Sećanja jednog ravnogorca

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:28

1. ДЕТИЊСТВО

Рођен сам 25. августа 1919. године у малом личком селу Бриње, од оца Лазара и мајке Милке. Поред две старије сестре – Босе и Ане – имао сам и брата кога се не сећам, јер је умро пре мог рођења. Вероватно због те породичне трагедије, као и чињенице да сам био најмлађи, родитељи и сестре су ме прилично мазили.
Детињства се радо сећам, иако смо живели тешко, само од очеве плате жандармеријског наредника. Због његове службе, стално смо се сељакали, тако да сам најраније године дечаштва провео у Јосипдолу, Огулину, Генералском Столу. Он је био весео, висок и крупан човек, родом из Клокоча (Крстиња). По природи амбициозан, под старе дане завршио је четири разреда гимназије, само како би скинуо жандарску униформу и напокон се запослио у Огулину као цивилни службеник.
Мајку памтим као енергичну, увек нечим запослену жену. Прави стуб породице. Висока, црне косе и плавих очију, у младости је била лепотица, али је смрт мог малог брата заувек оставила печат на њеној души и лицу.
Наша кућа била је гостољубива и широм отворена за све пријатеље, међу којима је било и Срба и Хрвата. На столу се увек налазио још један тањир приде – за случај да нас посети неко од њих, а мајка је била чувена по својој проји и пити од кромпира и блитве. Живели смо скромно, али сложно. Увече бисмо, сви заједно, седели; тада би нам отац певао и причао народне бајке. Био је изузетно речит и имао пријатну боју гласа, па су тим окупљањима често присуствовала и деца из комшилука. Ја сам се, међутим, највише радовао кад би нас посетио Коста Вурдеља, спортиста и члан југословенског „Сокола“. Говорио ми је како би од мене могао постати добар „ногометаш“ и поклонио ми прву крпењачу.
На неки начин, фудбал је обележио моје детињство. Полазак у школу у Огулину, био је за мене трауматичан. Навикао на целодневно брчкање у бистрој речици Добри и пикање лопте, учење сам схватао као казну. На несрећу, имао сам учитеља преке нарави – неког Поточњака, који нас је немилице тукао. Због њега сам мрзео и сам одлазак у школу и био лош и лењ ђак, као и Боса. Моја мајка је због тога била очајна и кажњавала нас је, било батинама, било забранама изласка. Јурила нас је по кући са врбовим прутом у руци и викала: "Или ћу од вас направити људе, или ћете пропасти! Зар желите да живите као сиротиња?" Моја сестра је стоички подносила кућни притвор, али се ја нисам дао: искрао бих се кроз прозор из куће и побегао напоље. Све због фудбала и пливања.

Успомена, која се дубоко урезала у моје сећање, односи се на један доживљај из времена када сам имао осам или девет година. Зима је била изузетно дуга и оштра и вукови из околних шума силазили су у град у потрази за храном. Није се памтило да је икада, као те године, било толико напада звери на стоку и људе.
Мајка и отац су нас опомињали да се враћамо кући пре мрака, како се не бисмо сусрели са каквим курјаком. Никада нисам видео вука, сем на илустрацијама у дечијим књигама, али сам могао замислити његове губице пуне ужасно искежених, оштрих зуба. Родитељи су нас били довољно заплашили страшним причама, те смо их беспоговорно слушали, све трчећи кући у страху од немани.
Једне ноћи, међутим, пробудио сам се са боловима у стомаку. Имали смо пољски ве-це, који се налазио у дворишту иза куће. Иако смо држали ноћне посуде под креветима, одлучио сам да отрчим напоље; било је то сасвим разумљиво са гледишта осмогодишњег дечака, јер, собу сам делио са сестрама. Огрнуо сам гуњ и пожурио у хладну, зимску ноћ.
Тек што сам за собом затворио врата пољског клозета, импровизована од старих, натрулих дасака, вукови почеше да завијају. Учинило ми се како нису далеко, већ као да се налазе на пар десетина метара од мене. Почео сам да дозивам у помоћ; но, нико ме у тој тамној, ветровитој ноћи није могао чути. Био сам све уплашенији. Чуо сам у близини неко шушкање и табанање, а затим и потмуло режање. Провиривао сам кроз узане прорезе између дасака и, одједном, крв ми се следила: сусрео сам се, на свега пар сантиметара, са црвеним, вучјим очима. Делила нас је само танка дрвена преграда, која се угибала и шкипала под налетима ветра.
Затим сам чуо лајање нашег пса; био је то крупан, али већ стар мешанац кога смо звали једноставним именом – Шарко. Ноћу га је отац везивао испред куће, да не би скитао, а сада се пас громогласно оглашавао лавежом. Викао сам и даље, јер је један од вукова почео да гребе шапама по вратима.
Ни сам не знам колико је времена прошло (мени је изгледало као да је у питању вечност), а онда је изашао мој отац носећи пушку и, видевши шта се догађа, испалио неколико хитаца у ваздух. Вукови су се разбежали, а ја сам добио грдњу. Од тада сам заборавио на стид и чврсто се држао нокшира. Ипак, већ сутрадан по овом догађају, хвалио сам се другарима како сам „целу ноћ провео окружен стотинама вукова.“

Јасно се сећам и тога како са оцем идем на железничку станицу да видим групу ухваћених разбојника, које су жандарми, оковане, спроводили на суђење у Загреб. Њихов коловођа био је по злу чувени Прпић Мали, зачуђујуће дечијег, голобрадог лица. Био сам изненађен; замишљао сам разбојника као гломазног, брадатог човека оштрог погледа под густим и претећим црним обрвама. А ипак, то његово глатко и скоро безазлено лице, изгледало ми је страшније од свих представа које сам имао о њему. Када смо отац и ја провирили у вагон где је он, са својом дружином, седео у оковима, Прпић Мали је, угледавши мог оца, довикнуо: Хеј, па ја вас познајем из Јосипдола! Могао сам вас онда убити, али нисам, јер сам чуо да сте добар човек.
И касније, када је суд у Загребу осудио четворицу из банде на смрт вешањем и када је пресуда извршена, понекад бих сањао да ће ми ноћу, на прозор, покуцати лично Прпић Мали – главом и брадом – и казнити ме због мојих несташлука. Да ли због тога, или због чињенице што сам сазревао, тек, уозбиљио сам се и почео да учим.

Почетком тридесетих, мој отац је добио премештај у Карловац. Био је то заиста диван град, окружен широким и дубоким шанчевима, који су у прошлости служили као заштита од турских насртаја. Лежао је између три реке - Коране, Мрежнице и Купе, и лети је сваке недеље из Загреба стизао воз пун купача. Карловац је био монденско излетиште и, као такав, увек нудио богат културни садржај. У њему су живели и учили Мажуранић (по њему је омиљено састајалиште младих – „Мажуранићев перивој“ – добило име), Тесла, Бранко Ћопић, Маријан Детони. Постојало је чак и аматерско позориште, смештено у згради „Зорин дом“, некој врсти здања за забаве и приредбе. Највише сам волео летње позоришне представе на отвореном, јер су се одржавале у парку. Седео сам са друштвом на клупи, где смо ћаскали уз хуку Коране. Људи су радо излазили; увече се одлазило у градску кафану у којој се свирала класична музика или у хотеле где се музицирало по поруџбини. Постојала су и два бископа: један у центру, други у самом парку. Ја сам био очаран тадашњом холивудском звездом и љубимцем жена - Еролом Флином, и трудио се, на сваки начин, да га имитирам појавом и ставом.
Тада је имао око петнаестак хиљада становника, од чега је нас, Срба, било око две хиљаде. У Карловцу су живели и Мађари, Јевреји, Чеси, Руси, Пољаци. Сви смо се дружили и није нас нарочито интересовало ко је какве вероисповести. Политика нас уопште није занимала, иако су постојала разна политичка удружења. Само су комунисти били у илегали, али се знало који су.
Спорт је младим Карловчанима био главни хоби. Поред пет фудбалских тимова, постојала су и два пливачка и један ватерполо клуб. Из Карловца је потекао и првак државе у скоку у воду са десет метара – Богумил Гриле, затим државна репрезентативка у пливању Ата Кошир, хокејашки репрезентативац Јован Томић, чувени бициклиста Заборски.
Из тог периода памтим један трагичан догађај, који је све Карловчане подједнако испунио тугом. Наиме, мој другар Жарко – изврстан ватерполиста и пливач, један од најперспективнијих младих спортиста, изгубио је живот скочивши у хладну Корану. Имао је свега седамнаест година.
Тог врелог, летњег дана, нас десетак брчкало се у реци. Жарка је болела глава (претпостављам, из данашње перспективе, да га је, можда, ударила сунчаница) и полетео је у воду како би се расхладио. Пролазили су минути, а он никако да исплива. Пошто је био вешт пливач, нисмо посумњали да се догодило нешто страшно. Међутим, како се ни после више од десет минута није појавио на површини, сви смо почели да га тражимо.
Наша потрага била је безуспешна. Тек када су нам се прикључили остали – жандарми и старији мештани – Жарко је пронађен, пар сати касније. Никада нећу заборавити ту слику: његово згрчено тело и један ужасан, ужасан детаљ – десном шаком беше се ухватио за чланак сопствене леве руке. Претпостављало се да је, несрећник, у самртној агонији, од своје руке помислио да је нечија туђа, пружена као спаситељска.
Жаркова погибија оставила је на мене мучан утисак. Први пут сам се суочио са смрћу неког себи блиског. Размишљао сам како живот није фер; зар да један тако млад и добар момак изгуби живот, и то у реци, у којој је толико уживао? Дуго сам, седећи на обали Коране, осећао Жарково присуство, као да је његов дух заувек почивао у њеним дубинама. Али нисам престао да волим реке. Целог живота сам тражио њихову близину.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:30

Не сећам се да сам се због своје националности осећао дискриминисаним; напротив, као фудбалер освајао сам симпатије свих подједнако. Бавио сам се и атлетиком, пливањем, боксом ... али сам најуспешнији био у игри лоптом. Са својим гимназијским тимом обишао сам Загреб, Љубљану, Шибеник, Сисак, Петрињу, Крижевце, Копривницу ... У оно време, мало ко је могао себи приуштити путовања; за мене, момка из релативно сиромашне грађанске породице, био је то успех. Отац је био пресрећан. Сматрао је како ћу „видети нешто света“, те ће ми та искуства сигурно бити од користи у животу. Ако му не иде школа, барем је добар „сокол“, тешио је моју мајку. Она је, међутим, у почетку била забринута због мог одсуствовања од куће, али је касније и сама прихватила фудбал као мој лични избор и поносила се мојим успесима. Уосталом, добијао сам пристојан џепарац од свог клуба а и некако сам се „провлачио“ кроз гимназију.
Радо сам се враћао у Карловац; био је за мене град из бајке, најлепши на свету. У себи сам, годинама пошто сам га напустио, носио слику његових широких дрвореда – у пролеће раскошно зелених, у јесен романтично жутих; пространих паркова, плажа, бистре воде Коране. Дуго сам могао да осетим бридак карловачки ваздух и мирис реке.

Прве несугласице између Срба и Хрвата збиле су се 1940. године нападом Хитлера на Француску. У то време организовани су тзв. „Купски маневри“, у којима је учествовала редовна војска карловачког гарнизона – резервни састав 106-ог пешадијског пука. Тај пук састојао се искључиво од хрватских сељака који су се редовно опијали и правили изгреде, па су их се Карловчани махом клонили. Пре него што су, тог несрећног дана, ушли у вагоне и кренули на маневре, неко је тој разулареној и пијаној братији одржао говор у коме им је речено како они, заправо, иду да бране Французе од Хитлерове солдатеске. На то су резервисти одбили да уђу у воз; један део се забарикадирао а други похрлио у град, пуцајући насумично. Сутрадан је, блиндираним возом, из Загреба стигла група подофицира како би угушила побуну. Међутим, тек је долазак јуришног одреда из Београда привремено смирио ситуацију.
По одласку тог одреда, Срби су одједном постали прокажени. Католички свештеник Гвардијан свакодневно је на миси Србе називао „Циганима“, а старије генерације Хрвата су, такорећи преко ноћи, почеле са хушкањем против свих не-Хрвата. На зидовима су осванули натписи „ЖАП“ (Живео Анте Павелић). Извесни Хрват Боговић је пуцао на пуковника Попадића, само због тога што је овај био Србин. Покушана је диверзија на прузи Загреб – Сплит ... Изгледало је како се дојучешањи мирни живот у Карловцу распада.
Тадашњи командант карловачког гарнизона био је бригадни генерал Костић, а његов син био је мој школски друг и добар пријатељ. Једном приликом ми је поверио да његов отац планира одлазак у Београд, јер има назнака како се Србима у Карловцу „лоше пише“.
Мој отац био се пензионисао и бавио се земљорадњом у којој је нашао задовољство. Ана се запослила као учитељица, Боса је хонорарно радила... Таман кад ми се учинило да смо коначно стали на ноге, мој свет почео je да се руши као кула од карата.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:32

