Moja baka,tatina majka,Stojanka,bila je dobra zena,domacica,jedna od onih starog kova.Pricala je da se za dedu,lokalnog bekriju i probisveta,udala iz inata,da ga nije volele,da je to nekako sa godinama doslo.U dedinoj famili je svaka generacija imala po jednog takvog,pa vise nikome nije bilo cudno kad stasa jos jedan od njih:”Ma,to je onaj Kovacevicev,nije mu ni djed bio nista bolji.”I oni su bili jedni od onih koji su isli trbuhom za kruhom,malo ovde,malo tamo,da bi na kraju,kada su tata i stric vec malo poodrasli,otisli u Nemacku da tamo zarade svoj hleb.Tata je ostao kod baba Rade,a za strica ne znam gde je bio,mozda sa njima,mozda kod dedine rodbine.
Prvo dete,sin,im je umrlo,a da niko nije znao razlog.Baba je bosa preko snega ponela bebce lekaru u susedno selo jer ga njihovo nije tada imalo.Na pola puta je shvatila da beba vise ne dise.To je pricala kao da je bilo sasvim normalno.Onda je rodila strica,pa mog oca.Kada sam ja prvi put ostala u drugom stanju,cuvsi kako se trudnice savetuju da ne dizu tesko,da jedu kvalitetno,da ovo,da ono,rekla je:”Sta?!Ja sam jela proju i sir devet meseci,sta im fali?! Kad god sam legla pored Radoslava,ja sam ostajala trudna.Dizala sam dzakove po pedeset kila ne bi li pobacila,NIsta! Sve morala da abortiram!”Abortirala je tridesetak puta,po njenoj prici.Bila sam srecna zbog njenih zdravih trudnoca,a i majka je imala slicnu pricu.Srecna zbog mogucnosti da sam nasledila te gene iako nije sve u genima.
Sa petnaest meseci deda i baba su me odveli u Nemacku.Tada je mama zatrudnela i odlucila da rodi trece dete.Ja sam do njenog porodjaja bila odvojena od roditelja.Majka me je pitala,kada nisam htela da pustim da odvede moje dete tamo gde ona sada zivi na sest meseci:”Kako sam ja mogla tebe da pustim kad si imala petnaest meseci?” Stvarno,mama,ne znam kako si mogla da me pustis.
Nakon sto su oboje zaradili nemacku invalidsku penziju i stekli zavidan kapital u Srbiji,vec nastanjeni u Vojvodini,Radoslav i Stojanka su se vratili u svoju rodnu zemlju i nastavili da od svoje penzije obezbedjuju svoju dalju starost i buducnost svoje dece i unucica.Mnoge stvari bi bile daleko teze,cak nemoguce,da nije bilo njih.Baba je kupila krave i cuvala ih narednih dvadeset godina,skoro do same svoje smrti,muzla,cistila,telila...Imala je malo pomoci.Od nje sam naucila kako se to radi.Naucila sam i kako se kuva,kako se prave one njene velike krofne,pita savijaca,kako se mesi.Skoro sve sto sada znam sto se tice domacinstva.
Imala je velike grudi.Moje su pocele rano da rastu,kad sam imala devet godina.Vec sa jedanaest su bile uocljive,posebno za decake u skoli.Izuzetno zadovoljstvo im je bilo da me,onako u prolazu,uhvate.Baba je govorila da cu imati grudi kao ona,sto ja nikako nisam zelela jer je moj kompleks zbog tada vec velikih grudi bio uveliko prisutan.Zbog njih imam lose drzanje jer sam stalno povijala ramena kako bi se poprsje sto manje uocavalo.Uzalud.
Na svu srecu,grudi su mi sada normalne velicine,tako da ni taj gen nisam nasledila.Kao ni onaj za zdrave trudnoce (osim prve koja je bila besprekorna).
Baba je govorila da niciji zivot nije lak.Ona je trpela Radoslava ceo zivot i volela ga.Da bi izvela decu na put,na dobar put.Tako sam i ja odlucila da probam da odtrpim.
Ratko se kajao,plakao,molio da dodjem kuci.Obecavao je da ce biti bolji muz,bolji otac,bolji prijatelj i sve sto budem trazila.Da probamo ponovo.Zbog Nevene,ako ni zbog cega drugog,zbog naseg deteta.Hajde.Pa sta bude.
Nastavili smo dalje kao da se nista nije dogodilo.Ili smo glumeli.Ja svakako jesam.A on je slao cvece,izvodio Nevenu u setnju,kupovao parfeme,cokoladice...dok nisam i ja prestala da glumim,verujuci da je on sada drugi covek.Bar tada.
Tusirali smo se zajedno kad je on pitao:”Kakav ti je to mladez?” Toliko smo zajedno,a on tek sad vidi moj mladez na ramenu.”Nije bio takav.” Dobro je video.Moj mladez ranije nije bio takav,modar,ruzan.Do jutra sam zaboravila na njega.
