Zivot je isao dalje,samo je jedno poglavlje u njemu bilo zavrseno kratkim rezom.
Moj brak je bio stabilizovan.Uzivala sam u svojoj porodici,u svom poslu takodje jer sam bila okruzena ljudima koji su me voleli i sa kojima sam se razumela.Bozana,Ivan i ja bili smo najbolja ekipa.O Ivanu i meni niko nista nije znao,a ni slutio.Tako je i ostalo.
Iz nocne smene sam se pozalila da me probada nesto u stomaku.”To ti je ovulacija.Znam ja po mojoj Tatjani.Brisi kuci da pravis dete”,smejao se moj dragi kolega.Dobro je znao da skrene coveku misli na neka vedrija razmisljanja.
A ja sam i dalje onako intenzivno razmisljala o Vladimiru.Bas sam ga volela.Javljao se i dalje da cuje kako sam i sta radim,da kaze da me nije zaboravio i da je svestan da je izgubio najvecu ljubav,da nikada niko nece biti spreman da za njega uradi sve sto ja jesam,pa cak i ono sto nisam,a htela sam.Volela sam ga.Volim ga i dalje.Zbog svega sto jeste,sto je bio i sta mi je znacio.Zbog toga sto je hteo da se vrati.Zbog toga sto bi se i sad vratio,ali ja nemam onu hrabrost koju sam tada imala.Sada imam razlog vise koji me drzi ovde.On ce biti uvek samo drago i voljeno secanje,daleko.
“Sta god da bude jednog dana sa nama,molim te jedino da se nikada ne pokajes sto si bila sa mnom”,rekao mi je jednom..Nikada se posebnijom nisam osecala nego tada sa njim. Zato sada ne mogu da kazem da se kajem.
Sve je islo dalje.Majka se odselila se u Hrvatsku i tamo pocela da zivi sa izvesnim Dankom.Cula sam da prica kako tek sada zna sta su ljubav i neznost.Ona i tata su zapoceli silne sudske sporove.Povremeno bi tata pricao o tome sta se desava na sudu i sta sve ona trazi od imovine koju je tata nasledio od svojih roditelja.Nova zena ga je naucila da se kontrolise,da ne kaze uvek sve sto misli,vec da predhodno o tome malo razmisli.
Ona je dobra zena.Sa dvadeset sedam godina je postala udovica.Ostala je sama sa dva deteta,dve cerke od sest i cetiri godine.Zivot je nije ni malo mazio.Zato sada nema vrata koja ona ne moze da otvori.Naucila je da se bori.Imala je novca uvek i njime uspela da izvede decu na dobar put,odskoluje ih,zaposli...Obe su sada udate i imaju svoju decu.Slusajuci njenu zivotnu pricu,plakala sam kao da se to desilo meni.Ni nad mojim nevoljama mi tako nisu tekle suze.Sada u njoj vidim vecu podrsku nego sto istu mogu da ocekujem od rodjene majke.
Sedeci na poslu,negde pred kraj radnog vremena,gledala sam u kalendar.Mesec maj.Ivan i Dragan su nesto pricali.Dragan je dosao tek na posao,ostaje da radi nocnu.Bili su mi sve dalji i tisi,nisam ni primetila kad su izasli. Posle nekog vremena,Ivan se vratio:”Hajde,bre,sta si prigrlila taj kalendar?Dobices,ne brini.” Ali ja sam vec trebala da dobijem.Pre dva dana.Smejala sam se.On nije verovao.Ja sam znala,osecala.Trudnoca ce mi opet biti ona slamka za koju se utopljenik hvata da proba da se spasi od davljenja.Radovala sam se bebi.Radovao se i Ratko,nestvarno,kao da je hteo da se iskupi sto se prvoj bebi nije obradovao.Vest se i na poslu brzo prosirila i svima je bilo drago zbog mene.Pitali su se kada cu na bolovanje,bukvalno me terali da odem,da se sklonim i zastitim sebe i svoje dete.”Ma,dajte,sta vam je? Prva trudnoca mi je bila savrsena! Sto bih se sada nesto stedela?” Ivan je priskakao u pomoc,sklanjajuci me sa strane kad god bi trebalo nesto malo zahtevnije da se uradi.Ljutila sam se.Tada.Nocu bi me terao da odem na spavanje.A ja sam bila puna energije.
Poslednja nocna smena nam je bila uzasno teska.Puno prijema,smrtnih slucajeva,reanimacija...Tesko je bilo i psihicki i fizicki.Preminuo je,od posledica srcanog udara,covek koji je tada imao trideset dve godine i dvoje dece.Reanimacija je trajala dva sata.Nista nije moglo da ga spasi.Kao sto ni mene nista nije moglo da postedi da te noci ne radim reanimacije,ne dizem,ne pomeram krevete,ne jurim po hodnicima i stepenicama.Jedva sam se vratila kuci toga jutra od umora i razocaranja.Legla sam da spavam.U glavi je zvonilo:”Hajde,Mane,hajde,disi! Dajte Xylo 80mg! Dva adrenalina! Atropin! Adrenalin! Dajte jos jedan! Masirajte!...Elektrode! Na 300! Sad!” I sve u krug.
Neka me neko podseti zasto nisam otisla na bolovanje.
Ja ustajem posle cetiri sata sna.Budjenje je usledilo tek u kupatilu. Ratko!