2. РАТ

Бомбардовање Београда дочекао сам ужаснут и уплашен.
Сећам се, био је неуобичајено хладан дан и промицао је снег. Слушао сам Радио Београд, а затим Радио Загреб и Мачеков проглас НДХ. Изашао сам на улицу и на лицима свих Хрвата (чак и оних од којих то нисам очекивао) прочитао радост. Био сам разочаран у многе комшије, другове и дотадашње пријатеље наше куће. Једна од наших сусетки – жена која је често од моје мајке позајмљивала намирнице – добацила ми је подсмешљив поглед и узвикнула: Псето српско!
У прогласу НДХ, речено је да се у Хрватској мора „усташки мислити, усташки говорити и усташки радити.“ Мора се створити „чисти хрватски животни простор за чисту хрватску нацију.“ Срби, Јевреји и Роми проглашени су „највећим непријатељима хрватског народа“, којима нема места у НДХ, па зато треба спровести „унутрашње прочишћење.“
Звучало је претећи, ужасно.
Већ сутрадан по проглашењу НДХ, у Карловац су ушле немачке моторизоване јединице. Већина хрватског живља са својих балкона бацала је цвеће у знак добродошлице. Неколико дана касније, стигле су и италијанске трупе. Како се испоставило, оне су биле привремени спас за Србе. Наиме, италијански виши официри по правилу су становали по српским кућама и својим ауторитетом штитили те породице од усташа.
Прве усташке формације састојале су се од језуита и фрањеваца, али је већина била из редова „похрваћених“ Мађара, Чеха и Пољака. Најпознатији и најозлоглашенији били су Згурић, Шантић, Павлек, Гомбач, Гојмерац, Катушин, Грчић. Србе су сваког дана одводили на „радне акције“.
Једног јутра, закуцаше и на наша врата. Чуо сам мајку како некоме говори: Ту је Гојко. Само ти уђи, синко, да се мало окрепиш – тежак је дан. Трудила се да звучи љубазно, али сам ја, седећи са сестрама у другој просторији, препознао страх у њеном гласу. Сећао сам се тог призвука из периода кад би ме дозивала, уплашена да ми се нешто лоше десило. Сада је њен глас издајнички наговештавао панику коју је осећала: у једном од усташа препознала је мог друга из школе, пар генерација старијег од мене. Играо је фудбал у противничком тиму. Мали, кржљав, за главу нижи од мене. Никада се нисмо сукобљавали; штавише, неколико пута смо заједно ишли у биоскоп. Знала је да смо се нас двојица дружили, али, он је био, пре свега, усташа са великим „У“. Није знала шта од њега може очекивати.
Одбио је да уђе. Изашао сам на праг куће. Мајци сам рекао да оде код сестара.
Одмах ми се обратио хладним, заповедним тоном, правећи се како ме не препознаје: Сви који су источноправославне вере од данас се морају ставити у безпоговорну службу Независне државе Хрватске.
Шта то значи? питао сам га.
Мунуо ме је лактом у стомак: То значи да ништа не питаш, него да слушаш шта ти се нареди!
Мрзео ме је, и то сам могао осетити у његовом гласу и видети у његовим очима. Помислио сам: Боже, откуда та болесна мржња? Зар ме мрзи само због тога што су му тако наредили? Нисам могао разумети свог дојучерашњег друга; како то да се и он „заразио“ том болесном, фашистичком идеологијом, нисмо ли, колико пре месец дана, шутирали лопту подно Озља? Али, он је био усташа, и задатак му је био да тако „мисли, говори и ради“, шта год то значило.
Нама, Србима, било је забрањено да се бавимо било каквом делатношћу; морали смо да носимо траке око руке, а излазак у град био нам је ограничен до осамнаест часова. Са једном групом Срба радио сам – од јутра до касног поподнева – на Купи. Извлачили смо песак из воде! Наравно, био је то Сизифов посао, јалов и беспотребан; смишљен само како би нас понизили. Надгледале су нас усташе, добацујући нам свакакве увреде и претње. Омиљена изрека била им је: Све ћемо вас, Србе, окачити на врбе!
Нисмо смели разговарати између себе, а било нам је, као губавцима, забрањена и свака комуникација са дојучерашњим хрватским друговима. Некима од њих је због тога било искрено жао, али су и сами били уплашени и присиљени на ћутање. Највише су ме разочарали комунисти – они који су се толико заклињали на једнакост међу људима и са којима смо се ми, омладина, често солидарисали у њиховим штрајкачким захтевима. Од њих нико ни да климне главом, нико да да знак очима ...
Погром Срба почео је чим је из Загреба стигла таква директива. То сам сазнао од једног Хрвата, берберина Маринић Слава. Његова породица била је једна од ретких која се стидела онога што њихови сународници раде Србима. Једног дана, дотрчао је нашој кући и узбуђено ми рекао: "Гојко, бежи што пре, још ноћас! Предстоји масовно хапшење Срба."
Славо је са мном играо фудбал у клубу „Викторија“ и био мој најбољи друг. Често сам одлазио у његову кућу, и изузетно сам поштовао његове родитеље, два брата и сестру. Сви су важили за добре људе.
Информацију је добио од свог брата Руда, који је радио у карловачкој општини. Поверовао сам му. Била је то најава оног што је писало у прогласу НДХ: „унутрашње прочишћење“ од оних који су „љага на телу чисте хрватске нације.“
До тада се ситуација у Карловцу већ толико била заоштрила, да смо само очекивали када ће експлодирати. Славо је узео две моје фотографије, а његов брат извадио ми је, у року од пар сати, нову легитимацију. Међутим, нисам имао пропусницу. Без ње, документа ништа нису вредела.
Моја сестра Боса сетила се свог школског друга који је радио на издавању потребних „папира“; но, он је већ приступио усташама. Нисам веровао да би ми он помогао. Чинило ми се да срљам у неповрат. Сестра ме је убеђивала да ће све бити у реду, јер ме је тај њен друг ценио као фудбалера. И, заиста, убрзо се вратила са пропусницом до Батајнице. Била је уплакана; како сам касније сазнао, од ње је тражио одређену „противуслугу“ и вербално је понижавао. Но, попустио је пред њеним сузама, рекавши јој на растанку: "Нека твој брат бежи, ал' побећи неће!"
Сад сам могао да се искрадем из Карловца, али нисам знао куда да идем. Избор је, на крају, пао на Београд.
Мој друг Славо отишао је на железничку станицу да ми купи возну карту, а Боса је пожурила да обавести друге Србе о ономе што предстоји. Неки су пошли мојим путем а неки се понадали како ће, ипак, бити боље. На жалост, ови други су се преварили, а међу њима и мој друг Владимир Генераловић, чија је мајка, Хрватица, мислила да ће свог мужа, Србина, и сина, заштитити. Како сам касније сазнао, изгубила је и једног и другог, а сама завршила у душевној болници.
Славо се понудио да ме испрати до Загреба. Одбио сам; нисам желео да свој живот и даље ставља на коцку. Довољно је учинио за мене. Загрлили смо се и он ми је шапнуо: Гојко, извини... Све ово је велика неправда. Кад се заврши рат, опет ћемо пикати фудбал.
(Много касније – седамдесетих, поново смо се срели. Сем што је свој мајсторски посао брице заменио кафеџијским, није се много променио. Остао је онакав каквог сам га упамтио: ведра, срдачна добричина. Нажалост, били смо већ у годинама када смо у фудбалу могли уживати само навијајући из фотеље испред телевизора. )

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:34

Брзи воз за Београд био је паркиран у мраку и полазио тачно у поноћ. У купеу је била једна млађа жена и дечко од петнаестак година. Зурили смо неповерљиво једни у друге и целу ноћ ни реч нисмо изменили, све у страху да ли ћемо стићи до циља. Сваког тренутка могло се десити да зауставе воз, претресу га и скину нас са њега. Тек пошто смо прошли Батајницу, почели смо да се смејемо – хистерично и гласно. То путовање ћу памтити до краја живота; био је то, кроз мрачне тунеле, пут у неизвесност. Како се касније испоставило: симболичан почетак мог путешествија.

У Београд сам стигао 1. јула 1941.године.
Иако сам обишао многе градове, учинио ми се огромним. Ипак, нисам био уплашен његовом величином, нити сам имао комплекс провинцијалца. Уосталом, и поврх јада и беде окупације, Београђани су према мени били срдачни и гостољубиви.
Отишао сам код ујака Гвоздића, пензионера железнице, који је становао на Неимару. У њиховом двособном стану већ је била смештена једна избегличка породица из Загреба, па сам спавао на патосу. Моји рођаци били су дивни људи и са нама делили све што су имали. Тешко ми је падала њихова жртва и одрицање; гризла ме је савест што узурпирам њихов невелики простор. Мој брат од ујака био је скојевац, те је стан био стално на мети полиције. Ту су се одржавали и тајни састанци које сам ја, упркос наваљивањима брата, избегавао. Убеђивао ме је у своје комунистичке идеје и цитирао Лењина, али мене политика још увек није интересовала. Био сам млад и размишљао само о томе како да извучем живу главу. Осим тога, његова идеологија чинила ми се утопијом. Комунисти су ми изгледали као анархисти, острашћени отпадници који на насилан начин хоће да дођу до власти.
Ове састанке водио је студент медицине Поповић, касније херој Озренац. Окупљени омладинци били су прилично комотни и гласно се договарали о набавци оружја, експлозива и санитета за партизане. У шупи поред кућице, чистили су се и паковали пиштољи, а по њих је долазио један младић са Неимара, по имену Уча.

Убрзо пошто сам се сместио код ујака, почело ме је мучити питање шта је са мојом породицом. Свакодневно сам одлазио на железничку станицу и сачекивао возове из мог краја, распитујући се о ситуацији у Хрватској. Једног дана, неко ме је куцнуо по рамену. Осврнувши се, видео сам прелепу девојку. Ја сам Љубица, представила ми се. Нисам схватао шта жели од мене. То нису била времена у којима су, на улици, девојке прилазиле младићима.
Скромно обучена, интелегентног погледа – није ми личила на неку „лаку“ жену.
"Гојко", представио сам се.
"Ви нисте одавде?" питала ме је, кроз осмех. Имала је јак руски нагласак.
Како је то могла знати? Зар се на мом лицу тако јасно очитавала забринутост, карактеристична за избеглице прогоњене питањем шта је са онима које су оставили иза себе? Или сам јој, у офуцаним и изношеним панталонама, личио на неко наивно сељаче, које је први пут у граду? Осетио сам се, у тренутку, бедним и достојним сажаљења. Никако нисам желео да ме било ко, а поготову једна млада жена, види у том светлу.
Нисам, одговорио сам јој искрено.
Ухватила ме је под руку. "Пођите са мном", прошапутала је неким завереничким тоном, "овде има пуно агената, а ја бих желела нешто да вам предложим."
Послушао сам је. Морам признати, очарала ме је својом лепотом. Био сам сигуран како је она девојка у некој невољи. И ето, баш мене је изабрала да јој помогнем; већ сам себе видео у улози њеног хероја.
Стали смо испред улаза у железничку станицу. Тада ми је рекла како она, за новац и злато, у Београд доводи српске породице из Хрватске. Био сам изненађен: зар ово крхко, нежно женско биће да се бави тако опасним послом? Ишчилише сва моја маштања о мени самом као јунаку-избавитељу.
Нисам имао много новца, али смо се договорили да ће она обавити посао у замену за моју скромну уштеђевину. Љубица је са мном преговарала тоном искусне продавачице, као да тргује намирницама. Прилично сам се разочарао у њу, али ми ништа није било важније, него да моја породица опет буде на окупу. Већ следеће суботе, радосно сам их дочекао, убеђен како „горе не може бити, него што нам је било у Карловцу“.
(После рата, у новинама сам прочитао да је Љубица (заиста Рускиња) стрељана, пошто је радила за Гестапо. Како се испоставило, многе породице доводила је право у руке тајне полиције. Какав је то био сплет срећних околности, или Љубичин хир, па се то није десило и нама – никада нисам сазнао. Или је, можда, што не би било невероватно, била лажно оптужена за сарадњу са Гестапоом.)

Са породицом сам прешао код тетке на Вождовац, јер је ту било више простора. Убрзо сам пронашао нове другаре. Наравно, играли смо фудбал на терену бившег Б.С.К. Имао сам прилике да сретнем многе Карловчане и све нас је зближавала заједничка идеја: вратити се у свој крај и супротставити се усташама. Била су то пуста, младалачки незрела маштања. Ништа нисмо чинили, сем што смо фантазирали. (Само један од нас, мајор Дангић, вратио се у Хрватску, али је тамо пао у ропство а његова војска се расула).
Највише сам се дружио са старим познаником из Карловца, Хрватом Миланом Орешковићем и његовим братом Славком. Играо сам фудбал у клубу „Славија“ али, како нисам имао никаквих прихода, решио сам да се запослим. Посао сам добио као шегрт у колонијалној деликатесној радњи „Кирјаковић – Угљешић“, у Булевару краља Александра 82. Био сам млад и здрав, па ми физички посао није тешко падао, али ме је вређао однос послодавца према мени. Радио сам по цео дан, а плата је била мала. Латио сам се новог запослења: снабдевао сам једно градилиште потребним материјалом. И, таман кад сам почео да бивам задовољан, дошла је полиција и све нас, раднике „на црно“, покупила и одвела на берзу рада код железничке станице. Док сам стајао, збијен у гомили, пришао ми је један агент и рекао ми да „бришем“ кући. Како сам касније чуо, група у којој сам био, депортована је на рад у Немачку.
Пошто сам остао без посла, помагао сам течи око пчела. Имао је осамдесет кошница и првих дана зарадио сам мноштво убода. Био сам нервозан и правио нагле покрете, иако ми је теча показивао како треба поступати. Касније сам се навикао на пчеле и заволео их.

У том периоду, са сестром Босом одлазио сам у Орешковићеву кућу, где смо тајно слушали Радио Лондон. То је било забрањено и строго кажњиво; за овај прекршај могао се добити и логор на Бањици. Једне јунске вечери 1942, на прозор Орешковића закуцала је полиција. У стан су упала четири агента и почела претрес. Сестри и мени одузели су избегличке легитимације. Кућу су испревртали, покупили новац и све намирнице које су затекли. Затим су нас стрпали у кола и одвезли у затвор у Ђушиној улици.
Уз псовке и шутирања, убачен сам у собу бр. 6. Тамо су била још тројица; један од њих, извесни Кажић, био је црн од батина и умро неколико дана касније од последица мучења. Нисам сазнао због чега је био затворен.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:36

Моје прво саслушање водио је неки агент Витас. Претходно су ме ошишали до главе, фотографисали и узели отиске прстију. Иследник је тврдио како су браћа Орешковић комунисти, повезани са партизанима. Оптуживао ме је да сам њихов сарадник. Био сам збланут: нисам имао појма о партијским активностима Орешковића. Мислио сам да смо сви ухапшени због слушања Радио Лондона!
Моји родитељи и рођаци су, у међувремену, сазнали где смо Боса и ја. Отац је отишао код Ђуре Сарапе, веома утицајног Карловчанина, који је обећао како ће потегнути све „везе“ како би нас полиција ослободила. И тако, после десет дана проведених у затвору, да ли због Ђуре Сарапе или због Недићеве амнестије, тек – Боса и ја се нађосмо на слободи. Пре отпуштања, одржан нам је говор у коме смо упозорени да пазимо шта радимо јер, „нико ко се овде врати, изаћи више неће.“
Истог дана ослобођени су и Орешковићи. Претио им је затвор на Бањици, али је новац учинио своје. Мито је дат на правом месту, у право време. Држава и полиција биле су као трула воћка.
За тих десетак дана у казамату, имао сам прилике да чујем свашта: како су ухапшени хрватски комунисти имали привилегије и из Ђушине распоређивани у друге, блаже затворе. Био сам згађен и почео да се интересујем за политику. Васпитаван у духу очеве лојалности отаџбини, сматрао сам како је дошло време да и сам нешто учиним у одбрану своје земље. Али, још увек нисам знао којим путем кренути.
Недуго после изласка из затвора, моји родитељи и Ана отишли су у село Суботицу код Свилајнца, где је моја сестра добила посао учитељице. У септембру 1942, Боса је почела да ради у Младеновцу, а ја сам се придружио оцу и мајци.
У Суботици се још није осећао дах рата. Имали смо скоро све: брашно, млеко, маст, живину, захваљујући томе што је отац узео под закуп земљу, уређивао башту и убирао плодове свога труда. Био сам му стална испомоћ и открио благодети рада на земљи. Одлично смо се уклопили у средину. Мештани су нас поштовали и био сам, скоро, опет срећан. Тачније – био бих срећан, да нисам осећао неки неодређени немир. Волео сам Суботицу, али сам се у мислима стално враћао Карловцу и маштао о дану када ћу опет шетати његовим парком и купати се у Корани. Никако нисам могао да се смирим; пола дана проводио сам у раду са оцем, а другу половину код Ане у школи. Учитеља је било мало, а ђака доста, па бих понекад „ускочио“ да одменим сестру. Причао сам им о ономе што сам и сам учио као школарац и, иако сам нисам био богзна какав ђак, испоставило се да сам знао много више него што сам мислио.

У пролеће 1943, у школу су дошла три наоружана човека у енглеским униформама, носећи летке са вестима Радио Лондона и Радио Москве. Представили су се као војници Драже Михајловића. Били су врло учтиви и одавали утисак образованих, школованих људи. Понудили су се да ме чешће обилазе и редовно информишу о томе шта се догађа.
Заиста, у том гостољубивом влашком селу није било никакве војске, никаквог знака ратовања. Од сељака сам сазнао да се, од повлачења шачице партизана 1941, и изузев та три Дражина војника, ниједно униформисано лице није појавило у том крају.
Али, убрзо после мог сусрета са „дражинцима“, извесни ваздухопловни поручник краљеве војске, Вукашин Петковић, сакупио је неколицину истомишљеника, одвео их у шуму и формирао тзв. Ресавски одред. Тај одред је растао муњевитом брзином, а попуњавали су га углавном Личани, Славонци, Босанци, Кордунаши и избеглице из Хрватске. Командант Петковић обилазио је околна села, држао зборове и делио пропагандни материјал.