Ujutru,na poslu,koleginica se meni i Ivanu pozalila na neku alergiju.”Ja moram da vam pokazem nesto,”rekla sam zavrcuci rukav.Na licima im je bilo zaprepascenje.Uplasila sam se.Ivan me je nagovorio da odemo do hirurga:”Ovo mora da se odstrani.” Ali...”Bez diskusije!” Secite.Stavite cetiri konca zbog jednog mladeza.Ostavite ruzan oziljak.Samo da se zavrsi.Da mi bude bolje.Da ja krenem dalje.Bez bolovanja.
Prvo dete,sin,im je umrlo,a da niko nije znao razlog.Baba je bosa preko snega ponela bebce lekaru u susedno selo jer ga njihovo nije tada imalo.Na pola puta je shvatila da beba vise ne dise.To je pricala kao da je bilo sasvim normalno.Onda je rodila strica,pa mog oca.Kada sam ja prvi put ostala u drugom stanju,cuvsi kako se trudnice savetuju da ne dizu tesko,da jedu kvalitetno,da ovo,da ono,rekla je:”Sta?!Ja sam jela proju i sir devet meseci,sta im fali?! Kad god sam legla pored Radoslava,ja sam ostajala trudna.Dizala sam dzakove po pedeset kila ne bi li pobacila,NIsta! Sve morala da abortiram!”Abortirala je tridesetak puta,po njenoj prici.Bila sam srecna zbog njenih zdravih trudnoca,a i majka je imala slicnu pricu.Srecna zbog mogucnosti da sam nasledila te gene iako nije sve u genima.
Sa petnaest meseci deda i baba su me odveli u Nemacku.Tada je mama zatrudnela i odlucila da rodi trece dete.Ja sam do njenog porodjaja bila odvojena od roditelja.Majka me je pitala,kada nisam htela da pustim da odvede moje dete tamo gde ona sada zivi na sest meseci:”Kako sam ja mogla tebe da pustim kad si imala petnaest meseci?” Stvarno,mama,ne znam kako si mogla da me pustis.
Nakon sto su oboje zaradili nemacku invalidsku penziju i stekli zavidan kapital u Srbiji,vec nastanjeni u Vojvodini,Radoslav i Stojanka su se vratili u svoju rodnu zemlju i nastavili da od svoje penzije obezbedjuju svoju dalju starost i buducnost svoje dece i unucica.Mnoge stvari bi bile daleko teze,cak nemoguce,da nije bilo njih.Baba je kupila krave i cuvala ih narednih dvadeset godina,skoro do same svoje smrti,muzla,cistila,telila...Imala je malo pomoci.Od nje sam naucila kako se to radi.Naucila sam i kako se kuva,kako se prave one njene velike krofne,pita savijaca,kako se mesi.Skoro sve sto sada znam sto se tice domacinstva.
Imala je velike grudi.Moje su pocele rano da rastu,kad sam imala devet godina.Vec sa jedanaest su bile uocljive,posebno za decake u skoli.Izuzetno zadovoljstvo im je bilo da me,onako u prolazu,uhvate.Baba je govorila da cu imati grudi kao ona,sto ja nikako nisam zelela jer je moj kompleks zbog tada vec velikih grudi bio uveliko prisutan.Zbog njih imam lose drzanje jer sam stalno povijala ramena kako bi se poprsje sto manje uocavalo.Uzalud.
Na svu srecu,grudi su mi sada normalne velicine,tako da ni taj gen nisam nasledila.Kao ni onaj za zdrave trudnoce (osim prve koja je bila besprekorna).
Baba je govorila da niciji zivot nije lak.Ona je trpela Radoslava ceo zivot i volela ga.Da bi izvela decu na put,na dobar put.Tako sam i ja odlucila da probam da odtrpim.
Ratko se kajao,plakao,molio da dodjem kuci.Obecavao je da ce biti bolji muz,bolji otac,bolji prijatelj i sve sto budem trazila.Da probamo ponovo.Zbog Nevene,ako ni zbog cega drugog,zbog naseg deteta.Hajde.Pa sta bude.
Nastavili smo dalje kao da se nista nije dogodilo.Ili smo glumeli.Ja svakako jesam.A on je slao cvece,izvodio Nevenu u setnju,kupovao parfeme,cokoladice...dok nisam i ja prestala da glumim,verujuci da je on sada drugi covek.Bar tada.
Tusirali smo se zajedno kad je on pitao:”Kakav ti je to mladez?” Toliko smo zajedno,a on tek sad vidi moj mladez na ramenu.”Nije bio takav.” Dobro je video.Moj mladez ranije nije bio takav,modar,ruzan.Do jutra sam zaboravila na njega.
Ujutru,na poslu,koleginica se meni i Ivanu pozalila na neku alergiju.”Ja moram da vam pokazem nesto,”rekla sam zavrcuci rukav.Na licima im je bilo zaprepascenje.Uplasila sam se.Ivan me je nagovorio da odemo do hirurga:”Ovo mora da se odstrani.” Ali...”Bez diskusije!” Secite.Stavite cetiri konca zbog jednog mladeza.Ostavite ruzan oziljak.Samo da se zavrsi.Da mi bude bolje.Da ja krenem dalje.Bez bolovanja.