Prokrvarila sam...
Moj brak je bio stabilizovan.Uzivala sam u svojoj porodici,u svom poslu takodje jer sam bila okruzena ljudima koji su me voleli i sa kojima sam se razumela.Bozana,Ivan i ja bili smo najbolja ekipa.O Ivanu i meni niko nista nije znao,a ni slutio.Tako je i ostalo.
Iz nocne smene sam se pozalila da me probada nesto u stomaku.”To ti je ovulacija.Znam ja po mojoj Tatjani.Brisi kuci da pravis dete”,smejao se moj dragi kolega.Dobro je znao da skrene coveku misli na neka vedrija razmisljanja.
A ja sam i dalje onako intenzivno razmisljala o Vladimiru.Bas sam ga volela.Javljao se i dalje da cuje kako sam i sta radim,da kaze da me nije zaboravio i da je svestan da je izgubio najvecu ljubav,da nikada niko nece biti spreman da za njega uradi sve sto ja jesam,pa cak i ono sto nisam,a htela sam.Volela sam ga.Volim ga i dalje.Zbog svega sto jeste,sto je bio i sta mi je znacio.Zbog toga sto je hteo da se vrati.Zbog toga sto bi se i sad vratio,ali ja nemam onu hrabrost koju sam tada imala.Sada imam razlog vise koji me drzi ovde.On ce biti uvek samo drago i voljeno secanje,daleko.
“Sta god da bude jednog dana sa nama,molim te jedino da se nikada ne pokajes sto si bila sa mnom”,rekao mi je jednom..Nikada se posebnijom nisam osecala nego tada sa njim. Zato sada ne mogu da kazem da se kajem.
Sve je islo dalje.Majka se odselila se u Hrvatsku i tamo pocela da zivi sa izvesnim Dankom.Cula sam da prica kako tek sada zna sta su ljubav i neznost.Ona i tata su zapoceli silne sudske sporove.Povremeno bi tata pricao o tome sta se desava na sudu i sta sve ona trazi od imovine koju je tata nasledio od svojih roditelja.Nova zena ga je naucila da se kontrolise,da ne kaze uvek sve sto misli,vec da predhodno o tome malo razmisli.
Ona je dobra zena.Sa dvadeset sedam godina je postala udovica.Ostala je sama sa dva deteta,dve cerke od sest i cetiri godine.Zivot je nije ni malo mazio.Zato sada nema vrata koja ona ne moze da otvori.Naucila je da se bori.Imala je novca uvek i njime uspela da izvede decu na dobar put,odskoluje ih,zaposli...Obe su sada udate i imaju svoju decu.Slusajuci njenu zivotnu pricu,plakala sam kao da se to desilo meni.Ni nad mojim nevoljama mi tako nisu tekle suze.Sada u njoj vidim vecu podrsku nego sto istu mogu da ocekujem od rodjene majke.
Sedeci na poslu,negde pred kraj radnog vremena,gledala sam u kalendar.Mesec maj.Ivan i Dragan su nesto pricali.Dragan je dosao tek na posao,ostaje da radi nocnu.Bili su mi sve dalji i tisi,nisam ni primetila kad su izasli. Posle nekog vremena,Ivan se vratio:”Hajde,bre,sta si prigrlila taj kalendar?Dobices,ne brini.” Ali ja sam vec trebala da dobijem.Pre dva dana.Smejala sam se.On nije verovao.Ja sam znala,osecala.Trudnoca ce mi opet biti ona slamka za koju se utopljenik hvata da proba da se spasi od davljenja.Radovala sam se bebi.Radovao se i Ratko,nestvarno,kao da je hteo da se iskupi sto se prvoj bebi nije obradovao.Vest se i na poslu brzo prosirila i svima je bilo drago zbog mene.Pitali su se kada cu na bolovanje,bukvalno me terali da odem,da se sklonim i zastitim sebe i svoje dete.”Ma,dajte,sta vam je? Prva trudnoca mi je bila savrsena! Sto bih se sada nesto stedela?” Ivan je priskakao u pomoc,sklanjajuci me sa strane kad god bi trebalo nesto malo zahtevnije da se uradi.Ljutila sam se.Tada.Nocu bi me terao da odem na spavanje.A ja sam bila puna energije.
Poslednja nocna smena nam je bila uzasno teska.Puno prijema,smrtnih slucajeva,reanimacija...Tesko je bilo i psihicki i fizicki.Preminuo je,od posledica srcanog udara,covek koji je tada imao trideset dve godine i dvoje dece.Reanimacija je trajala dva sata.Nista nije moglo da ga spasi.Kao sto ni mene nista nije moglo da postedi da te noci ne radim reanimacije,ne dizem,ne pomeram krevete,ne jurim po hodnicima i stepenicama.Jedva sam se vratila kuci toga jutra od umora i razocaranja.Legla sam da spavam.U glavi je zvonilo:”Hajde,Mane,hajde,disi! Dajte Xylo 80mg! Dva adrenalina! Atropin! Adrenalin! Dajte jos jedan! Masirajte!...Elektrode! Na 300! Sad!” I sve u krug.
Neka me neko podseti zasto nisam otisla na bolovanje.
Ja ustajem posle cetiri sata sna.Budjenje je usledilo tek u kupatilu. Ratko!
Prokrvarila sam...