У априлу 1943, добих и ја званичан позив из Горског штаба, да се у року од три дана, са ћебетом и порцијом, јавим команданту села Јасеново. Баш у то време упознао сам једну девојку, Дану, ћерку старог учитеља, и прилично се за њу загрејао. Вече пред мој одлазак у Горски штаб, састали смо се и она ми је, кроз сузе, рекла: "Немој да идеш... Ко зна да ли ћу те икада више видети?" Тешио сам је речима како сам млад и снажан, те да „неће гром у коприве“. Заклесмо се једно другом на доживотну љубав и верност.
Тако следећег јутра кренух у војску, мада још увек нисам имао јасно дефинисан став о четницима. Једно сам знао: међу комунисте не бих отишао, па макар ме стрељали.
Командант села ме је дочекао, одмерио погледом и гласно искритиковао: Млад, прав, а чекао си да ја по тебе шаљем. Дакле, сам не би дошао.
Постидех се.
Добих једну италијанску пушку и одмах ме, вероватно због прекорног командантовог тона и по казни, распоредише на ноћну стражу.
Војнички живот тешко ми је падао. Услови су били грозни. Спавали смо у некој колиби без патоса, загушени од устајалог ваздуха, јер смо били стишњени као сардине. Хигијена је била на очајном нивоу, ако се о њој уопште може говорити. Навикао на воду и сапун, био сам згрожен кад сам у коси пронашао вашке. Нисам могао да схватим како је могуће да живимо у оваквој прљавштини, а представљамо неку војску. Нервирао ме је заповедни тон мојих претпостављених; нисам био навикао да се на мене неко стално дере. Нисам признавао никакве ауторитете и љутио се на самог себе што сам допустио да ме мобилишу. Размишљао сам и о својој девојци Дани: нисам могао да јој се јавим, нити да је видим. И, некако постепено, у мојој глави, њен лик почео је бледети. Схватио сам да је то била пролазна заљубљеност и кајао се због моје заклетве на љубав и верност. Једва сам чекао да је опет сретнем и кажем јој како, ипак, нисмо једно за друго.
Свакодневни војнички дрил такође је био строг; по цео дан смо вежбали трчећи, пузећи, прескачући препреке и вежбајући гађање. Но, то ми није нарочито сметало – подсећало ме је на карловачке дане када сам се интензивно бавио спортом. Али, за право ратовање нисам био спреман. Био сам, ето, млад и здрав, снажан и, размажен. Јесте да сам до тада преко главе претурио све и свашта, укључујући и затвор у Ђушиној, али, рат је био озбиљна ствар. Тек тада сам га постао свестан.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:38

Након два месеца добих три дана одсуства које сам једва дочекао, највише да бих се људски окупао и ослободио вашију. Мајка је била згранута мојим изгледом. Наиме, био сам смршао око петнаест килограма и тежио свега седамдесетак. На моју висину од метар и деведесет два, било је то заиста премало. Изненадио сам се када сам чуо да је моја девојка Дана већ нашла утеху у неком локалном момку; чак се и шушкало да су се верили. Ето колико је трајала наша „вечита љубав“! Био сам малкице уздрман том вешћу. Младалачка сујета ми је била повређена. Али, осећао сам се добро и, на сопствено изненађење, једва чекао да се вратим у јединицу.

Одред се убрзано развијао и био све боље организован. Услови живота у њему битно су се побољшали. Спријатељио сам се са новопридошлим потпоручником бивше војске, Милорадом Петровићем. Био је први у свом рангу и добио Краљеву сабљу, што му је донело част и углед. (Како сам сазнао много година касније, после рата завршио је Ветеринарски факултет у Београду и постао уважени професор, специјалиста за коње.) Мало по мало, у разговорима са Милорадом, постадох искрени поборник Драже Михајловића и осетих понос што припадам његовој војсци. Сматрао сам да ћу, одбраном отаџбине, заштитити и угрожени српски живаљ; допринети да се Срби, пре свега у Карловцу и Хрватској, опет осете равноправним. Маштао сам о томе како ћу се, једног дана, заједно са својом породицом, тамо вратити и да ће се живот наставити баш ту где је и стао – наравно, пре прогласа НДХ. Нисам имао потребу за неком осветом Хрватима и другим не-Србима, који су ликовали због наше прокажености. Мислио сам: проћи ће их, била је то само тренутна хистерија. Сада је, међутим, најважније било одбранити се од окупатора и потиснути партизане и усташе.

Оружје се куповало преко сељака. Ресавски крај био је познат као четнички, па и није било неких сукоба. Једини проблем представљала је једна тројка расформираног четничког одреда Косте Пећанца, која се отела контроли, разуларила и, наоружана аутоматима и бомбама, харала по околним селима. Када су коначно ухваћени, вођени су од места до места, да би им тај исти народ судио. На крају су стрељани. Може се рећи да је наша јединица била нека врста организоване милиције.
У то време, активирали су се и партизани са подручја Копаоника и Јастрепца. Пошто смо били обавештени да се спремају за напад на нас, једна мања јединица из нашег одреда прикључила се Великоморавском четничком корпусу и кренула пут Јастрепца. У борби са бројчано надмоћнијим партизанима, погинула су три наша борца. Убрзо су почеле да навиру и нове партизанске снаге из правца Санџака, Босне и Црне Горе, те их је требало спречити да уђу у Србију. У биткама које су потом уследиле, четници су доживели пораз: партизани су били бројнији и технички опремљенији. Убрзо су продрли у Србију и стационирали се око Крушевца и Параћина.
У међувремену, искрено говорећи, док сам био у штабу бригаде, није било никаквих акција. По цео дан смо ленчарили и излежавали се на сунцу. Желели смо да се укључимо у борбу против усташа и Немаца, али су нас партизанске групе у томе омеле својим сталним надирањем у Србију. Сељаци су нас често посећивали, препричавали нам локалне догодовштине, а ми смо их, за узврат, снабдевали ратним билтенима и обавештавали их о догађајима са фронта. Причало се како међу партизанима има доста Хрвата и муслимана, који заробљене четнике муче и убијају.
Све до 1944. године, покрет Драже Михајловића у ресавском крају био је врло популаран. До лета исте године није било ниједне друге формације сем четничких. Онда је у Свилајнцу почела илегално да ради група комуниста, углавном на растурању пропагандног материјала. Неко из те групице их је издао, па су убрзо сви (њих десетак) откривени, ухапшени и стрељани. За одмазду, комунисти су стрељали двадесет људи.
Једна од ретких, али значајних борби у којој сам учествовао, била је 1944. године, приликом повлачења Немаца из Грчке. Ресавски одред је, заједно са свилајначким омладинцима и Пољском стражом, водио борбу против Немаца у самом граду и околини. Било је доста заробљених и погинулих непријатеља, а ја сам рањен у руку. Но, најужаснији призор који памтим било је бомбардовање Свилајнца и призор раскомаданих лешева целе породице Исаковић.
Убрзо након ове борбе, долази до одлучујућег сукоба четника и партизана на планини Буковик. Непосредно пре борбе, слушали смо Радио Лондон и позив краља да приђемо партизанима. Били смо шокирани; неки су гласно плакали и питали се: зар после толико губитака и мржње прићи непријатељу? У први мах мислили смо да се ради о пропаганди и подвали. Како се даље борити, кад нас не бодри онај, под чијим именом су људи јуришали и падали? Чему онда све жртве? Овај краљев проглас био је најтежи и последњи ударац нашем покрету.
Партизани су нас напали тачно у подне, за време ручка. Опколили су нас и пуцали са свих страна, користећи чак и дум-дум метке. Од првих куршума погинуо је командант Терзић, коме је ово била прва и последња битка откако је дошао из Лондона. Борба „прса у прса“ трајала је све до мрака. Једва сам извукао живу главу и као један од ретких неповређених, био одређен да спроведем рањенике до првих прихватилишта и болница. Међу рањенима био је и мој командант Вукашин Петковић.
Кроз села смо пролазили у запрези пуној рањеника, али нас нико није нападао. Некако смо стигли у ћупријску болницу, у којој су остали најтежи случајеви, а они, мало лакше повређени, продужили су за Деспотовац и Свилајнац. У ваздуху се наслућивао крај рата. Све што се догађало, као у кадровима неког филма, промицало је мимо мене. Као да више ништа нисам осећао. Нагледао сам се крви, убијања и смрти и једва чекао да се агонија заврши. Чезнуо сам за мирним животом, иако сам био огорчен и разочаран надолазећим исходом рата. Мислио сам: све се променило и не слути на добро. Кад бих само могао да се вратим у Карловац, можда бих залечио све ране на души, можда бих понешто и заборавио...
Мене су задужили да будем у штабу бригаде са привременим командантом – резервним поручником Војином Димитријевићем, учитељем из села Седлара. Тај штаб се састојао од неколицине војника, стражара и људи под поштедом. Командант Војин и ја одлично смо се слагали и увек о свему договарали.
Једном приликом, довели су нам из свилајначког затвора два младића. Због комунистичке пропаганде били су осуђени на смрт. Димитријевић и ја само смо се погледали и закључили како ми нисмо никаква извршна власт, те како нисмо надлежни да пресуђујемо и да би било најбоље вратити младиће тамо одакле су и дошли. Тако смо и учинили. Тада нисам ни слутио колико је наша одлука била одлучујућа за мој даљи живот.
Пар недеља након овог догађаја, Руси су стигли на југословенско-румунску границу и сваког дана ишчекивало се да уђу у земљу. Рат је био завршен. Наш штаб се расформирао и свако је отишао на своју страну. Ја – напокон кући, у село Суботицу.

tetragramaton · 03.11.2010. u 08:38

Ništa novo na kugli zemaljskoj. Kako onda tako i danas, samo danas omladina trpi "demokracijske" batine. :bye:

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:44

3. СУЂЕЊЕ

Када је, убрзо, устоличена нова, комунистичка власт, по мене је дошла милиција и спровела ме у Свилајнац.
Нисам размишљао о бекству, нисам се крио. Знао сам да немам куда отићи. А и зашто бих? Неки од мојих ратних другова сакривали су се по сеоским забитима; неки су успели да се провуку преко границе, све до Италије. Ја сам био непоправљиви оптимиста и идеалиста. Маштао сам само о томе како ћу се опет купати у Корани или прошетати Мажуранићевим перивојем. Мислио сам: нема више усташа и то је једино добро што је овај рат изнедрио. Шта ће мени Америка, Италија? Сад могу да се вратим у Карловац.
Можда сам, из данашњег угла гледања, био будала, али – ко, уопште, зна шта га чека сутра? Ко је у стању да сагледа будућност? Она није записана у длану, већ у људским поступцима. Нисам се ни због чега кајао. Рачунао сам да и међу људима ове нове власти има оних који ће схватити страшну српску трагедију која се десила у Хрватској. Разумеће потребу једног изгнаног Србина да одбрани свој угрожени народ.

"Марш, марш!" викали су, а један ми је цинично рекао: "Сад си видео своје старце, и више никада. Опрости се одмах."
Мајка је плакала, отац тихо очајавао.
Водили су ме кроз варош, терајући да идем погнуте главе, док су они успут певали борбене песме. Шутирали су ме у цеванице и псовали „мајку четничку“.
Доведен сам у загушљиву канцеларију, у којој су ме дочекала три човека у униформама са партизанским ознакама. Изненадио сам се када сам међу њима препознао извесног „Босанца“, иначе хоровођу певачког друштва „Стеван Синђелић“, у коме су се певале изразито националистичке песме. Важио је за присталицу равногорског покрета. Видевши израз на мом лицу, одмах ми је појаснио ситуацију – шпијунирао је за КП. Звао се Радић и био професор, а касније, и директор гимназије у Бањалуци. Друга двојица били су неки Драшкоци и Радићев брат Вуко. После неколико минута, пошто су узели само моје основне податке, одвели су ме у срески затвор, пун затвореника. Многе сам познавао јер су били моји саборци.
Истог дана, формиране су собе кажњеника, по принципу тежине кривице, али нас још увек нико није саслушао. Обилазили су нас разни комесари, али смо највише стрепели од обавештајног официра Радета Костића, обућара, задуженог за одабир оних за ликвидацију. У ствари, био је нека врста импровизованог државног тужиоца и трудио се да пронађе ако не разлог, онда бар трачак сумње на основу којег би некоме отишла глава. Обично би етикетирао и оног најмањег преступника као „најгорег и најопаснијег непријатеља“, након чега би га упутио на стрељање.
Већ те ноћи, чули смо како изводе људе – понекад голе, понекад у гаћама и кошуљи, везују им руке жицом и од њих образују колоне на смрт осуђених. Закључили смо, по раздаљини из које су допирали пуцњи, да им пресуђују на оближњој ледини. Прва група, састављена искључиво од четника, до последњег тренутка је узвикивала: "Живео Дража! Живео краљ!" Међу њима су били моји пријатељи и познаници: Војин Томић, Драгољуб Траиловић, Стаменко Димитријевић, Граховац, поручник Бојан Шоштарић-Словенац, Слободан Николић, београдски писар Ђура Трајановић ...
У трећој групи која је формирана за стрељање, био сам и ја. Везали су нас жицом и вукли кроз град, по лапавици и мраку. Мислио сам – ево, сад је све готово; овде је крај мом животу. Тешили смо се међусобно, очекујући оно најгоре. Био сам уплашен и ужаснут да ћу умрети млад. Имао сам свега двадесет пет година. Кроз главу ми је пролазио Карловац, моја колико-толико безбрижна младост, родитељи и сестре, чињеница да никад нећу стећи породицу, никад постати отац ... Била је то страшна и неумитна спознаја.

