Imala sam suzu u oku, tog dana kada sam ti osetila usne na svojima. Bio je divan, suncan dan prepun neke nade, iscekivanja i ustreptalih pogleda.Krenuli smo na put kao prijatelji, vrlo dobri prijatelji koji se istinski vole i pomazu.Sve je delovalo normalno osim ponekog pogleda koji smo pokusavali da skrenemo u drugu stranu, kad god bi nam se sreli.Pitala sam se zasto ga sklanjas kada smo se toliko puta gledali u oci netrmice dok smo danima i nocima sedeli svi zajedno i razglabali o zivotu.A onda smo stigli u Beograd, grad naseg prvog poljupca i dodira. Tako ga najlepse pamtim.I ulicu Balkansku kojom smo setali ovlas drzeci se za ruke, ni sama ne znam kako ni zasto?Nisam se bunila kada si mi uzeo ruku, dok smo prelazili ulicu.Znam da si tog momenta zeleo da me zastitis i zadrzis uz sebe.Znam koliko si bio brizan prijatelj sve one protekle godine…Sve sam znala o tebi, ti o meni, tajne nije bilo. Ali tajna je ipak postojala, u tvom srcu, duboko zakljucana.Toga dana si je pustio da izadje iz svog skrovista bojeci se kako cu je ja prihvatiti. Ali nisi to ucinio pricajuci mi o ljubavi koju osecas.Samo si me lagano poljubio dok smo sedeli na kalemengdanskoj klupi, cekajuci red u ambasadi. Dugo smo tu sedeli i pricali o ko zna cemu.Ni ti ni ja, verujem nismo znali tada temu nasih razgovora. Izgubila se izmedju vrelih pogleda koji su govorili vise od reci.Osecala sam da od tvog pogleda gorim, lice mi je buktalo a usne nemo cekale sledeci korak – poljubac, jer se odavno, od polaska na put naslucivao.
I desio se - u jednom momentu, iznenada, kada sam ga najmanje ocekivala.Toliko ljubavi u dodiru usana nikada nisam osetila. Toliko ceznje u ocima nikada nisam ugledala.Izgubila sam se u prostoru i vremenu.Izgubila sam vlast nad sobom i svojim osecanjima koja su me u trenutku obuzela.Ceo svet je prestao da postoji, ljudi oko nas su nas verovatno gledali zacudjeno jer mi nismo mogli prestati sa izlivima neznosti koja se rasplamsala u nama, nagomilana godinama.U jednom momentu sam ugledala njegovu ruku na svom obrazu. Brisao mi je suzu koju nisam ni osetila. Pogledi su nam se sreli, ponovo.Gledali smo se tako, cini mi se, celu vecnost i cutali…U mislima su mi bile sve one godine koje su iza nas. Sva ludovanja nocima u cetvoro,ispijanje kafa do 3h ujutro,slavlja koja smo uvek zacinili muzikom, sankanja na snegu, grudvanja i mnogi drugi zajednicki trenuci…A onda mi je sve priznao, bojazljivo, sa strahom u prelepim ocima koji sam i sama osecala.Tada mi je bilo sve jasno.Njegovo velicanje mene, kao zene pred drugima,njegov razvod pre par meseci koji sam i sama pokusavala da sprecim,njegovo svakodnevno obilazenje dok sam lezala bolesna sa visokom T i boginjama koje su me mogle kostati zivota, vodjenje u bolnicu kad mi T nije spadala i mnogo drugih sitnica koje su mi tek tada bile jasne.
Ustali smo zajedno i krenuli da obavimo ono zasto smo dosli, drzeci se za ruke kao da smo se plasili da ce nas nesto na ulicama ovog grada razdvojiti.A razdvojilo nas je tek posle 2 godine.Moralo je tako biti…Bili smo oboje dovoljno svesni nepostojece sanse iako smo dugo uporno trazili nacin da je ne propustimo.Dugo je pustos vladala u nasim srcima.Patnja je nastanila svaki deo naseg tela…
Sebe smo pronasli nakon dugog lutanja i cutanja…I nismo krivili jedno drugo…nikada.
Za tebe uvek
ja sam kod kuce,
samo me pozovi glasno...
da sam uz tebe
u bolu i sreci
od uvek ti je bilo jasno.
Za tebe uvek
ja sam slobodna,
pomisli samo na mene
ako ti uteha treba
ili te jako bole
neke stare uspomene...
Za tebe uvek,
ja sam kod kuce...
samo me pozovi glasno...
da sam ti bila
prijatelj pravi,
svima je uvek bilo jasno!
Moram da priznam sebi
pa tek onda ostalim ljudima...
kriva sam jer sam nesvesno
izazvala bol u grudima...
Tesko je priznati i sebi
a kamoli drugima...
da negde postoji neko
ko samo suze u ocima ima...
Priznacu sebi, moram...
jer tuga me njegova mori...
sta cu sa srcem svojim
koje ko kisa romori?
Ne sudite mi ni vi strogo,
ni mojoj dusi nije lako...
kad ostanem sama sa sobom,
setim se kako je plako...
Svaka me njegova suza
ko bodlja u srce dira...
moram priznati svima
da savest mi ne da mira...
salim se, naravno...
