo?!
Tišina.
- Kada ne bude više ovih momenata, kada neću moći da držim svoju glavu u tvome krilu i uživam u našoj tišini?! Šta će se tada dogoditi, ako neko od nas ode? Ako napustimo jedno drugo. Da li će za nekog od nas nastupita, časovi očaja i bola ili ćemo sve hrabro podneti?
- Ludice...- rekla si - Znaš da se to nikada neće desiti.
- Ozbiljno tako misliš?!
- Da. Ozbiljna sam.
Povukao sam još jedan dim cigarete. Zamislio se nad ovim malim, kratkim razgovorom.
- Pričaj mi nešto - rekao sam joj.
- Šta?
- Šta god želiš...samo pričaj.
Nasmejala se.
- Dobro znaš da volim tišinu, kada sam sa tobom, u ovako kasnim satima. Ti, i kada ćutiš, znaš da govoriš. Nisu ti potrebne reči.
Uzela je čašu vina i ispila gutalj. Gledao sam je iz njenog krila, osećajući kako meškolji svoje noge. Nameštala se tako, kako bih je bolje video. Kako bi i njoj bilo lakše da me mazi i češka.
Uzela je još jedan gutalj vina. Nagnula se napred i ustima, punim vina me poljubila. Bio je to, zaista mokar poljubac.
...ne sećam se, šta se sve dešavalo posle. Znam da smo vodili ljubav, jako dugo. Dočekali smo jutro. Još jedno naše jutro.
Znam da je to bila još jedna noć, naše tišine.
Znam da je glupo pitanje ali sam prosto mooorala da pitam 