На наше изненађење, одвели су нас у у подрум куће неког Мите, мештанина. Није нам било јасно због чега смо ту дошли; чекају ли нас овде неке додатне муке пре коначне смрти?
Прозивали су једног по једног. Први, који је одведен, убрзо је изашао довикујући нам: "Браћо, готови смо!"
Био сам четврти по реду. Увели су ме у просторију где су седела два официра. Још са врата, један од њих – мајор Витомир Цветковић – обратио ми се: "Треба да ми одговориш само на три питања. Прво: јеси ли био Љотићевац? Друго: јеси ли био Недићевац? И треће: јеси ли био Дражин?"
Одговорио сам негативно на прва два, а потврдно на треће. Гледао ме је мрко, као да ће ме убити погледом.
"То би било све. Немаш права да постављаш питања", рекао ми је.
У тренутку када сам се већ ухватио за кваку, мајор ме је саркастично запитао: "А шта си ТИ учинио за данашњицу?"
Била је то последња сламка за коју сам могао да се ухватим. Грозничаво сам размишљао шта бих могао рећи у своју одбрану, јер – био сам у то сигуран – друга шанса ми се неће пружити. Из мене је покуљала неповезана прича: како ме је хапсила специјална полиција док сам био у Београду, те да сам се дружио са Орешковићима и њиховим политичким истомишљеницима, провео због тога десет дана у затвору у Ђушиној... Још сам на крају додао како сам због свега тога морао да бежим из Београда. Није било баш бог-зна-шта и моја прича није била довољно јак аргумент због којег би ме поштедели, али, ипак, мајор рече како ће моју причу проверити.
"Ако лажеш, лично ћу те убити", рече ми, ударајући се по футроли од пиштоља.
Колико је озбиљно схватио мој исказ, показало се врло брзо: поново су ме везали и вратили у затвор. Овога пута, у собу осуђених на стрељање. Нас тридесетак стајало је ћутке, делећи једну једину цигарету коју нам је дотурила извесна Добрила. После двадесетак минута, стражар нам је наредио да се скинемо, што је значило да нас воде на губилиште.
Онако везани, тетурали смо по мраку и зими. Успут смо срели колону војника, на чијем челу је био мајор Витомир Цветковић. Да ли по обичају, или сасвим случајно, тек, уперио је ка нама батеријску лампу и у мноштву препознао моје лице.
"Ко је овог одредио за ликвидацију?" загрмео је на стражаре. "Одмах га враћајте!"
Тешко је описати олакшање које сам осетио. Мислио сам да ћу нестати са лица земље, а сада... Ко зна шта ће бити са мном? Стражар, звани „Влауца“, дошапну ми: "Е, Гојко, Гојко... Ако сад ниси стрељан, нећеш ни после. Жив ћеш остати!"
Мој повратак у затвор врло је узбудио присутне, а моја прича улила им наду како није све готово. Иако сам био у прилично јадном душевном стању, стропоштао сам се на под и накратко одремао. Када сам се тргао из сна, игуман Павле из Манасије, иначе заробљеник из исте собе, рекао ми је да сам бунцао и обавестио како ми је, у том кратком интервалу спавања, прамен косе скоро сасвим поседео.
Још увек је преда мном била неизвесност: следила је нова прозивка. Одвели су петорицу, а у наредна три дана, колико сам ту провео чекајући смрт или милост, одвођено је, у просеку, по три човека. Мучно је било испраћати их, а знати да се више нећете видети. Макар то били потпуно непознати људи, очај нас је зближавао, а патња сваког од њих била подједнако важна и тешка као сопствена.
Једну групу одведоше, голе, на стељање, а вратише живе! Испричали су нам како су доведени на стратиште, како су им везане очи и прочитана пресуда: смрт стрељањем. Људи су се молили Богу, опростили се од живота. После команди: „на готовс“ и „паљба“, пуцано је – у ваздух! Један од осуђеника умро је, у току тог „експеримента“. Вероватно га је издало срце. Био је то опит достојан доктора Менгелеа.
Четвртог дана, стражар нас обавести како можемо да „славимо“ јер је преки суд укинут. "Поштедео вас друг Тито – запамтите то!" рече нам. (Тито је, заиста, у свом говору наложио престанак функционисања преког суда и обећао свакоме „регуларно“ суђење.)
У затвору сам чуо свашта: као прво, да је на списку стрељаних било објављено и моје име, због чега су моји родитељи и сестре мислили како сам већ мртав. Као друго, неки студент, Слободан Николић, накнадно стрељан, испричао ми је како сам се извукао захваљујући партијској омладини. Конкретно – залагањем она два младића чије животе смо ономад поштедели мој командант Војин Димитријевић и ја.
Данима сам чекао то суђење. У међувремену, моја породица сазнала је да сам жив, и успела само да ми дотури ћебе и нешто одеће. Посете су биле забрањене.
У редовном судском поступку, саслушавао ме је истражни судија Пјанић из Свилајнца. Прек човек, велики демагог. Оптуживао ме је за све и свашта, не дозвољавајући ми ни да зуцнем у своју одбрану.
"Ти си", рекао ми је одмах, "народни издајник."
Ћутао сам, погнуте главе. У неким другим временима, позвао бих га да укрстимо песнице; ту увреду не бих поднео. Сада сам, међутим, био у ситуацији да трпим, како бих сачувао голи живот.
Листао је документацију. Мрштио се и гледао ме попреко, преко наочара. "Видим да си избегао стрељање, па сад ликујеш. Четник, а? Такве као ти требало би одмах..."
Није завршио реченицу, а и није било потребе. Знао сам шта је хтео рећи: убити.
Чекао сам кад ће ми се указати прилика да кажем нешто у своју одбрану.
Међутим, он је причао, и причао. Одржао је читав политички говор о антифашистичком покрету, Титу и комунитичкој партији. Као да се обраћао публици или говорио сам са собом.
У краткој паузи, покушао сам да дођем до речи. Но, чим сам му се обратио са „господине судијо“, заборавивши да нема више господе – тог „остатка труле буржоаске, предратне Краљевине“, већ да су сад сви „другови“, судија је поцрвенео у лицу, скочио са столице, обема рукама зграбио тешку писаћу машину, подигао је у вис и викнуо: "Џукело! Ђубре четничко! Изведите га одавде, док му сам нисам пресудио!"
Извели су ме напоље, док је Пјанић и даље урлао.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:44

По завршетку истражног поступка, пребачен сам у окружни затвор у Светозареву (Јагодини), али још увек под управом Војног суда. Ту су уследила нова и исцрпљујућа саслушања и суочавања. Иако је преки суд био формално укинут, изречене казне углавном су биле смртне и извршавале се истог дана, без права жалбе. Најмање шансе имали су затвореници којима се јавно судило, јер су такви процеси били права атракција за беспосличаре, острашћене и заслепљене левичаре и плаћене букаче.
Моје суђење било је заказано за мај 1945, и опет сам био на прекретници: хоће ли ме осудити на смрт или ме пустити да живим? И, ако ме оставе у животу, какав ће то живот бити?
На срећу, мени и још петорици суђење је било тајно. Коначни исход: двојица су стрељана, а ми, преостали, осуђени на казне затвора од по петнаест година. Чини ми се да за ову пресуду могу захвалити судији. Био је разуман човек, темељно саслушао моју одбрану а поготову га је, имао сам утисак, дирнула моја прича о бежању из завичаја од усташа.

Петнаест година! За једну годину мог учешћа у Дражином покрету добио сам петнаестоструко више казне! Каква нефер одмазда! Читава моја младост ће иструнути у затвору! Али, и то је било боље него стрељање или вешање. Сетио сам се лика разбојника Прпића Малог и тога како је осуђен на смрт. И он је био млад, али је убијао и пљачкао, а мало је фалило па да доживим исту судбину. Па зар смо ми исти – питао сам се – један криминалац и ја, припадник четничког покрета? Зар због тога треба да чамим на робији: ја, момак који је сањао како ће постати врхунски фудбалер? Ја, који сам хтео да одбраним отаџбину и свој народ?
Већ после неколико дана од доношења пресуде, таман када сам се помирио са чињеницом да ћу макар како-тако ЖИВЕТИ наредних деценију ипо, посети ме у затвору судија Никола Радовић и рече ми како Виши суд из Крагујевца инсистира да се моја казна преиначи у смртну. Тешио ме је да још увек има шансе – само треба у Врховном суду наћи неког, ко би се заузео за мене. Био сам опет депримиран: откуд мени веза у Врховном војном суду? Очајан, писао сам сестри Боси и изложио јој новонасталу ситуацију. Чекајући исход, поново обузет црним мислима, дружио сам се и разговарао са Славком Теокаревићем и Клефишем, људима који су били осуђени на смрт и исто тако чекали извршење или преиначење пресуде.
У међувремену, Боса је успела да продре до Грола, Рибара, Шубашића ... Сви су је љубазно примали, али ништа, наравно, нису чинили. Напокон, отишла је у Генералштаб и на степеницама срела генерала Душана Хрстића, нашег земљака и познаника. Плачући, већ уморна од мољакања, испричала му је шта се са мном догодило. Хрстић јој је рекао да не брине, јер ће мој предмет ићи код судије Бранка Новаковића, такође земљака, и да ће се заложити за мене. Зачудио се, наводно, како то да сам био у четницима, када се никада нисам бавио политиком. Но, политика са тим није имала никакве везе, бар не у толикој мери као данас.
Неколико дана касније, у кратку посету дошла ми је потпуно непозната жена. Пустили су је, иако виђења још нису била дозвољена. Успела је некако да подмити стражаре. Донела ми је у корпи прве трешње и врло обазриво ми саопштила да је она Босина пријатељица, те је дошла како би ми дојавила радосну вест – Врховни суд потврдио је моју пресуду!
Живећу! Шта је било тричавих петнаест година за мене? Имаћу четрдесет када изађем и преда мном ће бити још времена да нешто проживим. Сада сам био лудо срећан; платио сам, од пара које ми је сестра дотурила, стражару да донесе ракију, вино и бакрач кромпир-паприкаша. Овакав луксуз морао сам себи допустити у част пресуде. Ипак, од узбуђења нисам ни пио ни јео. Частио сам сапатнике из собе.
Тих дана, први пут после дужег времена, могао сам да изађем у затворско двориште и проћаскам са другим „слободњацима“. И сам поглед у небо, и удисај свежег ваздуха, улили су у мене нови елан.
Када је стигла и званична потврда о мојој казни, речено ми је да се спремим за одлазак у Забелу.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:46

4. РОБИЈАЊЕ

Забела (Пожаревац) је кључала од кажњеника, тако да се лежало и на поду. Затвор је још увек био под војном управом и неорганизован. Било је највише нас четника, нешто жандарма и врло мало криминалаца. Постојала је и једна женска зграда, али са затвореницама нисмо смели да контактирамо (сем пребацивања цигарета преко зида који нас је делио), и никада нисам сазнао јесу ли и оне биле „политичке“.
Тешко сам се привикавао на не-слободу, иако сам се био себи зарекао како треба да захвалим Богу зато што сам још увек жив. Присећао сам се Карловца и осећао болну носталгију, болнију него у данима избеглиштва. Непрекидно сам био у неком грозничавом стању, час проклињући живот, час радујући му се. Размишљао сам о својим поступцима – јесам ли штогод лоше чинио, те сам заслужио ову судбину? Враћао се, у мислима, годину-две раније, и питао се: ако бих могао некако да се вратим у прошлост, да ли бих направио исти избор? После свих тих самоиспитивања, савест ми је била чиста и мирна. Али, зашто? питао сам се, Зашто ми се, онда, све ово догађа? Из угла овог новог, робијашког живота, моја карловачка младост изгледала ми је готово савршено, идеално... нестварно. Дошао сам до закључка – узрок свих зала била је проклета НДХ, а ја, као појединац и Србин, нисам сносио никакву одговорност за настајање те монструозне творевине, те фашистичке сурогат-државе... Зашто бих се, уосталом, ја, Гојко, посипао пепелом? Шта сам Богу и људима згрешио? Радио сам по својој части и савести. Немам чега да се стидим. Опет бих исто поступио.
Тако сам филозофирао. Огорчен на неправду која ми је нанета, испунио сам се својим „личким“ инатом. Тај инат ме је и одржао.

Није прошло ни месец дана, а већ су ме на прозивци одредили за присилни рад у борском руднику. Био сам млад и још увек снажан, и поред мршавих затворских оброка.
Пут у Бор био је мукотрпан; у сваком вагону било нас је по педесет, где смо, стишњени и без ваздуха, били без хране и воде. На нашем вагону је, крупним, белим словима, било исписано: УСТАШЕ.
На станици у Параћину отворише се врата и један стражар рече да одаберемо неког од нас ко ће изаћи да донесе воду. Изабрали смо Славка Теокаревића, иначе угледног индустријалца и становника Параћина. Чим је изашао, народ, који се беше окупио око вагона, узвикујући „уа, усташе!“, препознао је свог суграђанина. Људи, па ово нису усташе, ово су наши! чуло се из масе. Под њиховим притиском, стражари су отворили врата свих вагона, па смо изашли. Народ нам је, видно узбуђен, делио цигарете. Неке жене су плакале. На станици смо се кратко задржали, тек толико да обавимо физиолошке потребе, а онда смо продужили за Бор.
У борском руднику смештени смо у бараке бивших логораша. Импровизовани лежајеви врвели су од стеница и бува. Већ навикли на чињеницу да нас третирају као шљам, нисмо били изненађени оним што нас је овде дочекало. Изгледало нам је као да нас власти стављају на тест: ко преживи – шта је, ту је; ко не преживи – утолико лакше, једна уста мање.
Било је и нешто немачких заробљеника. Држали су се у групицама, по страни од осталих. Ипак, иако Немци, били су повлашћенији од нас, политичких осуђеника. Добијали су најлакше послове и нисам ниједном, за време боравка у руднику, видео како их стражари злостављају. Нисам могао а да не осетим огорчење. Зар смо, ми, Срби - равногорци, већи непријатељи од Немаца? Зар је припадање Дражином покрету већи грех него бити фашиста, гестаповац, окупатор? размишљао сам.
Мене одредише за рад у јами. Радио сам у петом старом хоризонту на копању и превожењу руде. Посао је био изузетно тежак: руке стално у ранама, леђа и ноге болни. Осећао сам се као кртица, без светла и са врло мало ваздуха. Као жив сахрањен.
Од хране смо добијали искључиво сирову или барену репу. Постајао сам све мршавији и слабији. Трудио сам се да не размишљам о томе шта би ме све могло задесити; чини ми се како сам преживљавао највише захваљујући свом инату да останем читав. Једино право задовољство пружало ми је редовно купање после изласка из јаме.
Сваког дана било нас је све мање, јер су људи, у дослуху са незадовољним стражарима (који су, махом, потицали из редова војних бегунаца), масовно бежали. Да не би било потпуног расула, надлежни су одлучили да све осуђене на преко пет година затвора, врате у казнено-поправни дом, али овога пута у Сремску Митровицу. Тада ми није, иначе, падало на памет да бежим (нешто касније сам падао у таква искушења); био сам чврсто решен да истрајем до краја. Али, и мени је следовао одлазак у Митровицу и сматрао сам то „срећном околношћу“ – био сам толико исцрпљен, и веровао да ће ми затвор, после рудника, пружити колико-толико окрепљујући смештај.

Овај КПД потпадао је под министарство правде, а управник је био Душан Миленковић-Сокобањац. Осуђеници су бријани до главе, добијали матичне бројеве и униформу са великим словом „К“ на леђима. Мој број био је 88. Распоређен сам у собу 2/3, на другом спрату зграде бр. 1. У тој просторији било нас је двеста тридесет. Лежали смо стишњени на сламарицама, и окретали се само по команди. Свако је имао једва по двадесетак сантиметара „свог“ простора.
(Посебно памтим један период када је, привремено, на чело затвора дошао Жижа Петровић, професор из Аранђеловца. Завео је страховладу и испољавао невиђену мржњу према свим затвореницима. За оброке смо добијали пар листова купуса, гершлу и по сто грама тврде проје. У августу су нас у једночасовну јутарњу, такозвану „мртву“ шетњу, изводили у зимској одећи, закопчане до грла и са капама на главама. Убрзо су људи почели да падају у несвест од умора, глади и изнемоглости. Ја сам се како-тако држао, тетурајући се, често неспособан да се попнем уз степенице. Пакете смо добијали само једном месечно и жељно смо ишчекивали тај дан. До кулминације незадовољства дошло је када је управник протурио вест нашој родбини како у затвору влада тифус, и како не треба да нас посећују и доносе пакете. Наравно, тифуса није било.)
У мојој соби било је највише заробљеника – бивших, предратних српских политичара, али и групе високих Павелићевих официра. Ваљда је управа рачунала са тим да ћемо се међусобно гложити или поубијати; међутим, некако смо успевали да функционишемо у тој неприродној заједници. Хрвати су се држали по страни, али смо, током година, научили да изменимо по неку реч. Избегавали смо политичке и националне теме; наши разговори су се, углавном, састојали од препричавања свакодневних „згода“.
Били су ту: Миша Трифуновић, Кумануди, проф. Драгољуб Јовановић, Лазица Марковић, командант жандармерије генерал Стефановић, маршал двора Антић, Ђура Ђуровић, Чеда Милошевић, Мољевић, Андрић, Врањешевић, хрватски генерал Стимаковић. Било је и неколико православних свештеника: Сава Бранковић, Милан Богдановић, Јаковљевић из Јагодине.
Наравно, соба овако крцата „непријатељима народа“ увек је била на удару затворских власти и политичких главешина. С времена на време би нас обилазиле личности као што су Пенезић-Крцун, Цана Бабовић, Моша Пијаде, Хебранг...
У сећању су ми остали доласци Родољуба Чолаковића. Његова „ужа специјалност“ били су попови које је гласно вређао. Псовао им је Бога и називао их „говнима“, „ђубретом“, „брадоњама“... Једном приликом, наредио је управнику да их све обрије. Нас је називао „злочинцима“ и тумачио нам како смо ту где јесмо зато да би нам ребра бројали (то због наших учесталих приговора на храну).

