- Poruka
- 92.540
Gustav Klimt (14. jul, 1862 – 6. februar, 1918) bio je austrijski simbolistički slikar i jedan od osnivača
Bečke secesije.
Njegovi radovi obuhvataju slike, murale, crteže i ostale umetničke oblike, a danas su svi većinom izloženi
u Bečkoj secesionoj galeriji. Klimtov primarni subjekt bilo je žensko telo, i njegovi radovi su prožeti
eroticizmom. Njegovih crteža, kojih ima bezbroj u Beču, danas poseduje veliki broj ljudi koji ga čuvaju
kao najveće blago.
Gustav Klimt je jednom rekao:
"Nemam nijedan autoportret. Sam sebi nisam interesantan kao materijal za sliku. Zanimaju me drugi ljudi, posebno žene, a još više neki drugi fenomeni. Ubeđen sam da nisam posebno interesantan kao osoba. Nisam ni po čemu poseban. Ja sam slikar, onaj koji slika od jutra do mraka. Figure, pejzaže, povremeno portrete..." Ovo su reči Gustava Klimta, koji je, poput austrijske carice Elizabete smatrao "da misao o smrti ima istu ulogu kao baštovan koji čisti vrt od korova. Ali, taj vrt želi da ga ostave na miru, ljuti se kad radoznalci vire preko njegovih zidova. Tako ja krijem svoje lice iza suncobrana i lepeze, da bi moje misli o smrti bile spokojne"... Klimt je otkrio ono u šta psihologija tek treba da prodre: čovek ima bezbroj lica. Istinsko je samo jedno - duhovno, a to je lice strasti. Takođe, Klimt je odgovorio i na pitanje staro koliko i civilizacija - zašto je među stvaraocima uvek bilo manje žena nego muškaraca. Po Klimtu, čitav ženski život jeste putena, ponekad opojna, pokatkad surova umetnička igra, čiji je trijumf velelepno, zastrašujuće i divlje opojno iskustvo rađanja, koje se ne može meriti ni sa jednim drugim doživljajnim intenzitetom, pa ni sa intenzitetom stvaralačkog čina.
Na drugom svetu žive naši dvojnici, istog lica, istih tela i istih snova. Posle smrti, stopićemo se u jedno i poleteti. Lica naših dvojnika Klimt je oslikao - to su nage, blistave, strasne, bestidne, putene i setne žene, anđeoske vampirice, koje jedva čekaju da dubokim poljupcem isisaju život iz nas i šapnu nam na uvo da postoji samo jedan istinski životni credo, bez koga se ljudski život pretvara u mehur od sapunice. To je tajna, koja će procvetati duboko u nama i od larvi načiniti leptiricu što će znati jedno: Had se može razoriti samo nežnošću.
Bečke secesije.
Njegovi radovi obuhvataju slike, murale, crteže i ostale umetničke oblike, a danas su svi većinom izloženi
u Bečkoj secesionoj galeriji. Klimtov primarni subjekt bilo je žensko telo, i njegovi radovi su prožeti
eroticizmom. Njegovih crteža, kojih ima bezbroj u Beču, danas poseduje veliki broj ljudi koji ga čuvaju
kao najveće blago.
Gustav Klimt je jednom rekao:
"Nemam nijedan autoportret. Sam sebi nisam interesantan kao materijal za sliku. Zanimaju me drugi ljudi, posebno žene, a još više neki drugi fenomeni. Ubeđen sam da nisam posebno interesantan kao osoba. Nisam ni po čemu poseban. Ja sam slikar, onaj koji slika od jutra do mraka. Figure, pejzaže, povremeno portrete..." Ovo su reči Gustava Klimta, koji je, poput austrijske carice Elizabete smatrao "da misao o smrti ima istu ulogu kao baštovan koji čisti vrt od korova. Ali, taj vrt želi da ga ostave na miru, ljuti se kad radoznalci vire preko njegovih zidova. Tako ja krijem svoje lice iza suncobrana i lepeze, da bi moje misli o smrti bile spokojne"... Klimt je otkrio ono u šta psihologija tek treba da prodre: čovek ima bezbroj lica. Istinsko je samo jedno - duhovno, a to je lice strasti. Takođe, Klimt je odgovorio i na pitanje staro koliko i civilizacija - zašto je među stvaraocima uvek bilo manje žena nego muškaraca. Po Klimtu, čitav ženski život jeste putena, ponekad opojna, pokatkad surova umetnička igra, čiji je trijumf velelepno, zastrašujuće i divlje opojno iskustvo rađanja, koje se ne može meriti ni sa jednim drugim doživljajnim intenzitetom, pa ni sa intenzitetom stvaralačkog čina.
Na drugom svetu žive naši dvojnici, istog lica, istih tela i istih snova. Posle smrti, stopićemo se u jedno i poleteti. Lica naših dvojnika Klimt je oslikao - to su nage, blistave, strasne, bestidne, putene i setne žene, anđeoske vampirice, koje jedva čekaju da dubokim poljupcem isisaju život iz nas i šapnu nam na uvo da postoji samo jedan istinski životni credo, bez koga se ljudski život pretvara u mehur od sapunice. To je tajna, koja će procvetati duboko u nama i od larvi načiniti leptiricu što će znati jedno: Had se može razoriti samo nežnošću.
