Retko se setim sna nakon budjenja.Nekad bih volela da se setim,ali zato ima i stvari koje bih volela da zaboravim,da kazem:”Znam da sam sanjala nesto,ali sta...ne znam.”
Vracala sam se kuci.U dnevnoj sobi na prvom spratu stolovi su bili poredjani kao onda kad je deda umro,postavljeni tanjiri bez nozeva,na celu stola usut pun tanjir,od svega po malo.Kraj tanjira casa soka,u drugoj voda i u trecoj,maloj,rakija.Deda je sedeo zavaljen u svojoj fotelji,kao i obicno,u svom starom odelu.”Sta je sad ovo?”,pomislih. “O,sine,pa gde si ti?!Znas li koliko te cekam?Svi su vec otisli”,uzbudjeno je govorio.Prisao mi je i zagrlio me.Bio je tada nizi od mene i mrsaviji.Onakva ljudina...”Deda,sta ti se desilo?”,pitala sam.”A! Sta mi se desilo?! Pa ja,sine,vise ne rastem.Vidis da mi osta’ pun tanjir?”,bezbrizno je govorio.Ja pocinjem da placem.”Eto ti sad.Da sam znao,ne bih te ni cekao,ali moramo da se pozdravimo.Red je.Moram da idem.Cekaju me.” Istrgao se iz mog zagrljaja i izasao.Istrcala sam u hodnik i videla jos samo njegovu siluetu kroz stakla izlaznih vrata...kako odlazi.Silazim niz stepenice i hvatam kvaku...
Jos na stanici se suskalo da autobus nije ispravan,ali,hajde,valjda ce izdrzati da nas preveze...negde.Sela sam kraj prozora.Dobro znan put.Njive izmedju banatskih sela.Nismo daleko odmakli,a autobus je stao.Kroz prozor vidim polje u korovu.U njemu prikaza u crnom,sa kapuljacom,spustene glave,gleda u zemlju.Lice se ne vidi.Drzi kosu u desnoj ruci,okrenuta secivom navise.Zumiram.Podize pogled sa zemlje,ta odvratna starica sa kapuljacom.Plasim se.Ona progovara:”Trazi,trazi...Koliko god isla za svojom sudbinom,nikada je neces naci.”Podize kosu i udara njome o zemlju,a istog trenutka od korova zaplamti vatra!
“Budi se vec jednom!Treci put te zovem!Zakasnices!”
Hvala,mama.
Vracala sam se kuci.U dnevnoj sobi na prvom spratu stolovi su bili poredjani kao onda kad je deda umro,postavljeni tanjiri bez nozeva,na celu stola usut pun tanjir,od svega po malo.Kraj tanjira casa soka,u drugoj voda i u trecoj,maloj,rakija.Deda je sedeo zavaljen u svojoj fotelji,kao i obicno,u svom starom odelu.”Sta je sad ovo?”,pomislih. “O,sine,pa gde si ti?!Znas li koliko te cekam?Svi su vec otisli”,uzbudjeno je govorio.Prisao mi je i zagrlio me.Bio je tada nizi od mene i mrsaviji.Onakva ljudina...”Deda,sta ti se desilo?”,pitala sam.”A! Sta mi se desilo?! Pa ja,sine,vise ne rastem.Vidis da mi osta’ pun tanjir?”,bezbrizno je govorio.Ja pocinjem da placem.”Eto ti sad.Da sam znao,ne bih te ni cekao,ali moramo da se pozdravimo.Red je.Moram da idem.Cekaju me.” Istrgao se iz mog zagrljaja i izasao.Istrcala sam u hodnik i videla jos samo njegovu siluetu kroz stakla izlaznih vrata...kako odlazi.Silazim niz stepenice i hvatam kvaku...
Jos na stanici se suskalo da autobus nije ispravan,ali,hajde,valjda ce izdrzati da nas preveze...negde.Sela sam kraj prozora.Dobro znan put.Njive izmedju banatskih sela.Nismo daleko odmakli,a autobus je stao.Kroz prozor vidim polje u korovu.U njemu prikaza u crnom,sa kapuljacom,spustene glave,gleda u zemlju.Lice se ne vidi.Drzi kosu u desnoj ruci,okrenuta secivom navise.Zumiram.Podize pogled sa zemlje,ta odvratna starica sa kapuljacom.Plasim se.Ona progovara:”Trazi,trazi...Koliko god isla za svojom sudbinom,nikada je neces naci.”Podize kosu i udara njome o zemlju,a istog trenutka od korova zaplamti vatra!
“Budi se vec jednom!Treci put te zovem!Zakasnices!”
Hvala,mama.
...Lepo opisujes...