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:47

Заиста, све више их је умирало, највише од туберкулозе. Страдали су углавном млађи људи, између осталих и Васа Закић – потпоручник из Пећи, Ђорђе Миловић из Параћина, младић са Вождовца осуђен због организовања „Белих орлова“ и многи други. Сем од туберкулозе, умирало се и од других, знаних и незнаних болести. Изузев једног лекара – осуђеника, других није било; и овај је био Немац с којим је било тешко споразумети се. О томе да ли ће неко бити примљен у затворску болницу, одлучивала је извесна Драгица, жена капетана страже а, иначе, бившег свињара. Она би онако, одока, оценила је ли неко здрав или болестан. Били су антипатични људи, њих двоје: примитивни, сурови и потпуно имуни на туђе патње.
Наравно, многи су, у таквим условима, помишљали на самоубиство. Они најочајнији нису се зауставили само на размишљању; тако је пуковник Симић скочио, са ужасним криком, с другог спрата. Био је то језив призор – разбијена глава, крв и делићи мозга на све стране. Примећивали смо да се претходних дана чудно понашао: некако, повукао се у себе, постао ћутљив и замишљен. Покушавали смо са њим да разговарамо и, последње разговетно што нам је рекао, два дана пред самоубиство, било је: Има Бога, само је мало закаснио. Касније је та реченица постала нека врста лозинке, шифрирана дојава да је неко себи окончао патње.
Памтим случај неког младог учитеља, осуђеног на десет година због „непријатељске пропаганде“. Не знам му име, нити одакле је био, али се живо сећам како је стално понављао и убеђивао нас у своју невиност. Нико му није веровао, а и није нам било битно да ли је крив или не. У затвору су, ионако, сви били „невини“ – и они који заиста нису били криви, и они који су били превејани криминалци. О појму „кривице“ стога се и није дискутовало.
Углавном, био се тек оженио и патио за својом младом женом. Називао ју је „голубицом“. Она је долазила кад год јој је било допуштено и, после сваке њене посете, учитељ би био сав озарен. После извесног времена – годину или више – саопштила му је како га напушта, јер више не може да издржи. Стоички је поднео њено саопштење. Нама је говорио како „разуме“ њену муку, јер јој „није лако да младост проведе чекајући да он изађе“. Правдао је њену одлуку са таквим жаром, као да се у потпуности са њом слаже. Ипак, после три-четири дана, и он је скочио са другог спрата. Још је био жив када смо дотрчали до њега. Млаз крви му је цурео из уста, а он је грготао и покушавао нешто да нам каже. Човек до мене био је убеђен да су то биле речи: Нисам крив.

Иако сам се нагледао ужаса током тих година проведених на робији, никада на њих нисам огуглао. Сећам се трговца из Београда, Жике званог „Атом“. Био је млад човек, живахан, увек спреман на шалу. Чезнуо је за тим да изађе из наше собе и нешто ради. Место га није држало. Када је распоређен у другу собу, добио је посао затворског магационера. Био је задовољан и он, а и управник. Међутим, то није дуго трајало, јер је Жика био неподмитљив и није хтео да тргује са криминалцима; због тога су почели да му подмећу, цинкаре га, лажно оптужују... Био је очајан и осећао сталну потребу да се правда како ништа није згрешио. Сви смо знали како говори истину, али завери против њега као да није било краја.
Једног јутра, одлазећи по казан са доручком, приметили смо како на трави, испод прозора, лежи одсечена људска шака. Стражар је одмах алармирао управника, те су убрзо пронашли онесвешћеног Жику. Лежао је, без шаке, у локви крви. Послат је у болницу. Био је поприлично искрварио и једва су га повратили.
(Седамдесетих година, случајно смо се срели на пијаци. Видно пропао, угаслих очију, ћутљив – то више није био онај Жика Атом кога сам памтио. Тада ми је објаснио свој поступак: није више могао трпети неправду и подметање. За одсецање шаке се одлучио како би доказао да су му руке биле чисте, неукаљане, а шаку је оставио онима, који ће је заувек сањати.)

Или, случај теолога, мог имењака, Гојка Ристића. Био је политички осуђеник, али није ми познато због чега. Фин, углађен, паметан човек. Стоички је подносио сва искушења и малтретирања. Једном приликом, изненада, у току јутарње шетње, повикавши: У смрт идем као невин! – затрчао се главом у зид. Онесвешћеног и окрвављене главе, однели су га у затворску болницу. Срећом, физички се опоравио и доживео пуштање на слободу, али је годинама имао здравствене проблеме. Срели смо се више пута пре него што се упокојио, и знам да га је, као теолога, мучила савест због покушаја самоубиства. Никада то себи није опростио.
Било је изузетно часних људи, који су дали живот како би сачували чист образ. Такав је био затворски берберин, који се убио због притиска управе да, приликом шишања и бријања, затворенике испровоцира а затим их цинкарењем оптужи. Човек је одолевао притисцима колико је могао, а када више није могао издржати – обесио се.
Многи су заувек остали у лудници, као што је то био случај са младим правником из Чачка, Радетом Бојовићем, иначе унуком војводе Бојовића.
Неки су били помућеног разума, али безопасни по себе и околину, па су их држали са осталим затвореницима. Несрећници, ишли су у круг, упишани у гаће, мрмљајући нешто, што нико није схватао. Представљали су сталну опомену свима нама: ето како ћемо изгледати, ако посустанемо. Због те слике, заувек урезане у моје памћење, трудили смо се да сачувамо здраву памет.
Велики део мојих цимера из собе 2/3 није преживео робијање, а од оних преосталих, многи су помрли одмах по изласку из затвора, већ изнурени, болесни и махом неприхваћени. Неки су у међувремену изгубили породицу и остајали сами, без икаквих средстава за живот.

Интересантна је и тужна прича Хрвата - Шурића, једног од мојих цимера. Вешто је избегавао да прича о себи, а посебно се клонио дискусија о политици. Симпатичан човек, али, некако, затворен и повучен. Звао се Србољуб. Чудно име за некога ко није Србин. Био је осуђен на двадесет година, али никоме није испричао због чега. Једанпут је, у разговору са мном, отворио своје срце.
Србољуб је био родом из Славонског Брода и некада се звао Фрањо. Радио је као бродски машиниста. Згађен поступцима усташа, 1941. године прешао је у православну веру и прекрстио се у друго име. У свом завичају оставио је жену и ћерку. Немци су га, као Србина, депортовали у Матхаузен, где је био четири године. Све време заробљеништва тајио је своје порекло, по цену смрти. Како ми је објаснио: осећао се, живео, размишљао и дисао попут Србина. По повратку из логора, дошао је у Београд и запослио се у Југословенском речном бродарству. Ту је постао мета удбашких провокатора, који су га пријавили због „антикомунистичке пропаганде.“ Горко је платио своју наивност, а искуство са цинкарошима начинило га је опрезним. Псовао је политику и рекао ми како се много разочарао у људе.
Негде на средини његовог издржавања казне, посетиле су га жена и ћерка. Након тога, Србољуб као да је живнуо; постао је отворенији и комуникативнији.
Још је интересантнији епилог његове приче: чуо сам да је, након изласка са робије, поново постао Фрањо. Вратио се у Славонски Брод, својој породици.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:49

Ни дању, ни ноћу нисмо имали мира. Таман када би нас ухватио сан, у собу би нам улетели, редовно пијани, Руси (који су обављали послове страже) и почињали са својим уобичајеним „досеткама“. Викали би: Ко је овде Михајлов? при томе ударајући и шутирајући затворенике. Наравно, нисмо имали никаквог Михајлова у соби. Једном приликом, одважи се један од „нових“ и рече храбро: Ја њет Михајлов, ја Стојанов! Пијани Рус га осмотри и рече: Стојанов – харашо, и оде даље. Тако се момак провукао без батина и остаде му надимак – Стојанов. Био је духовит и увесељавао нас својим досеткама.
Дуго нико из наше собе није могао на рад. По цео дан смо седели унутра и чекали на две шетње: јутарњу, „мртву“, што значи ћутке и у круг, и поподневну, тзв. „слободну“, када смо могли да разговарамо. Једног дана, видно расположен Крцун (који нас је најчешће обилазио), одобрио је браћи Теокаревић додатне шетње, јер су били шећераши. Био је то велики уступак. На наше велико изненађење, Крцун је ускоро дозволио и свима из наше собе да иду на рад. Била је то шанса да се крећемо и да нам време брже пролази. Тако се прво формирала група чистача канализације у коју смо ушли Ђуро Ђуровић, Михајло Мандић, Лазица Марковић, Шаца Поповић и ја. Због овог посла, међусобно смо се шалили на свој рачун, називали један другог „говнарима“ и били изузетно сложни и солидарни. Од шефа кантине – Ике, кришом смо добијали цигарете и носили их собним колегама.
Једанпут се Србољуб Шурић (тј. Фрањо) осмели и пожали Крцуну како је храна све лошија. Пенезић се наљутио и упитао га како то да је преживео немачки логор по злу чувен, а овде му не ваља храна. Овај му је на то одговорио да су тамо умирали они који су своје следовање хране мењали за цигарете, а овде нема ничега за шта би неко мењао дуван. Жалба је уродила плодом: већ сутрадан смо добили разноврснију, обилнију и за нијансу подношљивију храну.
Огрешио бих се када не бих поменуо људе који нису били присталице Драже Михајловића, већ који су осуђени као српски националисти. Били су то: Влада Илић – власник фабрике вуне и предратни председник општине Београд, који је за време окупације спашавао Србе из немачких затвора; Мита Грга – индустријалац из Пирота; Миша Радојковић – индустријалац из Ниша; Крста Новаковић – апотекар из Крушевца; Стефановић – председник крушевачке општине; Драги из Чачка; начелник Славко Јовановић из Смедерева; срески начелник из Чачка – Радојица Ћировић; Анте Ганчевић – директор ћупријске гимназије; свештеници Ђорђе Поповски и Душан Летић; ђакон Гаврило из Пећи. Затим: Ика Паранос – директор „Дириса“; Гани Бег Црноглавић – официр краља Зогуа из Албаније; Андра Лончарић – потпоручник југословенске војске који се вратио из емиграције после Ранковићеве амнестије. Сви они, сем свештеника Летића, умрли су.
Поред њих, сећам се Михајла Мандића – Мике, Поповић Шаце, Павловић Александра, коњичког мајора Владимира Петковића, потпоручника Ђорђа Ђермоновића, браће Теокаревић. Ту су још: директор јагодинске кланице – Клефис; мајор Сљепчевић; група „љотићеваца“ – Слободан Леро, Жарко Ускоковић, Брана звани Геџа, Аца „Шљива“ , Мирко Милошевић ... Па онда група „белих орлова“: Бацко Глигоријевић, Игор Лебедев, Брана Живановић, Константин Ђурић, Гавриловић и многи, многи други. Међу свима њима, то могу слободно рећи, није било ниједног цинкароша или лопова. Све су то били поштени људи, углавном интелектуалци. Да бисмо скратили мучно време, ми смо организовали скечеве, читалачке часове, учење страних језика и слично. Претварали смо се да смо негде другде; стварали илузију живота.
У овој соби био сам све до 1947. године, а онда смо сви из ње премештени у другу зграду и распоређени по целом спрату. „Процурело“ је како ћемо ускоро бити пребачени у Петроварадинску тврђаву. Ја сам своју ћелију (бр. 6), делио са бившим министром Лазицом Марковићем, Љубомиром Петровићем и Драгутином Јончићем.

Лазица је био паметан човек, интелектуалац и добар познавалац предратне југословенске политике. Пуно је причао о Дражи Михајловићу, а ја сам упијао сваку његову реч. Тек тада сам, заправо, у историјско-политичком контексту, схватио пуну величину Дражину. И било ми је криво што проведох само годину дана у равногорском покрету, без обзира на казну коју сам због тога добио.
Наравно, све приче о актуелној власти и критике на рачун ње, више су се шапутале него гласно говориле јер су овде и „зидови имали уши“ и увек је претила опасност од цинкароша. Због таквих тема могли смо, у најбољем случају, доживотно робијати. Надао сам се и очекивао како ћу се политички образовати поред све те силине школованих људи, која је са мном делила другу зграду. Били су ту углавном питомци покрета Драже Михајловића. У затвору је постојао Национални комитет покрета Драже Михајловића, који је био вишепартијска организација, састављена од предратних политичара, углавном демократа, представника Српског културног клуба, радикала и социјалиста. Покрет је укључивао људе попут књижевника Драгише Васића, Слободана Јовановића, Стевана Мољевића, Ђуре Ђуровића, Александра Павловића, Аце Аксентијевића, Мустафе Мулаића, Ђуре Виловића... Међутим, покрет се брзо поцепао на две струје: присталице Мољевића и оне на страни Ђуровића. Разочаран оваквим расколом и нејединством, нисам се везивао ни за једну фракцију. Касније, када је организација „проваљена“ доласком новог заменика управника и када су, уцењени и притиснути, многи од њених чланова и присталица морали ревидирати ставове, својим политичким идејама остала је верна само неколицина најтврђих: Мољевић, Ђуровић, Андрић. Ови људи су били изложени страховитим притисцима, а они из управе сачекивали су породице осуђеника и претили им, убећујући их да се одрекну синова, мужева, очева и браће.

Временом, под притиском и „захваљујући“ закулисним играма управе, морал у затвору све више се срозавао. Грабио се сваки отпадак хране и показивало се све мање интереса за туђу егзистенцију. Довели су нас до оне тачке када је било важно само преживети, без обзира на који начин. Чак је било и оних који су, не могавши да жваћу тврду проју, радије бацали храну него је уступали другом. То више није имало никакве везе ни са борбом за голи опстанак; људи су се извитоперили и, у немогућности да своју мржњу испоље према оном коме су је првобитно осећали, патолошки мрзели све око себе. Часни изузеци били су, на пример, Драги Стојадиновић и Драгољуб Јовановић.

Изненада, једног дана, позваше ме у групу за одлазак на рад. На брзину покупих дроњке и, не стигавши ни да се поздравим са свима, укрцах се на воз. Било ми је свега доста. Скоро да сам се обрадовао одласку. Већ ми се смучило да посматрам затворенике који се свађају око ситница. Као да нам није било доста робијашких мука, већ смо сами себи правили проблеме. Постајали смо животиње, без свести и разума; бивали све сличнији најозлоглашенијим злочинцима. Што је најгоре, та спознаја као да никоме није била важна.
(Била је то фаза масовног неслагања и нетрпељивости, неки врхунац усијања. Како се касније испоставило, временски ограничен. Хвала Богу, јер смо, само захваљујући слози, некако опстајали.)

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:52

5. „РАДНЕ АКЦИЈЕ“

После дводневног пута крцатим вагонима, стигосмо у Пећ, а одатле – пешице за Дечане. Све време нисмо ни јели ни пили, и посртали смо од изнемоглости.
Пар километара од Дечана, сместили смо се у бараке, већ пуне затвореника из Пожаревца. Градио се пут Црна Гора – Албанија, а наш задатак био је копање темељца за пут, минирање камења, вађење камена из Бистрице и, уз шкарпу, доношење на пут. Радови су били форсирани јер се већ ближила зима, па смо по цео дан ринтали, крвавих руку и изранављених леђа. „Руководиоци“ послова били су изабрани из редова осуђених партизанских официра. Њихов једини циљ био је свакодневно повећање норме, по цену тоталног изнуривања људи. Шеф свих капоа био је партизански мајор Халид, Муслиман из Црне Горе, осуђен због бруталног убиства супруге. Како се причало, заклао ју је на спавању. Мрзео је Србе и стално говорио како она четири оцила на српском грбу значе: Србин Србина секиром сече. У његову „клику“ убрајали су се: партизански официр Душан Бугарин, Аца звани „Ћопа“, водник Мета-Шиптар... Затвореници су их по злу памтили и једва чекали прилике да им се освете.
Храна није била лоша, а ми смо је допуњавали куваним кестеном, кога је овде било у изобиљу. Оно што је мене највише радовало, било је купање у леденој, али чистој Бистрици, које ме је подсећало на Купу и Корану из мог детињства. Ах, где су нестали ти слатки дани? О њима се, као и о својој породици, нисам ни усуђивао да размишљам. Потискивао сам све успомене јер, било је лакше не мислити, него присећати се и, због тога, патити.

У Дечанима сам, међутим, срео свог гимназијског друга, Звонимира Антолковића, с којим се нисам видео од 1939. године. Био је лекар, али се причало да је, док је радио у некој болници, постао тежак наркоман. За себе је тврдио како је хипнотизер. Шушкало се и то да су га иследници саслушавали искључиво док им је био окренут леђима. Његова животна прича била је мучна: рат је провео у Матхаузену, одакле су га ослободили Американци. По повратку у Југославију, примљен је у сам врх ЈНА као војни стручњак. Пошто је био ожењен Аустријанком и под њеним утицајем вероватно радио за неку страну силу, био је деградиран и осуђен на робију.
Заиста, ако не „хипнотизер“, онда је, свакако, био изузетно сугестиван човек. Једном приликом, седео је и ручао бедни оброк са неким осуђеником, који се јадао како је стално гладан. Звонимир га је погледао право у лице и рекао му необично равним гласом: Сада ћу ти дати путер, а ти ћеш га намазати на то парче врућег хлеба, што га управо држиш у руци. Наравно, јели су комад неке тврде проје. Затим је Звонко извадио свој сапун за бријање и пружио га осуђенику. Мислили смо како је то неки штос, и очекивали да обојица прсну у смех; међутим, несрећник је, као у неком трансу, узео сапун, размазао га по проји и у сласт појео!
Упркос свим гласинама које су о њему колале, Звонимир је био диван човек и радо помагао свима. Било је довољно да са неким очајником измени пар реченица, и овај би се већ примирио. Поседовао је моћ какву имају данашњи психо-терапеути, и сви, који су имали кризне моменте, радо су му се обраћали.

Убрзо након нашег доласка, стигле су и прве групе „житара“ из Србије и Војводине, који су дошли на градњу деонице пута изнад наше. То су били сељаци који су одбили да држави дају откуп. Већ после пар дана, почели су из њиховог правца пристизати први мртвачки сандуци. Једноставно, људи ненавикли на овако суров рад и не баш у првој младости и пуној снази, умирали су од напора и шока.
Крајем октобра, опет су нас стрпали у воз и послали на изградњу пруге Шамац – Сарајево. Указала нам се јединствена прилика на коју смо тако дуго чекали; наиме, стражари су капое сместили у наш вагон. Настала је општа туча, која је трајала све до Шамца. Бугарин, Аца, Мета и њихови цинкароши прошли су са дебелим масницама. Халид је овога пута остао поштеђен, јер је, пар дана пре тога, враћен у Митровицу, где су га распоредили на дужност главног ћате у другој згради. Сада је свака зграда имала свог „ћату“, тојест, доушника. Углавном су тај повлашћени положај добијали осуђени партизански официри, а њихови помоћници били су криминалци.
Кратко време смо у Шамцу товарили шљунак, а онда су нас вратили у Сремску Митровицу да презимимо. Сада сам био у првој згради, у гомили разноразних осуђеника, како политичких, тако лопова и убица. Али – интересантно – ови људи нису се међусобно сукобљавали, изузев неколицине Немаца, западних и источних, који су се стално препуцавали. Изузетак су чинили и Шиптари и групица Муслимана, који су испољавали изузетну нетрпељивост према осталим робијашима. Међу њима сам посебно упамтио неког Хајра из Новог Пазара, који се хвалио да је убио много четника и Срба. Толико нас је мрзео да је, радећи у затворском купатилу, на нас пуштао врелу воду за време туширања.
Тај Хајро само је вребао прилику да ме сретне насамо; знајући то, избегавао сам га колико сам могао. Једном приликом, успео је да ме пресретне и, онако широк и плећат, препречио ми пут.
"Је ли, бре, Србендо", обратио ми се, "кад ти мислиш да цркнеш? 'Оћеш ли то сам учинити, или да ти ја мало „припомогнем“?"
Видео сам: лоше ми се пише. Нисам ни ја био неки кржљавко – далеко од тога – али сам, онако мршав и измучен, у поређењу са њим био сићушан. Реално гледајући, шансе су ми биле слабе.
"Овде, ваљда, треба да помогнемо један другом како бисмо преживели, а не да се поубијамо", одговорио сам му.
"Џаба ти је да ми то говориш", процедио је кроз зубе.
Схватим да се баш намерачио на мене.
Ухватили смо се у клинч; нешто мало боксерске „технике“ коју бејах научио у својим карловачким данима и снаге у мени (која ме је и самог изненадила) и – оборих ја Хајра на земљу. Иако купан, био је тром и спор.
"Јел' ти доста?" питао сам га. Климнуо је главом.
Пустио сам га да устане, али сам још увек био на опрезу.
"Гле ти њега – ко би помислио да се у том костуру крије тол'ка јачина", промрсио је, окренуо се и отишао.
После овог инцидента, Хајро ме је оставио на миру. Штавише, понекад би ме и поздравио.

У затвору би, повремено, долазило до туча а, неретко, и до убистава. По правилу, починиоци ових гнусних злочина никада не би били откривени и кажњени. Убијало се на разноразне начине: тупим и оштрим оружјем, импровизованим од алатки из радионица; дављењем голим рукама; батињањем... Жртве, а и њихови џелати, најчешће су били из редова криминалаца.
Једанпут сам, случајно, налетео на сукоб између два робијаша. Момци су се жестоко тукли, а да ниједан од присутних стражара није интервенисао. Oкренули су се на другу страну и пушили, правећи се како ништа не примећују. После смо, једног од та два криминалца, пронашли мртвог, брутално претученог и ископаних очију! Убица није одговарао за свој злочин, иако смо сви знали ко је он. Управник би, после сваког од таквих злочина, равнодушно рекао: "Једна бараба мање."
Ови призори били су ужасни и враћали су ми се у сећање још много година пошто сам ослобођен. Нисам могао да заборавим слике убијених, као што нисам заборављао ни оне, који су сами над собом вршили насиље.
Ми, „политички“, још чвршће смо се збијали у редове. Криминалци су нас пуштали на миру. Ваљда су се сажалили. Нису ни морали да нас убијају. То је, уместо њих, полако и систематски, чинио сам затвор.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:54

Са доласком пролећа, изнова нас потрпаше у воз и одведоше у Адашевце, на изградњу аутопута Београд – Загреб. Норма је била: ископати осам кубика земље, превести је колицима и истоварити. Командант логора био је Удбаш Јеловац, прави садиста. За неиспуњену норму, кажњавао би тако што би човек целе ноћи стајао у бункеру под земљом, у води до паса. На срећу, из Београда је дошла некаква инспекција до које су допрле приче страних новинара о бункерима, испитала осуђенике, а потом бункере затрпала и Јеловца сменила.
На овом послу зарадио сам тежак грип са високом температуром, од које ми је прсла бубна опна. После поштеде од три дана, враћен сам на посао.
И тек што сам почео да радим, неко ме је пријавио како сам био организатор наводног покушаја бекства за Грчку. Дојава је била лажна – нисам имао никакве везе са плановима за бекство.
Стављен сам у самицу.
Да ли сам икада помишљао да побегнем? О, да, на почетку мог робијања! Не баш на самом почетку, али, после годину-две. Кризе су се појављивале у таласима, зависно од мог психичког стања. На све начине покушавао сам да избегнем размишљање о бекству; гурао га у стану, у неки кутак свести. Али, била ми је примамљива и слатка та визија слободе. Маштао сам како ћу, једног дана, прескочити све ограде и почупати, макар голим рукама, све бодљикаве жице које су ме делиле од спољног света. А онда ме је сурова реалност, попут маља, ударила по глави: куда бих ја то отишао? Где бих се сакрио? И, шта би се десило кад би ме ухватили? Нисам био кукавица, али знао сам какве су ми стварне шансе за успех таквог подухвата. Нудили су ми савезништво у планирању бекства, али, већ сам био научио да се не треба петљати ни у какве сумњиве послове и лабаве, напоуздане спреге; овде се никада није знало ко ће те оцинкарити. Нисам желео да завршим као многи очајници, осујећени у покушају – на затворском гробљу.
Због лажне дојаве и неправедне казне, у мени се пробудио пркос. Протествовао сам тако што сам штрајковао глађу. Седео сам згрчен у влажној и мемљивој самици, и сањао (тога се добро сећам) како једем врућу погачу. Чак сам, у неким тренуцима, помишљао да се опет, као онда, у детињству, налазим у пољском клозету, окружен вуковима. Чуо сам њихово табанање, режање, гребање... видео њихове зле, црвене очи како ме, са свих страна, посматрају. Онда сам схватио да халуцинирам: од глади, умора, самоће и очаја. Рекао сам себи: Гојко, све су то авети из твоје главе. Немој дозволити да ти заробе разум, јер, разум је једино на шта се овде можеш ослонити... Они ти могу узети све, али не дај им своју здраву памет!
Истрајао сам и, после пет дана даноноћних саслушања, пустише ме из самице. Када сам изашао на ваздух, једва сам могао да ходам. Ишао сам погрбљен и заслепљен дневном светлошћу. Угледао сам свој одраз у некој бари и запрепастио се: самом себи сам личио на старца, а не на човека од непуних тридесет година!
Почео сам сумњати у постојање Бога. Зар нема краја мојим искушењима? До какве спознаје треба да дођем на овом путу?
Моја породица је била религиозна и традиционално партијархална. Васпитаван сам у том духу. Али, био сам лош из катехизиса. Често сам, у детињству, безазлено лагао. Нисам се, никада, превише бавио верским размишљањима а, искрено речено, знао сам, као момак, и да избегнем одлазак у цркву, зарад утакмица и састанака са понеком девојком у карловачком парку. Задовољства су ми била преча од вере. Да ли ме је Бог због тога сада кажњавао?
Нисам знао одговор на то питање. Нисам се усуђивао поставити га неком од свештеника из своје околине. Решио сам: преживећу, макар ако ми је Бог и окренуо леђа. И знао сам - нема горег Пакла од овог, земаљског.

Затим су ме послали у Добој. Тај период памтим као најгори период мог робијања. Улазили смо у каменолом без икакве заштите, а при нашем уласку би се сваки час обрушавале громаде камења, које смо ми ломили пајсерима и минама.

Свуда около био је го камен и све је врвело од поскока. Разликовали смо их од других змија по рошчићу на глави али смо тешко могли да их приметимо. Стапали су се са каменом, па смо, како бисмо их растерали, бучно ударали ногама о камењар. Једном приликом, изнурен целодневним радом, вративши се у бараку, легох на импровизовани пољски кревет и чух сиктање у близини моје главе. Скочио сам, као опарен, и са кревета стргао труло ћебе; испод њега се, баш у висини моје главе, склупчао поскок. Знао сам да змија није дошла сама. Искуство ме је научило да, без обзира на фолклорне приче, ова врста није агресивна, бежи од човека и напада само кад је угрожена.
Ко је ово учинио? повикао сам. Већ сам имао одређене сумње, али нисам желео да пренагљујем.
Сви су ћутали, сем једног Муслимана који се смешкао крајичком уста. Слутио сам да је он, али сам и даље питао – ко? Тај човек је био познат по својим несланим шалама; у његовим поступцима није било никакве националне мржње, јер се грубо шалио и са својим сународницима. Био је поприлично будаласт и сматрали смо да са њим нешто психички није како треба. Због те чињенице био сам спреман да му опростим, али и да га научим лекцији, јер, његова „досетка“ могла ме је коштати главе.
На крају је признао. Није у свом поступку видео ништа лоше и чудио се због чега се љутим. Узео сам змију, по први пут у животу – пажљиво, држећи је чврсто за главу – и принео је његовом лицу. Ово ти је последњи пут да се тако шалиш, грмео сам на њега, иначе ћу ти је следећи пут бацити под кошуљу!
Барака се испунила изненадним смрадом: он се беше усрао у гаће. Није ми било јасно како је ухватио змију и ставио ми је у кревет; после сам чуо да је на њу бацио неки џак. Више ми се није ни обратио, а камоли правио вицеве на мој рачун. За неко време се потпуно смирио. У сваком случају, добио је нов надимак – Кењац.

Сваког дана, у каменолому би страдао по неки робијаш. Згњечених ногу, неколико њих је умрло од сепсе; неки су остајали без прстију или ломили удове. Једног је затрпала гомила камења; када смо га, напокон, извукли, лице му је било самлевено у крваву кашу. Нисмо могли да га идентификујемо све до прозивке, када смо схватили ко није међу присутнима.
Један је, међутим, умро тихо, у сну, пошто је пар дана пре тога био у лошем стању. Тресао се у грозници а ја сам био тај који је квасио његово врело чело.
У први мах нисмо знали шта је узрок смрти. Мислили смо: ништа необично, људи су и пре тога масовно умирали од исцрпљености.
Међутим, пар дана касније, док сам лежао, осетих оштар убод у стомак и, запањен, угледах на себи велику белу ваш са црним крстом на леђима. Тифус! Вашку сам згњечио и одмах истиснуо отров из ране. Нису ме стрељали; нису ме убили глађу и физичким радом; претурио сам преко главе самицу, змије, рад у каменолому; избегао сам сукобе са овдашњим најсуровијим криминалцима ... Зар сад да умрем? Зар да ме докрајчи буба? размишљао сам.
Болест је нагло напредовала. Добио сам високу температуру и одмах сам пребачен у болницу у Тузли. Свест ми је жонглирала измећу јаве и кошмара. Нисам знао која је, од те две ствари, била гора. Није било адекватних лекова и, из часа у час, бивао сам све слабији. Просто сам осећао како се гасим.
И, у последњем тренутку, стигао је спасоносни пеницилин из Београда. Опет је Боса била та која је уложила сав напор како би ми га доставила. Моја сестра, васпитана тако да преузме бреме одговорности уместо остарелих родитеља, није се штедела како би ми спасла живот. И због тога ћу јој бити вечно захвалан.
У болници сам лежао двадесет дана. Исцрпљен дуготрајним проливом, температуром, мршав, оглувео на једно ухо – враћен сам, у оковима, у Сремску Митровицу. Као најгори разбојник, од кога прети пошаст целом човечанству. А једва сам стајао на ногама!

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:56

6. МИТРОВИЦА – „СРПСКА ЛЕПОТИЦА“

У болници КПД „Сремска Митровица“ посетио ме је отац. Видели смо се први пут после скоро две године! Остарео и пропао, није могао сакрити сузе при нашем сусрету.
"Сине, издржи, рекао ми је тихо, човек је у стању свашта да претури преко главе. Бори се за свој живот, јер, други немаш."
На растанку сам га замолио да мајци не каже праву истину. Знала је, додуше, о мојој болести, али, није морала чути у како јадном стању се налазим.
Очеве речи урезале су ми се у памћење. Мој мото био је: издржати, „претурити преко главе“, опстати ...

Тек што сам се опоравио од тешке болести, кад ме, једног јутра, одредише за рад у циглани. Знало се да је то напоран посао, али сам мислио да ће ми бити лакши него онај у каменолому. Осим тога, радило се у затворском кругу; није било путовања, нити посебно оштрих временских услова. Тешио сам се мишљу како сам опет био онај стари „ја“: повратио сам снагу, захваљујући пакетима који су ми редовно стизали од куће.
Циглана је била најозлоглашеније радилиште у КПД-у. (Да ли је случајност што је и у усташком логору Јасеновцу такође постојала „циглана“?)
Када би се неком заробљенику поменуо рад на том месту, тај би одмах знао да му је живот скраћен. Јер, ретко ко је могао поднети тешке услове тог посла. Тамо су углавном били распоређивани дисциплински кажњеници, али група у којој сам и ја био (Ђура Ђуровић, Михајло Мандић, Шаца Поповић и други), није имала те карактеристике.
Шаца и ја смо били задужени за скидање свеже формираних цигли. Стражар – неки по злу чувен Ђорђевић – стално нам је претио да ће нас, ако дође до застоја, послати на рапорт код управника. И тако смо мукотрпно радили, сваког дана од пет ујутру до три поподне. Доводили су разне цивиле, оне из Комитета и удбаше, и показивали им, на лицу места, како спроводе „методе преваспитања“.
Једном приликом, за време краћег одмора, адвокат Миодраг Милетић, звани Гроф – робијаш из моје групе, гласно се насмејао. Стражар Ђорђевић му је пришао и питао га: "А зашто се ти мени смејеш?" Гроф је одговорио да се није смејао њему, већ једном од затвореника. Међутим, овај га је послао на рапорт код управника. Човек се бранио како је знао и умео, и позвао се на мене као сведока. Тако се и ја нађох у управниковој канцеларији. Потврдио сам Грофову причу. Саслушање је трајало пуна два сата. Управник је климао главом, а онда, у једном тренутку, нервозно лупио шаком о сто и повикао: "Ма, шта ја ту са вама губим време?" и пресудио: Ђорђевићу је одбио педесет посто од плате, а Милетића и мене казнио са по осам дана самице!

Шта рећи о самици? И име јој говори довољно. Укратко: једно тамно, скучено место, на коме је човек изолован од осталих. Сам. Очајан. У мраку и тишини. Не зна кад је јутро, а кад ноћ. Чини му се – никад неће проћи тих осам дана. У прво време мирује и покушава да се привикне на ситуацију; затим га излуде откуцаји сопственог срца па му се свест сузи на простор у коме се налази; на крају падне у стање потпуне отупелости. Натера себе да спава како би прегазио време. Нада се како ће сањати нешто лепо, макар накратко, док се не тргне у сурову стварност. Али, ни онда му се нада не обистини, јер опет сања вукове.
Углавном, и то издржах.

У циглани сам радио до 1948, све док нису стигли ИБ-овци. Тек њиховим доласком, сви смо одахнули, јер је гнев власти са нас прешао на њих. Радили смо у смени са ревидираним ИБ-овцима; они најупорнији, који нису променили свој став (пуковник Дапчевић и генерал Петричевић), били су стално изложени најгрубљем шиканирању како власти, тако и дојучерашњих партијских „другова“.
КПД Сремска Митровица важио је за један од најсуровијих затвора. Саграђен још у време Аустро-Угарске, састојао се од четири зграде и једне црквице која је пре рата служила као богомоља тадашњим затвореницима. По наређењу нове власти, ми, робијаши, срушили смо звоник и капелу претворили прво у магацин, а затим у салу „за свечаности“. Остале четири зграде имале су по два спрата опасана високим зидовима. На сваком ћошку налазила се по једна стражарска кула са митраљеским гнездом.
У време када сам почео да робијам, у КПД-у је било око десет хиљада затвореника.
Управник затвора био је Душан Миленовић, а његови заменици Словенац Ренчер и Јанко, обојица бивши стражари. Нису имали квалификације, али су за време окупације учествовали у бекству Моше Пијаде, Јована Веселинова и других, па су били награђени. Као тежак плућни болесник, управник Миленовић увек је био мрзовољан и није подносио никога изузев затворског лекара, Немца, који га је лечио. Колико год да се трудим, не могу се сетити управниковог лица. Знам само да се никада није смејао. Човек без осмеха и нема лице.
Осуђенике је кажњавао за сваку ситницу, уз обавезну реченицу, која је била његов мото: Више не могу, а мање нећу. Најчешће је кажњавао двонедељном самицом и забраном посета и пакета.
Многи од стражара нису могли поднети такав режим и строге казне које су им следовале за иоле хуманији однос према затвореницима, па су и сами одлазили. Такав случај је био са извесним Недељковићем.
Много година касније сам у Београду, на фудбалској утакмици, срео једног од бивших чувара. Пријатељски смо проћаскали.
"Било ми је неиздрживо", објаснио ми је разлог свог одласка.
А тек мени, помислио сам. Ја сам био 'онај' иза решетака. Ти си издржао две године, а ја...

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 08:58

Неки чувари били су брутални садисти. Мија Ђорђевић је имао посебан пик на мене и стално тражио повод како би ме послао на рапорт. Понекад је то било незакопчано дугме, понекад подврнут рукав. На крају се смучио и самом управнику, па се овај, преда мном, извикао на њега: Доста, бре, Ђорђевићу! Зар ти мислиш да ја немам паметнијег посла него да слушам твоје притужбе на то како се неко очешљао? Излази напоље и следећи пут када ми га доведеш (ту је прстом показао на мене), гледај да за то имаш ваљан разлог!
Иако је обезбеђење било јако, неки су ипак успевали да побегну. Међу њима су били капетан бивше војске – Саша Тодоровић и Паранос, брат убијеног агента специјалне полиције. Ово бекство је дуго и пажљиво планирано. Њихова група је свакодневно, под стражом, ишла на Саву да сече врбу за корпарску радионицу. Нека певачица из Параносове кафане, лудо заљубљена у њега, дошла је колима на обалу реке а затим су Саша и Паранос, у тренутку непажње стражара, ускочили у ауто и одмаглили у непознатом правцу. Десет дана касније, на адресу управника Миленовића, стигла је разгледница из Трста. Наравно, од одбеглих затвореника. Касније смо сазнали да је Саша стигао чак до Америке.
Ми, који смо остали, веселили смо се сваком успешном бекству. Навијали смо за наше сапатнике, баш као да са њима делимо делић слободе. Понекад бисмо, осетивши и зрнце зависти, постављали себи питање: да ли бисмо се ми ставили у исти положај, да ли бисмо ризиковали да нас ухвате и казне још „драконскијим“ мерама? Ја – више не. Са тим сам одавно рашчистио. Нисам био спреман за такву коцку. Они, можда, нису имали шта да изгубе, али ја јесам.
Прави подвиг направио је криминалац из Београда, Душан Дивјак, који је неопажено прошао кроз све четири затворске капије. Своје намере уопште није тајио, већ их је чак саопштио управнику, на шта се овај само цинично смешкао и одмахивао главом. Но, Дивјак је стварно збрисао, али се, неколико дана касније, сам вратио у КПД. Намера му је била да покаже управнику како може побећи кад год му се прохте. Прозвали смо га „Худини“. Иако голобрад, лепушкаст и дечачког изгледа (подсећао ме је на Прпића Малог), био је превејани криминалац, чији су преступи били на граници смешног. Затвор у Митровици „зарадио“ је након провале у стан Светозара Вукмановића Темпа; тамо је са друштвом правио баханалије – попили су цео бар, испразнили залихе хране, облачили се у одећу породице Вукмановића. Када су га питали како то да се није уплашио да ће се неко од укућана вратити и затећи их у стану, Дивјак би, грцајући у смеху, као посебан „бисер“ објаснио да је на улазним вратима Темпо написао крупним словима: НАЛАЗИМ СЕ НА ГОДИШЊЕМ ОДМОРУ.

Но, постојали су и они, чији је покушај бекства трагично окончан. Групица од њих пет-шест, која је радила у циглани, направила је рупу у зиду. Баш када су почели да се провлаче кроз отвор, откривени су и стрељани.

Поред главних зграда, постојале су и помоћне, које су служиле као болница и радионице: столарска, обућарска, корпарска, ужарска, књиговезница. Најпознатија од свих била је тзв. „Дубрава“, у којој су, за руководиоце, осуђеници правили намештај у доборезу и разне украсне предмете. Била су то, понекад, права мала ремек-дела. Сећам се да су, из Београда, дошли камионима како би утоварили спаваћу собу, коју су затвореници морали да заврше у року од три месеца: брачни кревет, трокрилни орман, комоду, тоалетни сто са огледалом... Све у раскошном дуборезу: гроздови, листови винове лозе, са позлаћеним бравицама. Био је то свадбени поклон за неког „високог“ партијског функционера. Намештај се толико допао онима са врха власти, да је, после непуних недељу дана, стигла нова директива: још две комплетне спаваће собе. Рок: четири месеца.
Касније је стизало много таквих мегаломанских поруџбина. Наручивало се све и свашта: од дрвених постоља за лампе, до гломазних ормана направљених по угледу на барокни намештај. Једном, чак, и лустер са дрвеним петокракама које су висиле, попут оних стаклених суза са кристалних лустера!
Десило се да је један осуђеник, толико занет у свој посао, грешком изрезбарио анђелчиће на рукохватима фотеље. Иста фотеља је, потом, растурена у делове, а дрвени рукохвати спаљени. Мајстор је отишао на рапорт код управника, коме је морао да се правда због својих анђела. Управник (који је, узгред, дуборез називао „дубоким резом“) га је оптужио да је верник, одржао му предавање о религији као „средству за тровање народа“, и одредио му „благу“ казну: три дана самице.

Осуђеници су, поред тога, радили као зидари, тесари, водоинсталатери, заваривачи. Разлика између радника и оних који су остајали у собама, била је у томе што су радници добијали по цео хлеб и „плату“.
Болница је била јадна, без потребног санитетског материјала, без лекова, без довољног броја кревета, без стручног особља ... Изузев заиста хуманог лекара, није било ничег и никог чиме би се ова, назови здравствена установа, могла подичити. У овој болници, као последњој фази систематског уништавања, као крајњем ужасу од кога је стрепео сваки затвореник, скончавали су најчешће они који су изгледали као несаломљиви; а ипак би се, на овом коначном одредишту, ломили – после исцрпљујућег рада, бедне хране, заразних болештина, иживљавања стражара и честих и дугих периода изолација и самица.
У два-три дана, док сам ту лежао, након тифуса, старешина собе био је извесни новинар из Сарајева, Миле Боројевић, човек по укусу управника. У просторији је владала гробна тишина, коју је својом непрекидном шетњом у круг, нарушавао душевно оболели млади правник Бојовић. Новинар је уобразио како овај симулира и несрећника стално малтретирао. Подметао му је ногу, пљувао га, а једном му се, чак, помокрио на ципеле. Мој цимер, звани „Јаре“, поверио ми је да је Боројевић удбашки агент кога се треба чувати.
Болесници су били солидарни и често са другима делили своје тешко стечене лекове, које им је набављала породица. Сећам се Мирољуба Хаџитонића који је свој „стрептомицин“ уступио тешко болесном Тодору Крстићу. На жалост, Тоши је лек продужио живот само за пар дана ...
Једнога дана, Александар Ранковић је, обилазећи КПД, свратио у болницу. Био је видно потресен стањем које је тамо затекао. Приметивши израз на његовом лицу, обратио му се један Шиптар на самрти, и замолио га да му лекар скрати муке а да ће он, заузврат, писмено потврдити како за његову смрт нико није крив. Ранковић га је ћутке саслушао и – отишао. Сутрадан је Шиптар пуштен кући, а неколико дана касније је и умро у свом селу.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 09:00

Дружио сам се са многима и упознао интересантне људе: Марка – рођеног брата попа Владе Зечевића, једног рођака Петра Стамболића, као и рођака Воје Лукића. Сем Марка, сви су пре мене пуштени кућама.
Ми, осуђени Срби, нисмо имали никакве протекције. Један сељак из околине Чачка (не сећам му се имена), за време рата је у свом подруму крио Милоша Минића. Када је, по ослобођењу, доспео у затвор као припадник Дражине војске, и када је подсетио Минића да му је дужан бар малу противуслугу, овај је одбио да било шта учини за њега.
И не само да нисмо имали протекције; пред властима се нисмо ни смели изјашњавати као Срби, већ само као „Југословен.“ Сваки трачак националног, српског идентитета, био би кажњаван. Управник би се нама, Равногорцима из собе 2/3, често, при својим обиласцима, обратио речима: Нисте више Србенде, него Југословени. Нема више Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У новој Југославији сви су једнаки, то да запамтите!
Наравно, климали смо главом, глумећи разумевање и послушност. Размишљао сам: могу ми узети слободу, име и презиме, отргнути ме од породице, изгладњивати, трпати у самицу... Али, не могу ми одузети осећање припадности мом народу. Као што ми не могу узети ни успомене на Карловац... мисли било какве, о било чему. То је само моје.

„Сви једнаки“ – каква демагогија, лаж, офуцана парола!
Јер, што се Хрвата тиче, они су имали више среће. Тако је, на пример, Титов генерал Срећко Манола, у Митровици имао брата, иначе усташког мајора, и чинио за њега све што је могао. Андрија Хебранг је обилазио све усташе и радо им излазио у сусрет. Сви они тражили су да буду пребачени у Хрватску, што се убрзо и десило. Тако су и генерал Стимаковић, пуковници Сабијак, Месић, Шулц и Манола, отишли из Митровице. На интервенцију шиптарског врха, Гани Бег Црноглавић пребачен је у болницу другог затвора.
У затвору сам упознао и једног изузетног Немца – Франца Нојхаузена, шефа привреде за Балкан. Врло добро је говорио српски. Пало ми је у очи како му Влада Илић даје следовање путера и колача из свог пакета, па сам га питао зашто то чини. Објаснио ми је да је Нојхаузен спасао многе Србе затвора и логора.
Осим њега, у Митровици је био још један виђенији Немац – генерал Нојбахер. Он се слободно шеткао и, на моје запрепашћење, у својој самици држао пудлицу! У затвору се препричавала једна анегдота: генерал никоме није дозвољавао да приђе његовом псу, за кога је, иначе, био врло везан. Имао је обичај да кученце носи у рукама и нешто му шапуће. Многима је то било смешно, а неке је и вређала чињеница да немачки генерал уз себе има љубимца, који, уз то, редовно добија следовање хране. У тим данима оскудице, када су затвореници могли само да сањају о неком месном оброку, једноме од њих, неком ситном криминалцу Пери, пало је на памет како би могао појести – пудлицу!
"Што да не?" говорио је. "Ако Италијани могу да једу мачке, зашто ми не бисмо кучиће?"
Нико га није схватао озбиљно.
Несрећник, свакога дана гледао је у псића и, вероватно, замишљао како пудла има укус печене прасетине, јер му је вода ишла на уста кад год би о њој говорио. Постојао је само један проблем: како доћи до кучета? Зато је сковао план. Данима је одвајао по комадић од својих мршавих оброка и одлагао га на сигурно место. За мамац, казао би значајно смешкајући се, кад би га неко упитао зашто то ради. Коначно, једног дана, за време слободне шетње, прикрао се иза леђа Нојбахеру, извадио већ усмрдели „мамац“ из џепа и почео дозивати пудлу. Пошто јој није знао име, викнуо је: "Комен, хунд!"
Пас уопште није реаговао, али зато јесте стражар, који је из Перине руке избио комадиће хране. Тако је пропао његов план да се „омрси“ пудлом. После је псовао и генерала и његову „џукелу“, јадикујући како се „џабе“ лишавао тих комада хране које је одвајао да би направио мамац. За њега се касније причало да се – алав какав је био – повремено „сладио“ пацовима.
Убрзо су и Немци депортовани у Немачку.

Једна од најмаркантнијих затворских фигура, био је Циганин Беџет, звани „Тата“, а иначе познати криминалац са преко двадесет година робијашког стажа. Имао је брчиће а ла Клерк Гебл, и на прсту носио велики златан прстен, којег је стално гланцао пљувачком. Изгледао је као прави господин и редовно добијао пакете. За остале криминалце био је закон. Његова соба врвела је од ситних преступника, џепароша и сличних, њему подређених. Давали су му своја следовања хране и беспоговорно га слушали. Газдовао је суверено, као неки локални Ал Капоне и много држао до својих „моралних кодекса“. Није дозвољавао крађе у затвору и прогањао је цинкароше, али се није мешао у међусобне обрачуне своје братије.
Избегавао сам друштво криминалаца и нисам имао разумевања за њихов начин живота. Једном приликом, међутим, обратио ми се стари осуђеник – неки убица, и замолио ме да утичем на собног старешину да га пребаци на светлије место како би под светлом могао умрети. Био је блед као авет и тетурао по соби. Помислио сам како је, јадник, скренуо, али сам му обезбедио светлије место. И заиста, када је свануло, старца смо затекли мртвог. Умро је у сну, предвидевши да ће се то догодити.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 09:01

У то време, био сам задужен за разношење оброка. Требало је, уз високе степенице, на други спрат донети велики казан са храном за двеста људи. Са мном су тај посао обављали Недићев официр Миодраг Станојевић, млади поп Тихомир Митровић, и љотићевци Слободан и Драгољуб Раичевић. Смештени смо у самицу бр. 1, редарску собу, која је била откључана како бисмо могли делити хлеб и воду. Иако смо били откључани, нисмо смели да се крећемо без претходне дозволе омраженог командира Перића. Сем овог посла, били смо задужени и за прање клозета и ходника. Чим би нам Перић наредио да уђемо у собу и закључао нас, знали смо да стижу главешине из Београда.
Тако се десило да је изненадна гошћа – Цана Бабовић, налетела у тренутку када је ђакон Гаврило освећивао „славски колач“ (комад хлеба) једном од осуђеника. Срећом, ова епизода некако је заташкана. Цана Бабовић се само насмејала и добацила како се „неки никада неће опаметити.“ Другом приликом, Моша Пијаде је чуо лајање пса из једне ћелије. Захтевао је да се ћелија отвори и, на своје запрепашћење, констатовао како му се то подсмевао бански саветник Драгослав Кузмановић из Пожаревца. "Само ти лај и даље", рекао му је Пијаде, "и ја сам тако."
Уопште узевши, све те надмене главешине, тако сигурне у себе и уљуљкане у идеју о сопственој политичкој непролазности, сматрале су нас неком врстом идиота и „глупих августа“. Били смо кловнови-експонати за потребе њихових плитких шала, свакодневна извргавања руглу и иживљавања. Наша колективна ситуација могла би се поредити, на пример, са гомилом играчака датом размаженом, бесном детету.
Затвор је, заправо, представљао један велики циркус, а ми – галерију ликова. Политичари су долазили, шеткали кроз затворске ходнике и собе, посматрајући нас као интересантне узорке или неке реликтне врсте, заостале у решету њихове власти.
Ни сам управник, за све те године, није упамтио наша имена. За њега смо били: „онај Брка“, „цвикераш“ или „мрша“. То је, ваљда, сличило ратним и конспиративним, партизанским именима. Лазицу Марковића радо је називао „говнаром“, јер је овај, забога, радио на пословима чишћења канализације. Управник је глуматао како му се не сећа имена, а то и јесте била суштина понижавања: кобајаги, немати појма ко је, пре рата, био Марковић.
Лазица је био поносан човек. Али, и изузетно трпељив. Никад га није вређао тај надимак – „******“ – када бисмо га ми, робијаши, тако називали. Ово накарадно име означавало је припадност одређеној групи људи која се бавила одржавањем хигијене. И мене су тако звали. Међутим, једно је када те тим надимком ословљавају људи који су „у истом сосу“ као и ти, а сасвим различиту конотацију тај чин има када долази са неке друге стране...
Навикли смо, некако, на увреде. То је био саставни део нашег свакодневног живота у лудилу у коме смо се сви заједно, као у неком врелом лонцу, дуго и тихо крчкали.
Био је међу нама један младић (имена му се не сећам) из Параћина, зелен и наиван као полетарац, који никако није могао прогутати увредљиве опаске. Момак од оних пркосних, још ненаучених да се у том гротлу једно мисли, а друго говори. Сваки пут када би стражар дрекнуо на њега, поцрвенеле би му уши. Хуктао је као локомотива и дувао кроз ноздрве, попут љутог бика. Трудили смо се да му објаснимо како се мора прилагодити и навићи на ћутање и гутање речи којима би радо узвратио на псовке. Но, једном приликом, из њега је „пукло“ и гласно је казао, испровоциран неким добацивањем стражара: Тако је то када победници пишу историју.
Ни дан-данас нисам сигуран да ли је иначе приглупи стражар схватио прави смисао ових речи, али је, по природи сумњичав (како му је посао налагао да буде), схватио како са том реченицом „нешто није у реду“ и послао момка на рапорт код управника.
Дечко је добио две недеље самице.
Када је из ње изашао, унезверен и изгубљеног погледа, данима није био у стању да проговори. Кад год бисмо му се обратили, стављао је прст на уста и шиштао: Псст!

Наш „стакленик“, како смо звали нашу зграду због стакленог крова, усијавао се лети, једнаким интензитетом као што се расхлађивао зими. У августу би била несносна вруђина, па су многи доживљавали топлотне ударе. Крста Новаковић, апотекар из Крушевца, једног врелог дана почео је да се гуши и, да ми – редари, нисмо притрчали, спустили на бетон и полили водом, ко зна да ли би остао жив. Много година касније, исти тај Крста, тада представник „Лека“ из Љубљане, причао је о овом догађају мом директору „Ветпрома“ у коме сам радио.
Памтим да су, истог тог лета, за храну донели усољену црвљиву рибу. Људи изгладнели, помахнитали од самог погледа на месо. Чистили су рибу од црва и јели је. Била је слана, одвратног укуса и мириса, а унутра несносна врућина, па су људи за кратко време попили сву, за тај дан предвиђену залиху воде. Командир нас је све закључао и, мртав хладан, отишао кући. Људи су урлали: Воде, воде! Галама је допрла до управника који је дошао и одмах обезбедио следовање воде. Након тога више нисмо добијали усољену рибу, а Перић је био кажњен.

Једног дана, у нашу собу пристигао је нови осуђеник: поручник УДБ-е, Миле Анђелковић. Испричао нам је наизглед невероватну причу о томе како казну издржава „про форме“, како је, кобајаги, кажњен само зато да би се удовољило румунским властима. Наиме, био је груб према терористима убаченим преко југословенско-румунске границе, па је румунска власт инсистирала на његовом кажњавању. Обећано му је да ће брзо бити пуштен. Иако смо били сумњичави према његовој сторији, убрзо смо приметили да је у повлашћеном положају. Имао је бољи третман и често су га звали у управну зграду.
Миле у затвору није губио време. Као заљубљеник у оружје, почео је да прави скице за неко ново. За своју замисао придобио је Ивановића и Старчевића, који су у КПД-у радили око оружја. Мене су задужили да им помажем као административац. Мало по мало, Миле и ја постадосмо пријатељи, иако смо били различитих идеолошких опредељења. Он није одступао од својих комунистичких убеђења, као што се ни ја нисам одрицао Драже Михајловића. Наше зближавање потврдило је ону стару изреку: заједничка мука зближава људе.
Био је симпатичан човечуљак, увек насмејан и пун неке позитивне енергије. Врцао је од разних идеја, које су нама, његовим цимерима, изгледале као пука фантазија. Временом нас је „заразио“ својим ведрим духом и заволели смо га, мада је у соби било оних најтврдокорнијих антикомуниста, који су, у почетку, сматрали Милета шпијуном.
После два месеца, Анђелковић је завршио свој пројекат, предао га управнику и убрзо био ослобођен. Тек тада су се сви уверили у истинитост његових тврдњи.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 09:02

Кратко време након Милетовог одласка, позвани смо, Адамовић и ја, да покупимо своје ствари из собе и изађемо пред зграду, где нас је чекала група непознатих осуђеника из Лепоглаве и Градишке, као и мени познати затвореници из Митровице: Брана Милошевић из Ваљева, Јовица Аћимовић из Београда, Батрић Филиповић из Подгорице, Драгољуб Стојадиновић из Београда. Пришао нам је Зденко Штамбук и обавестио нас да смо ми сада огранак ТАНЈУГ-а и обећао нам плату, кантину и бољу храну. Био сам пријатно изненађен; то је значило потпуно нов квалитет живота у затвору! Такође, питао сам се чиме сам заслужио овај посао и дошао до закључка како је то, вероватно, због мог примерног понашања, као и због знања енглеског језика. Ко зна, можда сам остављао добар утисак? Ни данас ми није јасно откуд се ја нађох у тој селекцији.
Све у свему, распоредише нас по собама опремљеним радио-апаратима, магнетофонима и писаћим машинама. Одмах су се формирале радне групе. Шефови групе у којој сам радио, били су новинари Драгољуб Стојадиновић и Синиша Тимотијевић. Ја сам, за почетак, био читач код дактилографа.
Слушале су се све стране станице, затим је то превођено и диктирано дактилографима који би, потом, матрицу предавали човеку који је камионом, сваког јутра, из Београда, долазио по материјал. Ово се догађало после резолуције ИБ-а и углавном су се пратили коментари светских станица о нападима на Тита и Југославију. Већ после пар недеља, почео сам да куцам на писаћој машини и убрзо стекао потребну брзину и рутину за тај посао.
Неколико месеци уживао сам неке повластице: слободније се кретао, боље јео, посећивао затворски биоскоп. Чак сам могао играти и стони тенис! Партнер ми је био Николај Калабускин, официр бивше југословенске војске. Такође, играли смо и одбојку и имали тим који се, по речима руководиоца, могао такмичити са најбољим одбојкашима у земљи. Био је то, за мене, прави „Коперникански обрт“ у дотадашњем таворењу – ове привилегије су учиниле да се, бар накратко, осетим поново као слободно људско биће.

Тако је време полако и тешко одмицало. Прво сам бројао године, а затим месеце. Урезивао сам рецке на зиду, а када је понестало места, престао сам да размишљам о појму времена. На тренутке сам се осећао као Робинзон Крусо, с том разликом што нисам био физички одвојен од других људи, али то није умањивало моје осећање самоће и изолованости.
Амнестијом су ми „скинуте“ три године затвора и добио сам, коначно, статус „слободњака“. Практично, то је значило да ћу радити нешто лакше послове. И заиста, послали су ме на пољопривредно имање КПД-а. Окопавали смо велике комплексе винограда и кукуруза. Радило се од јутра до мрака, али, преко дана нисам био под кључем.
У том периоду умрли су ми и отац и мајка, а да ми управа затвора није одобрила ни дан изласка како бих, барем, присуствовао сахрани. Оца сам последњи пут видео када ми је био у болничкој посети, а мајка је већ низ година била болесна и тешко покретна. Босу и Ану виђао сам на смену, кад год им је било омогућено да ме посете. По сат времена. За све ово време, када одузмем моје учешће на „радним акцијама“, можда педесетак пута. Укупно: педесет сати, или три ипо дана. Дошао сам до поражавајуће рачунице: када се саберу сва моја путовања са фудбалским клубом, рат, избеглиштво и године робијања, више сам био без породице, него са њом.
Живео сам по неком аутоматизму и, како је време одмицало, бивало ми је све теже. Ето, био сам „слободњак“, бројао ситно до изласка ... а, опет, чинило ми се да посустајем више него на почетку робијања. Чудна је то истина; ваљда се човек уплаши слободе или се пита где нестадоше све оне године иза њега ... И зашто? Шта ме чека напољу? питао сам се. Ма колико да сам био нестрпљив да изађем, мучила ме је неизвесност – а шта ако се не уклопим? Где ћу живети? Шта ћу радити? Да ли се, са тридесет седам година, после четири хиљаде триста осамдесет дана робије, могу надати новом почетку? Нисам ли већ потрошио и главницу и камате живота?

Три месеца пре истека казне, позвао ме је на разговор затворски васпитач Миловановић.

Borac za prava zivotinja · 03.11.2010. u 09:06

"Мој пријатељ, Недељко Чуповић, причао ми је о теби као о добром момку и врсном фудбалеру", почео је.
Нисам знао шта хоће да ми каже; по неком, условном рефлексу, плашио сам се лоших вести.
"Али ја заиста не знам шта да мислим о теби", наставио је Миловановић.
Претрнуо сам. Преплавише ме зле слутње. Неће ми ваљда рећи да ми је амнестија укинута? Да ли је могуће?
"Чуди ме да тебе, као таквог, нису раније пустили. Имао си узорно понашање, дисциплиновано си радио ... Мора бити да се ниси преваспитао. Зар не, Гојко?" Меркао ме је погледом.
Била је то јефтина провокација. Шта је хтео да чује од мене: Друже Тито, ми ти се кунемо?
И из мене, неконтролисано, потече бујица речи: "За ових дванаест година никада нико од затворских власти није ни покушао да разговара са мном. Чак и ако је постојала намера да ме „преваспитају“, нико је није показао. Уместо речи добијао сам буботке, уместо разговора – присилан рад. А човек на тај начин не мења своја убеђења..."
Кисело се насмејао и рекао: "Да сам ЈА нека власт, такви као ти никада не би изашли одавде. Спусти мало нос ... И буди захвалан држави што ти је пружила другу шансу."
"Смрт фашизму, слобода народу!" завршио је своју тираду.

Гадио сам се тог поздрава. Њега су користили у свакој прилици, као водицу за испирање уста. Питао сам се: који и чији фашизам? Каква слобода? Нисам гајио никакве илузије о будућем животу тамо – напољу, на слободи. Знао сам да ће бити тешко: пратиће ме агенти Удбе, мораћу да се правим како сам, „захваљујући“ дванестогодишњој робији, постао неки други Гојко. Живећу у лажима, претвараћу се да сам „исправнији“ човек. Мрзео сам, унапред, тако лицемеран начин животарења. Но, надао сам се како ће осванути дан када ће се разоткрити сва ова политичка ујдурма, лажа и паралажа; а онда ћу, јасно и гласно, рећи... Повикати оно што ми лежи на срцу.

Претпоследњег дана мог робијања, и управник ме је позвао на разговор. Четврти или пети пут за дванаест година! Но, ионако ми је било свеједно. Знао сам да ме дели још двадесет четири часа до изласка. Ништа више није могло утицати на ту чињеницу.
Пошто сам ушао у његову канцеларију, питао је имам ли цивилно одело, и када сам одговорио да немам, казао: "Сећам се када си дошао. Био си младић, а ево, сад одлазиш као зрео човек. Твоје владање било је добро и зато ти дајем ново одело, све ново...чак и качкет."
(Свакако, то се говорило онима који излазе на слободу. Све нас чекала су иста одела и исти качкети.)
Затим ми је саветовао да водим рачуна о себи и рекао како се нада да ме више неће срести у КПД-у. "Ово друштво ће ти пружити прилику да радиш, можда и студираш", рекао ми је на крају нашег сусрета.
Помислио сам цинично: Да, сигурно. Дај Боже да напољу преживим.

Једног кишног 5. новембра 1956. године, прошао сам кроз све четири капије затвора и изашао изван зидина свог казамата. Удахнуо сам ваздух пуним плућима и помислио: Гојко, од сада па надаље – сваки дан твога живота биће као поклоњен, и не дозволи да иједан прође без осмеха.

Београд, 1994.

Ненад · 03.11.2010. u 13:29

Честитам на сјајној теми.
Као присталица лика и дела генерала Михаиловића, прилажем још једно сведочење још једног Дражиног првоборца кога сам лично познавао и са чијим сам унуком био у гимназији.

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=4368

Sećanja jednog ravnogorca

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Iskusan

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Legenda

Iskusan